Дорога домой. Выпуск ДД-96р  [15дек11] [с.128]
В РАЗРАБОТКЕ
ОБЗОР ИСТОРИИ ХРИСТИАНСКОЙ ЦЕРКВИ.
проф.Григорий Микич (1882-1957 гг.).
(перевод с сербского)
ПО-СЕРБСКИ

Планируется опубликовать первый раз, на русском языке, «Обзор Истории Христианской Церкви», известного сербского профессора и богослова Григория Микича (1882-1957 гг.). Сербия находится ближе к Риму и Греции чем Россия и из-за этого сербы знают многое-что до русских не дошло и поэтому этого нет в русских учебниках. Было решено перевести этот труд на русский язык и опубликовать на портале «Дороге домой». В наше время, начало XXI в., и на Западе и на Востоке приходится задумываться о новой христианизации культуры и цивилизации, и поэтому описания, в этой книге, первой христианской проповеди и распространении христианства по всему миру не безъинтересны.
    В этой книге указывается какой великой ценой были внедренны христианские ценности в культуру народов. Дали толчок к искоренению: жестокости, рабства и т.п. и внедрению: милосердия, равноправия женщин и т.п. Тоже интересно как постепенно, не в одночасье, заменялись языческие законы, поверия, храмы, ритуалы и т.п. христианскими.
    Мы также получили извещение о том, что сын проф.Микича врач-педиатр Петр Микич (1925-2011 гг.) только-что скончался, а его вдова Ольга сказала, что Петр был-бы очень рад узнав что труд его отца переводится на русский язык.
    Во время разработки за каждым русским абзацом будет следовать, в квадратных скопках [], сербский оригинал. Это для того, чтобы для поправок и улучшений можно было-бы легко и просто сверять с оригиналом. В переводе стараемся сохранить стиль автора на сербском языке.
    В данный момент (ноябрь 2011 г.) несколько человек работают над первым-черновым переводом, который будет сразу публиковаться на нашем портале. Позже этот перевод будет улучшаться. Если кто заинтересован помочь, на добровольной базе, будем очень рады. Нужно знать русский и сербский языки, уметь пользоваться персональным компьютером, интернетом и электронной почтой, быть немного знакомым с историей христианства, а можно находиться в любой стране dorogadomoj@aol.com.
    Постепенно становится ясно, что перевод будет происходить поэтапно. На I-м этапе русский текст будет как можно больше соответствовать сербскому тексту и стилю, который немного устарел, но понятный. Принимая во внимание, что язык в сербском текст давний, чтобы было понятливее придется на II-м этапе отредактировать русский текст.

Содержание:
Предисловие к I-му изданию (Григорије Микић)[?]; Предисловие к II-му изданию (Дејан Медаковић)[?];
ВВЕДЕНИЕ:
А[АН]; (1) Христианская Церковь[АН]; (2) История христианской Церкви[АН]; (3) Деление истории христианской Церкви[АН];
Б[АН]; (1) Основатель христианской Церкви[АН]; (2) Религиозное и нравственное учение Господа Иисуса Христа[АН];
1 – ПЕРВЫЙ ПЕРИОД:
I. Иерусалимская Церковь[АН];
II. Апостолы и их труды[АН]; a) Апостол Павел[АН]; б) Другие апостолы[АН];
III. Распространение христианства[АН];
IV. Религиозное и культурное положение в мире в время, появления христианства.[АН];
V. Церковная администрация, духовенство[ЕБТ*];
VI. Богослужение[АН];
VII. Римское государство и христианская Церковь[АН]; а) Вражда к христианам[АН]; б) Отношение Римского государства к религиям[АН]; в) Гонения на христиан[АН]; г) Мученики и исповедники[АН];
VIII. Христианская литература;[ЕБТ]
IX. Ереси;[АН]
X. Христианская жизнь (чтение);[ЕБТ]
2 – ВТОРОЙ ПЕРИОД:
I. Христианство стало дозволенным, а потом и государственной верой;[ЕБТ] а) Константин великий;[ЕБТ] б) Сыновья Константина и церковь;[ЕБТ] в) Джулиан?;[ЕБТ] г) Христианство становится государственной верой;[ЕБТ]
II. Духовенство и Церковное Управление;[АН] а) Духовенство;[АН] б) Организации;[АН]
III. Ереси;[ЕБТ]
IV. Церковная наука и литература;[АН] а) Взлет литературы;[АН] б) Писатели и церковные труженики;[АН]
V. Церковное искусство;[ЕБТ]
VI. Христианский культ;[АН]
VII. Монашество;[АН]
VIII. Христианская жизнь (чтение);[АН]
IX. Переселение народа и Церковь;[АН]
X. Ислам;[АН]
XI. Христианство у славян;[АН]
а) Славянские земли во время принятия христианства - вера древних славян;[АН] б) Христианская проповедь славянам;[АН] в) Свв. братья Кирилл и Мефодий;[АН] г) Славянский язык в Церкви у хорват;[АН]
XII. Раздел Церкви на Восточную и Западную;[АН] а) Репутация римского епископа;[АН] б) Примат римского епископа;[АН] в) Догматические и обрядовые особенности в Западной Церкви;[АН]
г) Большое столкновение Востока с Западом;[АН] д) Окончательное разделение Церкви;[АН]
3 – ТРЕТИЙ ПЕРИОД:
I. Восточная Церковь после 1054 г. – Константинопольский Патриархат; [ЕБТ] а) Турки - Крестовые походы - Латинское Королевство; [ЕБТ] б) Унии; [ЕБТ] в) Падение Константинополя;[ЕБТ] г) Положение под турками;[ЕБТ]
II. Западная Церковь;[АН] а) Борьба за инвеституру;[АН]
б) Христианская жизнь, просвещение, искусство;[АН]
IIа. Время до реформации;[АН] а) Упадок папской власти;[АН]
б) Предшественники Реформации;
III. Реформация в Германии;[АН] а) Условия;[АН] б) Повод;[АН] в) Мартин Лютер;[АН] г) Борьба;[АН] д) Вероучение Лютера;[АН] дж) Реформа в Швейцарии;[АН] е) Распространение Реформации;[АН]
IV. Англиканская Церковь;[ЕБТ]
V. Западная Церковь после Реформации; [ЕБТ] а) Тридентский собор; [ЕБТ] б) Орден иезуитов; [ЕБТ] в) Ватиканcкий собор - новые догматы - старокатолики - борьба с Западной церковью; [ЕБТ] г) г) Римская пропаганда на Востоке; [АН]
VI. Восточные Патриархаты; [АН]
VII. Обзор истории остальных православных церквей;[для АН] а) Церковь в России;[АН] б) Церковь у болгар;[АН] в) Церковь в Греции;[АН] г) Церковь у румын;[АН]
Выдержки из исторических источников;
Григорий Микич, богослов, катихизист и профессор (Д-р Никола Гачеша);
Православное вероучение в Карловачкой Гимназии (Доктор Коста Попович).

ВВЕДЕНИЕ

А [АН]

1. Христианская Церковь [АН] является религиозной общиной или обществом, которую основал почти две тысячи лет тому назад Господь Иисус Христос. Это общество имеет три цели: а) содействие правильному пониманию Бога и благочестия; б) чтобы в нем люди служили Богу особенно в духе и истине; в) чтобы с помощью святых Таинств и других воспитательных средств улучшались в нравственной и духовной жизни, чтобы стать более совершенными и похожими на Бога [обожение].
[1. Хришћанска црква јесте верска заједница или друштво које је основао скоро пре две хиљаде година Господ Исус Христос. То друштво има три сврхе: а) да се у њему негује правилно познавање Бога и побожност; б) да у њему људи служе Богу поглавито духом и истином; в) да се уз помоћ светих тајни и других васпитних средстава усавршавају у моралном и духовном животу, како би постали што савршенији и што сличнији Богу.]

2. История христианской Церкви [АН] это наука, которая следовательно и ясно говорит обо всех внутренних и внешних переменах, которые произошли в течение времени в Церкви, и с Церковью и указывет причины этих изменений.
[2. Историја хришћанске цркве јесте наука која по реду и прегледно говори о свима унутрашњим и спољашњим променама, које су се у току времена догађале у цркви и са црквом и показује узроке тих промена.]

Эти изменения и события в истории церкви в основном следующие: Церковь Христова начала свою жизнь как горчичное зерно, постепенно разошлась по всему миру. Она боролась с верами, культурами и государствоми, с которыми она встречалась, и пережила их. Она научно разрабатывала, с большими внутренними потрясениями, вероучение ее Основателя и, таким образом разработала свою обширную литературу. Она разработала свой собственный культ от тихих встреч в катакомбах, до великолепных духовных религиозных обрядов в больших соборах. Ее третья[?] цель - обогатить людей и все человечество Христовым нравами - исполняла иногда успешно, а иногда менее успешно. Ее организация и законы также прошли через многие изменения.
[Те промене и догађаји у прошлости цркве јесу углавном ово: Христова црква је почела свој живот као зрно горушично и постепено се разгранала по целом свету. Борила се са верама, културама и државама на које је наишла, и надживела их. Научно је разрађивала, уз велике унутрашње потресе, верско учење свога оснивача и тиме је развила своју опсежну књижевност. Развила је свој култ од тихих састанака у катакомбама до сјајних верских свечаности у великим катедралама. Своју трећу сврху - да оплемени људе и цело човечанство Христовим моралом - испуњавала је кад са више, кад са мање успеха. Њена организација и законодавство пролазили су такође кроз многе промене.]

3. Деление истории христианской Церкви.[АН] Христианская церковь имеет в своем прошлом два необыкновенных событий, которыми закончился один период своей жизни, и который ей дал новое направление в жизни и в последующих периодах. Первое было заявление о свободе христианской веры в римском государстве; этим заканчивается жизнь мученической церкви и начинается ее развитие в условиях свободы. Второе расщепление одной церкви на две части, которые продолжают жить и работать отдельно. После этих событий история Церкви делится на три части или периодов: I. от основания церкви до 313 г., когда был издан Миланский указ о свободе вероисповеданий, II. от 313 г. до 1054 г., когда церковь разделилась на восточную и западную, и III. с тех пор до наших дней.
[3. Како се дели историја цркве. Хришћанска црква има у својој прошлости два необично велика догађаја којима је завршила по једно раздобље свога живота и који су дали нов правац њеном животу у потоњим раздобљима. Први је проглашење слободе хришћанске вере у римској држави; њиме се завршује живот мученичке цркве и почиње њен развој у слободи. Други је цепање једне цркве на два дела, који настављају свој живот и рад сваки засебно. По тим догађајима дели историја цркве своја разлагања на три раздобља или периода: I. од постанка цркве до год. 313. када је издат Милански указ о верској слободи, II. од год. 313. до 1054. када се црква поделила на источну и западну и III. од тада до данашњих дана.]

Б[АН]

1. Основателем Христианской Церкви[АН] является Господь Иисус Христос. Он был рожден от Духа Святого и Девы Марии в иудейском городе Вифлеем, в соответствии с обычным расчетом более чем 2000 лет тому назад. Согласно с более точными расчетами родился несколькими годами раньше.
[1. Оснивач цркве хришћанске јесте Господ Исус Христос. Рођен је од Духа Светога и Девице Марије у јудејском граду Витлејему, по уобичајеном рачунању пре више од 2000 година. По тачнијим рачунањима рођен је неколико година раније.]

Жизнь Иисуса Христа, до тридцати лет, нам не известна. Мы знаем только два события того времени: путешествие в Египет и первое посещение храма. До тридцати лет он жил в Назарете, в Галилее, где, конечно, работал плотником со своим очимом Иосифом. Затем он отправился на проповедь Своего учения и основании Царства Божия среди людей. Сперва Он пришел к пророку Иоанну, который очищал и поднимал духовную и нравственную жизнь своего народа, и тем самым подготавливал его к проповеди Христа. От Иоанна Он принял крещение (символ новой и чистой жизни), а затем свыше трех лет посещал города и разные палестинские области. Путешествуя, он учил людей, словом и примером, правильному познанию Бога и жизни по воле Божией. Он помогал людям в беде и несчастье своими сверхъестественными[!] делами, чудесами, которые подтверждали Его божественность. За Ним и Его учением пошло много людей которые устали от жизни и которые от тогдашней веры получали больше бремени чем помощи. Но официальные представители еврейского народа смотрели на Него и следили за Ним с подозрением. Так как Христос осуждал пустые религиозные обряды, которые остались без смысла и содержания (смысл и празднование субботы), Он был обвинен что разрушает религиозные традиции, что поносит народные святыни и работает против государственной власти. Осудили Его на своем суде на смерть, получили от правительства подтверждение этого суждения, и распяли Его на кресте. Третий день после смерти Он воскрес из гроба, явился Своим ученикам, а на сороковой день вознесся на небо. - Его работу приняли, и продолжили Его двенадцать апостолов.
[Живот Исуса Христа до његове тридесете године није нам познат. Знамо само за два догађаја из тога доба: склањање у Египат и први одлазак у храм. До своје тридесете године живео је у Назарету у Галилеји, где је, свакако, радио дрводељски занат са својим поочимом Јосифом. Тада је кренуо на проповедање своје науке и оснивање царства Божјег међу људима. Прво је дошао у везу са пророком Јованом, који је чистио и дизао верски и морални живот свога народа и тиме га спремао за проповед Христову. Од Јована је примио крштење (симбол новог и чистијег живота) и затим је за нешто више од три године обилазио градове и крајеве палестинске. Идући, учио је људе, речју и примером, правом познавању Бога и животу по Божјој вољи. Помагао је људе у беди и невољи својим натприродним делима, чудима, која су потврђивала његово божанство. За њим и његовом науком су пошли многи људи који су били уморни од живота и који су од тадашње вере осећали више терет него помоћ. Но званични представници јеврејског народа посматрали су га и пратили са сумњом. Како је Христос осуђивао празне верске обичаје који су остали без смисла и садржине (значај и празновање суботе), окривили су га да руши верске традиције, да погрђује народне светиње и да ради против државних власти. Осудили су га на своме суду на смрт, добили су од државне власти потврду те пресуде и разапели га на крст. Трећи дан по смрти ускрсао је из гроба, јављао се својим ученицима и у четрдесети дан се узнео на небо. - Његово дело су прихватили и наставили дванаест његових апостола.]

2. Духовное и нравственное учение Господа Иисуса Христа.[АН] Иисус Христос явился и проповедовал среди евреев. Его учение о вере и его нравственные правила тесно связаны с верой и нравственностью того народа. Он пришел не нарушить Закон, который более постоянный чем небо и земля. Его церковь приняла письменное свидетельство[!] о еврейской вере и нравственности - Ветхий Завет. Он от веры Своего народа убрал все то, что делало ее ограниченной верой одного народа, и из нее сделал веру для всего человечества тогдашнего и будущего.
[2. Верско и морално учење Господа Исуса Христа. Исус Христос се појавио и проповедао међу Јеврејима. Његово учење о вери и његови морални прописи у тесној су вези са вером и моралом тога народа. Он није дошао да поруши Закон, који је трајнији од неба и земље. Његова црква је усвојила писане споменике јеврејске религиозности и морала - Стари завет. Он је са вере свога народа скинуо све оно што је ту веру чинило ограниченом вером једног народа, и од ње је начинио веру за све човечанство, тадашње и потоње.]

Вера Христова учит, что Бог есть дух, и имеет три лица. Он настолько выше над всем Своим творением, что никто не может Его познать. Он добрый, милосердный, всезнающий, заботится обо всем на свете. Человек сын Божий, подобен Богу, и, должен становится все более похожим на него. Человеческая душа бессмертная, и ее значение больше чего-либо в мире. За все, что человек сделает в жизни против нравственного закона своей души, он ответит перед Богом, а за все хорошее будет награжден. Христос спас мир, как Сын Божий и обещанный Спаситель, Своим учением и смертью.
[Христова вера учи да је Бог дух и да има три лица. Толико је узвишен над свим што је створио да га нико не може познати. Добар је, милостив, свезнајући, води бригу о свему на свету. Човек је син Божји, сличан је Богу и треба да му постаје све сличнији. Људска душа је бесмртна, а вредност јој је већа од свега на свету. За све што човек у животу учини против моралних закона своје душе, одговараће пред Богом, а за добро које учини биће награђен. Христос је спасао свет, као син Божји и обећани спаситељ, својом науком и смрћу.]

Нравоучение Христа в основном нравоучение Ветхого Завета, но очищенное и глубже понято. Все Свои нравственные законы, Христос выразил в двух заповедях: «Возлюби Бога превыше всего и ближнего твоего, как самого себя». (5 Мој. 6:5; 3 Мој. 19:18). Ближним считается каждый человек, даже и иноплеменник и враг. Все Свои духовные и моральные истины, Христос толковал поучениями, притчами и Своей жизнью.
[Христов морал је углавном морал Старог завета, али пречишћен и много дубље схваћен. Све своје моралне прописе изразио је Христос сажето у двема заповедима: „Љуби Бога више свега, а ближњега свога као сама себе". (5 Мој 6, 5; 3 Мој 19, 18). Ближњим сматра свакога човека, па и иноплеменика и непријатеља. Све своје верске истине и моралне прописе тумачио је Христос својим поукама, причама и својим животом.]

Насчет тогдашнего еврейского и языческого культа, то есть, служение Богу обрядом и жертвой Христос его отменил. Внешний культ имеет ценность только при выражении чистых и высоких духовных и нравственных чувств и мыслей – кто хочет, чтобы поклоняться Богу, пусть поклоняется духом и истиной.
[Што се тиче тадашњег јеврејског и паганског култа, тј. служења Богу обредом и жртвом, Христос га укида. Спољашњи култ има само онда вредности када изражава чиста и висока верска и морална осећања и мисли - ко хоће да се клања Богу, нека му се клања духом и истином.]


ПЕРВЫЙ ПЕРИОД.

С первых дней и до провозглашения свободы.

I. Иерусалимская Церковь.[АН]

1. Христианская Церковь начинает свою жизнь в первые дни вознесения его Основателя на небеса. Как и всякое общество, церковь тоже имеет своих членов и свое руководство. Члены исходят из более широкой группы последователей Христа, а заведующие, учителя и священники являются апостолами, как заповедано Христом. Для управления и расширения своего общества – что им было заповедано – они имели особенные полномочия и повеления от своего Учителя. Так как от них отпал предатель Иуда, то на его место был избран Матфей один из следователей Христа, положив на него руки, с молитвой, и, таким образом ввели его в ряд[?] апостолов.
[1. Хришћанска црква почиње свој живот првих дана по вазнесењу свога оснивача на небо. Као свако друштво има и црква своје чланове и своју управу. Чланови су из ширег реда следбеника Христових, а управитељи, учитељи и свештеници су апостоли, како је то Христос одредио. За вођење и ширење свога друштва - што им је предато у задатак - имали су они нарочита овлашћења и упутства од свога учитеља. Како је од њих био отпао издајник Јуда, то су на његово место изабрали, из реда чланова, Христовог следбеника Матеја, положили су на њега руке, уз молитву, и тиме га увели у ред апостола.]

2. Несмотря на то что апостолы были с Христом во время Его проповеди, когда остались сами с собой они не были способны стать Его «свидетелями в Иерусалиме и по всей Иудеи и Самарии и до конца земли». Прежде всего их задача не могла быть исполнена без жертв. У них не было нужного мужества чтобы жертвовать собой. Это видно из поведения ап. Петра и других до и после смерти Христа. Кроме того, их знания были небольшие; бывало что поучения Христа они не сразу схватывали. Наконец, что самое главное, им не было совершенно ясно настоящая цель пришествия Христова на землю. О были евреями, и они тяготели тяжелой судьбой своего народа, и они ожидали Мессию, который принесет людям независимость и свободу. Перед самим расставанием с ним Его спросили: "Ты, Господи, установишь ли теперь царство Израиля?" - С такими понятиями и свойствами они не смогли принять и продолжать дело Христа. Для осуществлении своего задания, для того чтобы получить мужество и просветить свой разум, нужно было внутренне преобразиться. Спаситель послал им высшую силу которая это осуществила - Святого Духа, который сошел на них на десятый день после Вознесения. С того момента когда они получили дары Святого Духа, они выполняют свою задачу одушевленно, с полным пониманием, храбро и лучшими способами. - Без этого события не возможно объяснитть необычные изменения в них, которое произошло так внезапно, особенно дар языков, которые они получили в этот день.
[2. Мада су апостоли за све време Христова рада били уз њега, остављени сами себи они нису још били способни да буду његови „сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и тја до краја земље". - Пре свега, тај њихов задатак се није могао испунити без жртава. Они, међутим, нису имали потребне одважности да се за њега жртвују. То видимо из понашања ап. Петра и других пред смрт Христову и после. Осим тога, њихова знања су била скромна; бивало је да Христове поуке нису одмах схватали. Најзад, што је понајглавније, њима није била потпуно јасна права сврха Христова доласка на земљу. И они су били Јевреји, и њих је тиштала зла судба њихова народа, те су и они очекивали Месију, који ћe њиховом народу донети самосталност и слободу. Пред сами растанак са њиме питају га: „Да ли ћеш, Господе, сада устројити царство Израиљево?" - Са таквим појмовима и особинама нису они могли прихватити и наставити Христово дело. Да би схватили свој задатак, да би добили храброст и просвећење разума, било је потребно да се унутрашње преобразе. Спаситељ им је послао вишу силу која је то обавила - Духа Светога, који је сишао на њих у десети дан после вазнесења. Од часа када су примили дарове Духа Светога раде они свој задатак одушевљено, са пуним разумевањем, храбро и најбољим начинима. - Без тога догађаја не може се објаснити необична промена која се у њима тако нагло догодила, посебно не дар разних језика који су тога дана примили.]

3. Свою проповедь во Христе Спасителе апостолы начали сразу после сошествия Святого Духа на них. Первый успех был потому что с ними было до трех тысяч человек. Позже это число увеличилось. Эта первая христианская община состояла из палестинских евреев, из диаспоры евреев и прозелитов разных национальностей.
[3. Своју проповед у Христу Спаситељу почели су апостоли одмах по силаску Духа Светога на њих. Први успех им је био што су уз њих пристале до три хиљаде људи. Касније је тај број порастао. Та прва хришћанска заједница се састојала из палестинских Јевреја, Јевреја из дијаспоре и прозелита разних народности.]

Диаспорой, называются еврейские поселения вне их родины Палестины. Прозелиты, пришедшие, которые греки, римляне, сирийцы, и т.д., которые приняли еврейское единобожие и правила для жизни.
[Дијаспором, расејањем, зову се јеврејске насеобине ван њихове постојбине Палестине. Прозелити, дошљаци, јесу Грци, Римљани, Сиријци итд. који су примили јеврејско једнобоштво и прописе за живот.

4. Члены христианской общины Иерусалима, почти ни в чем не отличались от своей старой веры и ее правил: все время они бывали в Иерусалимском храме. По домам они встречались, чтобы "переломить хлеб". Отдельным религиозным обществом делали их этот священный обряд с апостольской проповедью, потом вера в Иисуса Христа как Мессию-Спасителя, Который уже пришел, и совместное питание. Они, в частности, из своих добровольных пожертвований создали общую собственность, из которой они питались, и среди них не было бедных.
[4. Чланови јерусалимске хришћанске заједнице нису се скоро ни у чему делили од своје старе вере и њених прописа: поваздан су били у јерусалимском храму. По домовима су се састајали да «ломе хлеб". Посебним верским друштвом их је чинио тај свети обред са апостолском проповеђу, даље вера у Исуса Христа као у месију-спаситеља који је већ дошао и заједничко исхрањивање. Они су, наиме, својим добровољним приносима били створили неко заједничко имање из кога су се хранили, те међу њима не беше оскудних.]

5. Жизнь и деятельность этого нового религиозного общества заметили еврейские власти, которые следили за религиозной и нравственной жизнью своего народа и которые думали, что новое религиозное движение подавленно осуждением Христа. Они выступали перед Петром и Иоанном чтобы запретить их проповедь. По этому поводу они высказали перед синедрионом, один великий принцип христианской жизни: "Человек должен повиноваться больше Богу, нежели людям." Для них, таким образом, Божья воля и совесть над постановлениями и распоряжениями правительства на земле. - Позже они снова были вызваны пред синедрионом и наказаны за проповедь. (Гамалил)
[5. Живот и рад овог новог верског друштва опазиле су јеврејске власти, које су бдиле над верским и моралним животом свога народа и које су мислиле да је нови верски покрет угушен осудом Христа. Извеле су преда се Петра и Јована да им забране даље проповедање. Том приликом су апостоли изрекли пред синедрионом једно велико начело хришћанског живота: „Више се треба покоравати Богу него људима". За њих је, дакле, воља Божја и савест над прописима и наредбама свих власти на земљи. - Доцније су опет позивани пред синедрион и кажњавани су за проповедање. (Гамалил)]

6. Для ухода за общей собственностью, питанием и немощных были нужны особенные люди. Тем более, что начался спор из-за дележа пищи. Экономические дела и дела взаимной благотворительности, которые до сих исполняли апостолы, перенесла община на семь толковый людей. Апостолы передали им эту ответственность возложением на них своих рук.
Это диаконы - служащие. Диаконы помогали апостолам и в проповеди веры Христовой. Как смелый проповедник отличился Стефан. Он был выведен пред синедрионом и толпа забила его камнями, до смерти. После этого события растет возмущение в Иерусалиме, на христиан и началось гонение и насилие. Многие тогда бежали, или вернулись в свои дома, и понесли свою веру в другие края и города, нпр. в Самарию, Феникию и Антиохию Сирийскую.
[6. За бригу око заједничког имања, око исхране и немоћних били су потребни нарочити људи. Тим пре што је настао спор око деобе хране. Те економске послове и послове заједничког милосрђа, које су дотле обављали апостоли, пренела је општина на седморицу способних људи. Апостоли су им предали дужност полагањем руку на њих.
То су ђакони - слуге. Ђакони су помагали апостолима и у проповедању Христове вере. Као проповедник борбеног духа истакао се Стеван. Изведен је пред синедрион и руља га је убила камењем. После тога догађаја расло је у Јерусалиму огорчење на хришћане и настало је гоњење и злостављање. Многи су тада избегли, или се вратили својим кућама, и понели своју веру у друге крајеве и градове, нпр. у Самарију, Феникију и Антиохију Сирску.]

Современным историческим источником всех этих событий является книга Деяний (I-VII).
[Савремени историјски извор о свим тим догађајима јесте књига Дела апостолских (I—VII).]

II. Апостолы и их труды.[АН]

а) Апостол Павел.[АН]

1. Новая вера быстро ширилась по всей Палестине и за ее пределами, и власти более жестоко ее подавляли. Так как много евреев в Дамаске перешли в христианство синедрион послал своего поверенного, молодога человека Савла из Тарса, поймать обращенных и привести их в Иерусалим на суд. Тот Савл, который сперва подавлял христианство (смерть Стефана), есть будущий[!] апостол Павел.
[1. Нова вера се брзо ширила по Палестини и даље, а власти су је све жешће сузбијале. Како су многи Јевреји у Дамаску прешли у хришћанство послао је синедрион тамо свога повереника, младог човека Савла из Тарса, да похвата обраћене и да их доведе у Јерусалим на суд. Тај Савле, који је и пре сузбијао хришћанство (смрт Стеванова), јесте потоњи апостол Павле.]

Родился он в диаспоре, в городе Тарсу в провинции Киликия в провинции на юговосточном побережье Малой Азии, безусловно, во время рождения Христа. Его семья должна была принадлежать к лучшему среднему классу, так как имела права римских граждан. В вере и национальных чувств воспитывался строго по традициям своего народа. Богатый и оживленный торговый город Тарс содействовал науке и греческой культуре, и имел возможность уже в раннем возрасте изучить греческий, и до некоторой степени, познакомиться с греческой философией. Позже его послали в Иерусалим, где "сидел у ног", раввина Гамалила. Здесь как фанатичный хранитель веры и народа, и как фарисейский сын вошел в семью фарисеев. Боролся против христианства, так как в нем видел угрозу для отеческой веры и для жизни и надежды своего многострадального народа. В христианскую веру чудесным образом преобразуется на пути в Дамаск (Деян. 9, 10-30). Он был крещен в Дамаске и сразу начал трудиться на христианство. Он скрылся от своих преследователей и провел три года в Аравии, а затем начал свой настоящий апостольский труд. Имя Павел, это вероятно, греческая форма имени Савл.
[Рођен је у дијаспори, у граду Тарсу у покрајини Киликији на југоисточној обали Мале Азије, свакако у време Христова рођења. Његова породица је морала припадати бољем средњем сталежу, јер је имала права римских грађана. У вери и националним осећањима васпитан је строго по традицијама свога народа. У живом и богатом трговачком граду Тарсу негована је наука и грчка култура, те је имао прилике да већ у детињству научи грчки и да се, барем донекле, упозна са грчком филозофијом. Доцније су га послали у Јерусалим где је "седео крај ногу" рабина Гамалила. Ту је као фанатичан чувар вере и народа, и као фарисејски син, ушао у ред фарисеја. Против хришћанства се борио, јер је у њему видео опасност за отачку веру и за живот и наде свог напаћеног народа. У Христову веру је обраћен чудесним начином на путу у Дамаск (Дап 9, 1-30). Крштен је у Дамаску и ту је одмах почео да ради за хришћанство. Пошто се одатле уклонио од својих гонитеља, боравио је три године у Арабији, а затим је почео свој прави апостолски рад. Име Павле је вероватно грчка форма имена Савле.]

2. Павел распространял христианскую веру в самых культурных областях римского государства, где она позже больше всего процветала. Своей устной и письменной проповедью утверждал, что вера Христова для всех народов, и что узкая еврейская с своими обрядами, перестает быть действительной с пришествием Христа. Таким образом христианство становится мировой религией. Из-за такой проповеди ему пришлось вести большую борьбу не только с противниками христианства, но и с христианами, которые остались верны еврейским законам и обычаям (номисти). Без устали организовывал христианские общины, всегда заботился о них и давал советы своим сотрудникам. Эта большая работа могла быть сделана Павлом, из-за необычной ясности ума, хорошего эллинистического образования, отличного знания еврейского и греческого языков, он обладал неутомимой волей и постоянным одушевлением своим заданием (2 Кор 11 гл.). Письменными остатками его трудов являются его четырнадцать посланий. Павел со своими трудами стоит пред всеми апостолами, а история мира дает основание считать его между своими величайшими людьми.
[2. Павле је ширио Христову веру у најкултурнијим крајевима Римске државе, где је она касније најјаче процветала. Својом усменом и писменом проповеђу доказивао је да је Христова вера за све народе, а уска јеврејска са својим обредима да престаје важити са доласком Христовим. Тим радом је хришћанство заправо постало светска вера. Због такве проповеди морао је водити велику борбу, и то не само са противницима хришћанства, него и са хришћанима који су остали верни јеврејским прописима и обичајима (номисти). Неуморно је огранизовао хришћанске општине, стално водио о њима бригу и давао савете својим сарадницима. Тај велики рад је могао Павле обавити, јер је уз необичну бистрну ума, добро хеленистичко образовање, потпуно знање јеврејског и грчког језика, имао неуморну вољу и стално одушевљење за свој задатак (2 Кор 11 гл.). Писани остаци његова рада јесу четрнаест његових посланица. Павле по своме раду стоји пред свима апостолима, а историја света има разлога да га броји међу своје највеће људе.]

Его апостольская работа была исполнена ап. Павлом во время трех великих путешествий.
[Свој апостолски рад обавио је ап. Павле на три велика путовања.]

3. Во время первой поездки, которая была самой короткой, Павел посетил остров Кипр, затем в Малой Азии города Антиохию, Иконию и Листру. Примечательно для религиозности того времени, что язычники думали про Павла и его спутника Варнаву что они боги и хотели им принести жертву. Враги следовали за ним на каждом шагу, и возбуждали народ против них, и его забросали камнями. Когда он пришел в себя вернулся обратно в Антиохию в Сирии, откуда он и пошел (возраст 45-46).
[3. На првом путовању, које је било најкраће, походио је Павле острво Кипар, а затим малоазијске градове Антиохију, Иконију и Листру. Значајно је за религиозност тога краја и времена, што су многобошци мислили за Павла и његовог пратиоца Варнаву да су богови и хтели да им принесу жртву. Непријатељи су га пратили у стопу и побунили су против њега народ, те је засут камењем. Кад је дошао к себи вратио се натраг у Антиохију Сирску одакле је и пошао (год. 45-46).]

4. Между первым и вторым путешествием Павла падает Апостольский Собор, проходившем в Иерусалиме в 51 г. и на котором христианская церковь была отделена от еврейской веры. К этому собору дошли таким образом: христиане еврейской национальности считали, что их новая вера только продолжение старой веры, подправленной еврейской верой. Из-за этого у христиан в Антиохии вспыхнуло недовольство, потому-что люди других вер и народов становятся христианами, и не исполняют правила Моисея обрядового закона (обрезание, обмывание, посты и т.д.). Дошло до споров. Никто из апостолов не был согласен по этому вопросу. Это так называемое номистическое[?] настроение христиан евреев было очень опасно, потому что если бы оно развилось то христианство было бы сведено в рамки еврейской нацинальной веры и обрядности, и не стало бы верой духа, и веры всего мира. Павел отправился в Иерусалим с другими апостолами, чтобы решить этот вопрос. На соборе было установлено, что при принятии христианства не нужно исполнять обрядовые законы Моисея. Это решение было особенно важное для дальнейшего расширения и развития христианства. Апостольский Собор важный и потому-что, указывает что в духе Христовой Церкви соборно, а не личное решение верских вопросов (Деян. 15, 1-35).
[4. Између првог и другог Павловог путовања пада Апостолски сабор, који је одржан у Јерусалиму 51. год. и на којем је хришћанска црква одељена од јеврејске вере. До тога сабора је дошло овако: хришћани јеврејске народности сматрали су своју нову веру само наставком старе вере, поправљеном јеврејском вером. Због тога је код тих хришћана у Антиохији избило незадовољство, што људи из других вера и народа постају хришћани, а не испуњавају прописе Мојсијева обредног закона (обрезање, прања, постови и сл.). Дошло је до спорова. Ни поједини апостоли се нису слагали у томе питању. То тзв. номистичко расположење хришћана-Јевреја било је врло опасно, јер да је узело маха хришћанство би било сведено у оквир јеврејске националне вере и обредности, а не би постало вера духа, и вера свега света. Павле је отишао у Јерусалим да са осталим апостолима реши то питање. На сабору је решено да се при ступању у хришћанство не морају примити Мојсијеви обредни прописи. То решење је било особито важно за даље ширење и развијање хришћанства. Апостолски сабор је важан и стога, што показује да је у духу Христове цркве саборно, а не лично решавање верских питања (Дап 15, 1-35).]

5. После этого собора Павел двигается на свое второе путешествие. Он обошел общины которые основал на первом путешествии, затем отправился во Фригию и Галатию - провинции в середине Малой Азии, и вырвался на море в Македонию, в которую и перешел. Путь через Филипи и Салоники, где он был преследован и заключен в тюрьму, привел его в Афины. Его знаменитая проповедь о неизвестном Боге в афинском ареопаге является первой встречей веры Христа с греческой философией, и создает отдельную страницу в мировой истории. Но все-таки имел больше успеха в богатом, просвещенном и испорченном Коринфе, где он основал общину и провел полтора года. Евреи повсюду, и даже здесь, мешали ему и выводили к гражданским властям. Из поведения властей к его трудам видно как первое время держались власти по отношению к христианству: это нас не касается (Деян. 15, 35). В Антиохию вернулся через Эфесу.
[5. После тога сабора креће Павле на своје друго путовање. Обишао је општине које је основао на првом путовању, затим је отишао у Фригију и Галатију - покрајине у средини Мале Азије, те је избио на море према Македонији у коју је и прешао. Пут преко Филипија и Солуна, на коме је био гоњен и затваран, довео га је у Атину. Његова знаменита проповед о Богу непознатом на атинском ареопагу јесте први сусрет Христове вере са грчком филозофијом и чини посебну страну историје света. Ипак је више успеха имао у богатом, просвећеном и поквареном Коринту, где је основао општину и боравио једну и по годину дана. Јевреји су му свугде, па и ту, сметали те је извођен и пред грађанске власти. Из држања тих власти према његовом раду видимо како су се у прво време уопште држале државне власти према хришћанству: не тиче их се (Дап 15, 35). У Антиохију се вратио преко Ефеса.]

6. Около 54-го г. Павел пошел на его третье и последнее путешествие. Он прошел через Малую Азию и поселился в Ефесе, где проповедовал в течение более двух с половиной лет живя, как обычно, от своих рук. Оттуда он боролся против номистов[?], которые портили его дело в Малой Азии. Из Эфеса, морского торгового города с многими путниками разнеслась новая вера на все стороны света. Первое крупное движение язычниов против христианства произошло здесь, но не по религиозным, а по коммерческих соображениям (ювелир Димитрий). Из-за наставших беспорядков оставил Эфесе, переехал в Грецию и Македонию, и направился в Иерусалим (Деян. 19, 21 - особенно, 20, 17-38).
треће и последње путовање. Прошао је кроз Малу Азију и настанио се у Ефесу, где је проповедао преко две и по године живећи, као и иначе, од својих руку. О датле се борио и против номиста који су кварили његово дело по Малој Азији. Из Ефеса, као приморског трговачког града са јаким страначким прометом, разношена је нова вера на све стране света. Први већи покрет многобожаца против хришћанства догодио се ту, но не из верских, него из трговачких разлога (златар Димитрије). Због насталих немира оставио је Ефес, прешао у Грчку и Македонију и упутио се у Јерусалим (Дап 19, 21. - нарочито 20, 17-38).]

В Иерусалиме были недовольны пониманием христианства Павлом и многие христиане. Они вместе с некрещеными еврееями, не могли Павлу простить его переход в христианство, по его прибытии взбунтовали народ и устроили заговор против него. Командир римских войск посадил Павла в крепость, чтобы предотвратить опасные беспорядки в городе. Так как возбуждение и дальше продолжалось, отправил его в Кесарию, к римскому прокуратору вести расследования против него и чтобы судить его. Первосвященник Иерусалима требовал чтобы предать Павла еврейскому суду, но не вышло, потому что Павел просил чтобы его как римского гражданина судили в Риме. После двух лет заключения в Кесарии был отправлен в Рим (61 г). Так как он не был обычным преступником, он передвигался по Риму почти свободно среди членов римской общины (custodia libera,, Деян 21, 15 - 28, 31). В течение двух лет его тяжба закончилась, и он был оправдан. О его дальнейшей судьбе на некоторое время нет исторических данных. Может быть, он отправился в Испанию. В 67-ом он снова в Риме. Во то время Нерон начинает гонения на христиан, и тогда, он вместе со многими другими, потерял жизнь. Как римский гражданин, он был убит почетной смертью - мечом.
[У Јерусалиму су били незадовољни Павловим схватањем хришћанства и многи хришћани. Они су заједно са некрштеним Јеврејима, који Павлу нису могли да опросте прелаз хришћанима, о његовом доласку узбунили народ и склопили заверу против њега. Заповедник римских чета затвори Павла у тврђаву, да би спречио опасне нереде у граду. Како је узрујање и даље трајало, пошаље га у Кесарију римском прокуратору да поведе против њега истрагу и да му суди. Првосвештеник јерусалимски је тражио да Павле буде предат јеврејском суду, но није успео, јер је Павле тражио да му се као римском грађанину суди у Риму. После две године заточења у Кесарији буде отпраћен у Рим (61. г.). Будући да није био обичан злочинац кретао се у Риму скоро слободно међу члановима римске општине (custodia libera, Дап 21, 15. – 28, 31). За две године је била његова парница окончана и он је ослобођен. О даљој његовој судбини нема за неко време историјских података. Можда је ишао у Шпанију. Године 67. опет је у Риму. У то доба почиње Нерон да гони хришћане и тада је уз многе друге и он изгубио живот. Како је био римски грађанин, убијен је часном смрћу - мачем.]

б) Другие апостолы.[АН]

1. Апостол Петр до апостольства был рыбаком в Галилее. Его необыкновенная преданность Христу и его внезапное бегство от Него объясняется тем, что был по природе робким и живым[?]. Он проповедовал в основном среди евреев, из-за чего его называют их апостолом, а Павла называют апостолом язычников. Кроме Иерусалима он проповедовал в диаспоре в Малой Азии, и, может быть дальше до Вавилона. В время Нерона он был в Риме, где он умер на кресте, распятый вниз головой. О пребывании его в Риме позже появились разные легенды. Такая легенда о его бегстве из Рима, чтобы не погибнуть, и встречи со Христом (Сенкевич - Quo vadis?). Предание Римской Церкви, что Петр был в ней двадцать пять лет епископом не возможно исторически проверить. - От него остались два послания.
[1. Апостол Петар био је пре апостолства рибар у Галилеји. Његова необична оданост Христу и његово нагло отпадање од њега тумачи се тиме што је био плахе и живе природе. Проповедао је углавном Јеврејима ради чега се назива њиховим апостолом, док Павла зову апостолом незнабожаца. Осим у Јерусалиму проповедао је по дијаспори у Малој Азији, а можда и даље, до Вавилона. За време Нерона био је и он у Риму где је умро разапет стрмоглавце на крст. О његовом боравку у Риму настале су касније разне легенде. Таква је легенда о његовом бекству из Рима да не погине, и сусрет са Христом (Сјенкјевич - Quo vadis?). Предање римске цркве, да је Петар био у њој двадесет и пет година епископ не може се историјски проверити. - Од њега су остале две посланице.]

2. Гораздо меньше мы знаем о жизни и творчестве брата Петра, ап. Андрея Первозванного. По преданию, он распространял веру в Малой Азии на берегах Черного моря и в Скифии (юг России). По старой русской легенде он дошел до Днепра до места где сегодня город Киев. Жизнь закончил на кресте.
[2. Много мање знамо о животу и раду Петрова брата ап. Андрије. По предању ширио је веру у Малој Азији на обалама Црнога мора и у Скитији (јужна Русија). По старој руској легенди доспео је Дњепром до места на коме је данас град Кијев. Живот је завршио на крсту.]

3. Ап. Иоанн Богослов и его брат Иаков были сыновья рыбака. Иоанн, ученик которого любил Христос и которому была предана забота о своей матери, после Павла долгое время заведовал общиной в Эфесе. Сохранял веру от разных кривых учений. По преданию, был брошен в сосуд с горячим маслом, и остался невредим. Во время императора Домициана[?] был сослан на остров Патмос. Кроме Евангелия и три послания осталось нам о него и пророческая книга Апокалипсис. Умер от естественных причин в начале II-го века. В последние годы его жизни он постоянно поучал всех словами: "Детки, любите друг друга!" Его зовут апостолом любви. - Его брат Иаков работал в Иерусалиме с другими апостолами, и тут же и погиб.
[3. Ап. Јован Богослов и његов брат Јаков били су синови рибара. Јован, ученик кога је љубио Христос и коме је са крста предао бригу о својој мајци, управљао је после Павла дуго времена општином у Ефесу. Чувао је веру од разних кривих учења. Према предању био је бачен у суд са врелим уљем и остао неповређен. За време цара Домицијана био је прогнан на острво Патмос. Осим еванђеља и три посланице остала нам је од њега и пророчка књига Апокалипса. Умро је природном смрћу на почетку II века. Последњих година живота била му је сва поука у речи: „Дечице, љубите се!" Зову га апостолом љубави. - Његов брат Јаков радио је у Јерусалимуу са осталим апостолима и ту је и погубљен.]

4. О жизни и места работы других апостолов нет достоверных данных. - Евангелист Марк помогал Петру ии Павлу. По рассказам Петра описал в своем Евангелии жизнь и работу Спасителя. Александрия его славит как своего апостола. - От антиохийского врача Луки, кооторый одно время провождал Павла, у нас есть описание Евангелия и описание апостольских трудов - Деяния апостолов. - Второй апостол Иакоов (брат Господень)), названный Праведный, управлял общиной в Иерусалиме: следовал строго закону Моисея. Забит камнями.
[4. О животу и месту рада осталих апостола нема поузданих података. - Еванђелист Марко помагао је Петтру и Павлу. По Петровом казивању описао је у свом јеванђељу живот и рад Спаситељев. Александрија га слави као свог апостола. - Од антиохијског лекара Луке, кооји је неко време пратио Павла, имамо једно јеванђеље и опис рада апостолског - Дела апостолска. - Други апостол Јаков (брат Госпоодњи), назван Праведни, управљао је општином у Јерусалиму; држао се строго Мојсијева закона. Убијен је камењем.]

III. Распространение христианства.[АН]

1. Плоды апостольских трудов, их сотрудников и последователей уже в II в. были христианские общины во всех частях римского государства. Особенно находим их на берегах Средиземного моря, откуда вера распространяется глубже в провинции, и даже через государственные границы. Особенно продвигалось в христианство в проконсулярной[?] Африке (Карфагены).
[1. Плодови рада апостола, њихових сарадника и настављача јесу да је већ у II в. било хришћанских општина у свима крајевима римске државе. Особито их налазимо по обалама Средоземног мора, одакле вера захвата дубље у провинције, па и преко државних граница. Нарочито је напредовало хришћанство у проконзуларној Африци (Картагина).]

Но христианство не разносилось по миру только миссионерской проповедью. В местах, где оно было уже посеяно, распространял его пример крещенных. Кроме того, рабы, ремесленники, торговцы, войны и другой "подвижной мир" разносили христианство, где бы они не были.
[Но, хришћанство није разношено у свет само мисионарском проповеђу. У местима где је било већ посејано ширио га је пример крштених. Даље, робови, занатлије, трговци, војници и други „покретни свет" разносили су хришћанство где год су доспели.]

2. В первых веках христианство пускает корень особенно в областях, где говорили по-гречески. И в столице, в Риме, где с самого начала была знаменитая христианская община, правда она была в основном греческая. - Больше всего принимают христианство боолее бедные и низшие слои общества, но были христиане и между высшими и богатыми. Первоначально христианство было городской религией и больших городов, как центров культуры и всех других движений, и распространилось в меньшие и в окружающие их села.
[2. У првим вековима хвата хришћанство корена поглавито у областима где се говори грчки. И у престоници, у Риму, где од почетка постоји знаменита хришћанска општина, јесте та општина углавном грчка. - Претежно примају у овом времену хришћаанство сиромашнији и нижи друштвени слојеви, али има хришћана и међу вишима и имућнијима. Првобитно је хришћанство градска религија и већи градови, као средишта културе и свих других покрета, шире га у мање и у своја околна села.]

3. В христианскую общину вступали приниятием Таинства крещения. Чем дальше, все больше обращали внимание на то, чтобы будущие члены церкви чем лучше подготовились к крещению. Учили их вере и воспитывали в нравственной жизни. "Некоторым христианам давали обязанность наблюдать, как живут и что делают те, которые хотят перейти к ним, чтобы этот переход предотвратить... а других свободно принять, и чтобы их постепенно подправлять" (Ориген). Это предварительное воспитание в вере звали катихуменат[?]. - Только таким образом церковь могла соххраниться чтобы в нее не проникли языческие нравы. - Катихуменские уроки, которые наверное были в каждом большем городе, развились постепенно в настоящие большие школы христианской науки и образования (Александрия).
[3. У хришћанску заједницу се ступало примањем тајне крштења. Што даље, све се више пазило на то, да се будући чланови цркве што боље спреме за крштење. Поучавани су у вери и васпитавани у моралном животу. „Појединим хришћанима је давана дужност да пазе како живе и шта раде они, који хоће к њима да пређу, па да онда тај прелаз некима спрече... а друге да вољно приме, те да их из дана у дан све више поправљају" (Ориген). То претходно васпитање за веру јесте катихуменат. - Само на тај начин се могла црква очуваати да у њу не продру незнабожачке нарави. - Катихуменске поуке, које су држане ваљљда у сваком већем граду, развијене су постепено у праве велике школе хришћанске науке и васпитања (Александрија).]

IV. Религиозное и культурное положение в мире в время, появления христианства.[АН]

Христианская вера в течение нескольких веков вытиснула все многочисленные веры в тогдашнем культурном мире. Этот необыкновенный успех имеет две главные причины. Первая находится в силе евангельской истины, и в том что эта вера самая близкая к человеческой душе, которая является "христианской по своей природе" - naturaliter christiana. Другая находится в исторических обстоятельствах, которые были благоприятными для распрстранения христианства. Сын Божий явился когда совершилось время, то есть., когда исторические условия созрели для Его прибытия (Гал. 4). Исторические возможности находились в религиозном, нравственном и культурном состоянии тогдашнего мира.
[Хришћанска вера је за неколико векова потиснула све многобројне вере у тадашњем културном свету. Тај необични успех има два главна разлога. Први лежи у снази јеванђелских истина и у томе што је та вера најближа људској души, која је „хришћанска по својој природи" - naturaliter christiana. Други је у тадашњим историјским приликама које су биле погодне за напредовање хришћанства. Син Божји се јавио када се навршило време, тј. када су историјске прилике сазреле за његов долазак (Гал. 4). Те историјске прилике леже у верском, моралном и културном стању тадашњег света.]

1. Греко-римская вера, главная которую христианство должно было вытиснуть, была внутренне изношена, ее ценности были закончились. Во-первых, стало ясно, философам, а затем широким слоям народа, что мифология сказки без содержания или с аморальным содержанием. Более серьезная философия пыталась спасти мифологии поэтическим и философским толкованием некоторых мифов. Но гораздо больше это удавалось комедии, сатире и поверхностной просвещенности, которые мифологию везде подвергали осмеянию. Это еще не значит, что мир тогда был вообще не религиозен . Напротив, он был очень религиозен, но не был в состоянии удовлетвориться старой верой. Стоическая и платоническая философия того времени имеют религиозную окраску (Сенека, Епиктет, Марк Аврелий, Плутарх). Массы народа, в своем стремлении к религии, получали все неясно и таинственно из восточных религий, которые к ним пришли из-за смешения народов в великом римском государстве.[!] Это называется религиозным синкретизмом, который начинает еще с Александром Македонским, в особенности был жив во время рождения Христа. Из литературы того времени мы видим, что люди никогда как в то время не были заинтересованы вопросами души и вечной жизни, о Боге, истине, испаштању[?], аскетизме и искуплении. Так что, у просвещенных и менее просвещенных тогдашнего мира была религиозность. И тот мир в поисках веры которая его больше всего удовлетворит, дошел до уверенности, что в упомянутых вопросах не может выйти на чистоту [истину?] без Спасителя. Это убеждение, что людям нужен Спаситель, было пред пришествием Христа очень распространено. Такое духовное расположение было подходящее для распространения христианства.
[1. Грчко-римска вера, главна коју је имало хришћанство да потисне, била је унутрашње истрошена, њене вредности су биле дотрајале. Прво је постало јасно филозофима, па затим и ширим слојевима народа, да је митологија бајка без садржине или са неморалном садржином. Озбиљнија филозофија је покушавала да спасе митологију песничким и филозофским тумачењем појединих митова. Но, много је више од ње успевала комедија, сатира и површна просвећеност, која је митологију на све стране извргавала руглу. То још не значи да је свет тада био уопште нерелигиозан. Напротив, био је веома религиозан, само није могао да се задовољи својом старом вером. Стојичка и платонска филозофија тога доба имају религиозну боју (Сенека, Епиктет, Марко Аурелије, Плутарх). Масе народне, у својој жудњи за религијом, примале су све нејасно и тајанствено из источних религија, које су им дошле на домак мешањем народа у великој римској држави. То је тзв. верски синкретизам који почиње још са Александром Великим, а нарочито је жив у доба рођења Христова. Из тадашње књижевности видимо да људе никада  као у то време нису занимала питања о души и вечном животу, о Богу, истини, о испаштању, аскези и о искупљењу. Дакле, и код просвећеног и код мање просвећеног тадашњег света било је религиозности. И тај свет, тражећи веру која би га најбоље задовољила, дошао је до уверења да у споменутим питањима не може изаћи на чистину без Спаситеља. То уверење, да је људима потребан Спаситељ, било је пред долазак Христов врло раширено. Такво духовно расположење било је погодно за ширење хришћанства.]

[ЕБТ, 26окт2011]
2. Христианство быстро распространялось в Римской империи, и потому что она со всех сторон была окружена многими еврейскими поселениями. В то время в государстве могло быть рассеянно около четырех до пяти миллионов евреев (диаспоры). Эти евреи успешно вели пропаганду своей веры, при чем они пользовались философией, поэтому пользовались успехом среди просвещенного мира. У них было особенно много прозелитов в Антиохии и Александрии. Празднование субботы например в I-ом веке было обычаем у многих неевреев. Этой долгой работой еврейской пропаганды, которая познакомила мир с единоверием и нравственностью Моисея, поле было обработанно для христианской проповеди, которая пришла сразу же после еврейской. Знакомство с Ветхим Заветом, на котором основывалась христианская проповедь, было достаточно и для всех стран.
[2. Хришћанство се брзо ширило у римској царевини и због тога што је у њој на све стране било много јеврејских насеобина. У томе времену је могло бити у држави расејано око четири до пет милиона Јевреја (дијаспора). Ти Јевреји су умешно водили своју верску пропаганду, при чему су се служили и филозофијом, те су успевали међу просвећеним светом. Имали су особито много прозелита у Антиохији и Александрији. Светковање  суботе је нпр. у I в. било уобичајено и код многих нејевреја. Тим дугим радом јеврејске пропаганде, која је свет упознала са једнобоштвом и Мојсијевим моралом,  било је обрађено поље за хришћанску проповед, која је дошла одмах после јеврејске. Познавања Старог завета, на који се ослањала хришћанска проповед, било је доста и на све стране.]

[ЕБТ, 26окт2011]
3. Многое помогало распространению христианства и то что когда оно появилось существовала единая светская монархия. В ней владел между разными народами, в основном, тот же самый порядок и что главное – мир. "Как бы эта наука о мире - спрашивает Ориген - которая не позволяет возмездия ни против врага могла проникнуть и быть примлена, о пришествии Христовом, если бы не было во всех странах состояние примирения?"
[3. Много је ишло на руку ширењу хришћанства и то што је у доба када се оно појавило постојала једна светска монархија. У њој је владао међу различитим народима, углавном, исти поредак и што је главно - мир. „Како би та наука мира - пита Ориген - која не дозвољава освету ни над непријатељем могла продрети и бити примљена да о доласку Христовом није било на све стране примирено стање?"]


23окт2011

[ЕБТ, 26окт2011]
4. Эллинистическая культура римского государства ввела по крайней мере, понимание одного языка - греческого, хотя и не полное знание этого языка. Государство имело хорошие дороги и упорядоченное движение на суше и на море, так что можно было легко и безопасно путешествовать в самые отдаленные места. Культура и образование в равной степени распространялись во всех странах. Граждане с радостью участвовали в различных образовательных, гуманитарных, экономических и политических объединениях. Это все было хорошо для распространения христианства, потому что в таких случаях христианские идеи не могут долго быть ограничинными в одной стране, они шли по миру как бы самостоятельно.
[4. Хеленистичка култура је одомаћила увелој римској држави барем разумевање једног језика - грчког, ако не и потпуно знање тога језика. Држава је имала добре друмове и уређен саобраћај и на копну и на мору, те се лако и сигурно могло путовати у најудаљеније крајеве. Култура и просвета  шириле  су  се  подједнако  на  све  стране. Држављани су се радо и много удруживали у различита просветна, добротворна, привредна и политичка удружења. Све је то добро дошло ширењу хришћанства, јер у таквим приликама хришћанске идеје нису могле дуго остати ограничене на један крај; ишле су по свету такорећи саме од себе.]

[ЕБТ, 26окт2011]
5. Евреи. Народные древнии культуры привело в христианство развитие философии и упадок их религий. Евреи были готовы принять христианство с помощью других средств. Их традиция и древние книги им говорили, что придет Спаситель, который примирит их с Богом. Все их обычаи и обряды говорили о том же. Исходя из этого, многие узнали Спасителя, когда он пришел - первые его последователи и проповедники христианства были иудеи, и первые христианские общины тоже еврейские. Но этот народ в его прошлом, прошел через такие несчастные политические ситуации, где им пришлось бороться за свою свободу, так что в его видениях Спасителя, который должен прийти они видели освободителя, главным образом политического. Потому христианство у них не пустило корни. Но евреи действительно имеют заслугу перед христианством, так как в него перешли основы их чистого единобожия с моралью Моисея и пророков.
[5. Јевреји. Народне античке културе водио је у хришћанство развој филозофије и опадање њихове вере. Јевреји су за примање хришћанства спремани другим путем. Њихова традиција и стародревне књиге говориле су им да ћe доћи Спаситељ, који ћe их измирити са Богом. Сви њихови обичаји и обреди су говорили о томе. На основу тога су Спаситеља многи и познали када је дошао - први његови следбеници и проповедници хришћанства су Јевреји, а и прве хришћанске општине су међу њима. Но тај народ је у својој прошлости прошао кроз тако несрећне политичке прилике, толико се морао борити за своју слободу, да се у њему слика Спаситеља који треба да дође преобразила у слику ослободитеља, углавном политичког. Због тога је хришћанство код њих ухватило најмање корена. Но Јевреји ипак имају заслуга за хришћанство, јер су у њега прешли основи њиховог чистог једнобоштва, са Мојсијевим и пророчким моралом.]

V. Церковное управление - духовенство. (этот VIII-ый отдел будет редактировать ЕБТ, 28окт2011)

[ЕБТ, 28окт2011]
1. Первая Иерусалимская община начала свою жизнь как полностью обустроенное общество со своими членами и старейшинами, так же жила и всякая другая христианская община. Во всех общинах христиане были разделены на народ и духовенство или на мирян и иерархию (духовенство). Так указал Спаситель (Лк. 10, 16, Деян 20, 28).
[1. Као што је прва, јерусалимска, општина почела свој живот као потпуно уређено друштво са својим члановима и старешинама, тако је живела и свака друга хришћанска општина. У свакој су хришћани били подељени на народ и свештенство или лаике и јерархију (клер). Тако је одредио Спаситељ (Лк 10, 16; Дап 20, 28).]

[ЕБТ, 28окт2011]
Иерархия создавалась так: апостолы были не в состоянии постоянно и лично назначать должности в каждой общине, которую они основали. Их обязанностью было идти и проповедовать, и время от времени, посещать свои общины, но и это они могли делать только во время своей жизни. Тем не менее, чтобы общины имели своих старейшин, апостолы через них передовали свои права и обязанности своим заместителям, а от них эти права и обязанности переходили к последующим поколениям. Апостол Павел например поставил на должность своего заместителя Тимофея в Ефесе и Тита на Крите и дал им указания о том, как управлять церковью. Этим апостольским заместителям было присвоено имя епископа – надзирателя, и в каждой общине был один епископ. Епископ поддерживал веру и сохранял её от порчи, наблюдал за нравственностью и порядком среди своих христиан, он совершал богослужения и управлял церковным имуществом согласовываясь с членами своей общины.
[Јерархија је настала овако: апостоли нису могли стално и лично обављати старешинске дужности у свакој општини коју су основали. Њихова је дужност била да иду и проповедају, и да с времена на време обићу своје општине, но и то су могли чинити само за свога живота. Да би општине ипак имале своје старешине, апостоли су у њима предавали своја старешинска права и дужности својим заменицима, а са њих су та права и те дужности прелазиле даље и на потоња поколења. Ап. Павле нпр. намешта Тимотија за свога заменика у Ефесу, а Тита на Криту и даје им упутства како да воде цркву. Ти апостолски заменици добили су назив епископа - надзорника, и свакој општини је стајао по један на челу. Епископ је утврђивао веру и чувао је од кварења, бдио је над моралом и редом међу својим хришћанима, обављао је богослужења и располагао је црквеним иметком у споразуму са члановима своје општине.]

[ЕБТ, 28окт2011]
Епископ одной общины не имел власти над епископами других общин, но это были в большей части епископы с тех мест, в которых апостолы основали церковь и дольше жили там, и те места, которые были политически важны, как Иерусалим, Антиохия, Эфес, Александрия, Рим .

[ЕБТ, 28окт2011]
2. Для всех этих видов деятельности не достаточно было иметь в каждой общине только одного епископа, особенно не там, где христианство переходило из города в село. Поэтому, с самого начала в некоторых общинах работают с епископами и пресвитеры – старейшины. Их назначали апостолы или епископы, как апостол Павел наставляет Тита поступать. Пресвитер действовал под руководством своего епископа с ним вместе в городе или в селе. В местах, где с епископом было много пресвитеров были различия между епископальскими и пресвитерскими должностями и званиями. В местах, где был только один епископ, не бросалась в глаза разница между епископским и пресвитерским уровнем.
презвитери - старешине. Њих су постављали апостоли или епископи како ап. Павле упућује Тита да чини. Презвитер је деловао по овлашћењу свога епископа уз њега у граду или у селу. У местима где је уз епископа било по више презвитера било је разлике између епископских и презвитерских дужности и достојанства. У местима где је био довољан један епископ, није упадала у очи разлика између његовог степена и презвитерског.]

[ЕБТ, 28окт2011]
3. Уже в Иерусалиме апостолы, в согласии с народом назначили для себя помощников по экономическим вопросам и заботе о больных и бедных. Это были диаконы – слуги, которые вместе со своими делами проповедовали и помогали при богослужениях. Такие работы около имущества, бедных и больных имелись в каждой общине, а со временем они умножились, и поэтому всюду были назначены диаконы. Где было нужно и по семи, как в Иерусалиме.
[3. Већ у Јерусалиму су апостоли, у споразуму са народом, наместили себи помоћнике за економске послове и старање о болесницима и сиротињи. То су били ђакони - слуге, који су уз своје послове проповедали и помагали при богослужењу. Таквих послова око имања, сиротиње и болесних било је у свакој општини, у току времена су се умножили, и због тога су свуда намештани ђакони. Где је било потребно и по седморица, као у Јерусалиму.]

[ЕБТ, 28окт2011]
Эти три степени с самого начала составляли иерархию.
[Та три степена су од почетка сачињавала јерархију.]

[ЕБТ, 28окт2011]
До VI века были в церкви и диаконисы. Это были благородные вдовы или девушки, которые выполняли диаконские обязанности у больных, при крещениях и так далее. Когда церковная, особенно литургическая жизнь стала дальше развиваться, было установленно и низшее духовенство: иподиаконы, певцы, чтецы, и вратари. Эти службы появились примерно в начале III века
[До VI в. било је у цркви и ђакониса. То су биле часне удовице или девојке које су обављале ђаконске дужности код болесника, при крштењу итд. Када се црквени, нарочито богослужбени живот почео јаче да развија, установљено је и ниже свештенство: ипођакони, певачи, читачи и вратари. Те су службе настале око почетка III в.]

[ЕБТ, 28окт2011]
4. Первые епископы и другие священнослужители назначали апостолы и передавали им власть и должности пологанием рук на голову с молитвой. Конечно, еще с апостольских времен вошел в обычай специальный избирательный порядок. Кандидата выбирали всей общиной, которая хорошо знала жизнь человека, чтобы стал епископом или священником, тот, кто умней, святее и больше превосходит в добродетелях, чтобы потом не было смущения и порицания. Когда избирали епископа в какой-то общине, приезжали на выборы архиереи из ближних городов, которые его и рукополагали. Голосовали с выкриком "аксиос!" - он достоин! Затем кандидата рукополагали.
[4. Прве епископе и друге клерике постављали су апостоли и предавали им власт и дужност полагањем руку на главу уз молитву. Свакако још за апостолског времена уобичајен је нарочит изборни ред. Кандидата је бирала цела општина, која добро познаје живот појединих, да би постао епископ или уопште свештеник онај који је умнији, светији и у врлинама одличнији, те да после не буде смутње и пребацивања. Када је биран епископ у некој општини, долазили су на избор епископи из ближих градова, који су га и рукоположили. Гласало се узвиком „аксиос!" - достојан је! Затим је кандидат рукополаган.]

[ЕБТ, 28окт2011]
Cвойства которые должен был иметь священник были перечислены апостолом Павлом в посланиях к Тимофею и Титу, и на эти послания при выборах обращали внимание. Люди с серьезными физическими недостатками и рабы, без разрешения хозяина, не могли быть священниками. - Не только диаконы и пресвитеры, но и епископы могли быть женатыми людьми.
[Каквих особина треба да је свештеник прописао је ап. Павле у посланицама Тимотеју и Титу и на то се при избору пазило. Људи са тежим телесним манама и робови, без дозволе господара, нису могли бити свештеници. - Не само ђакони и презвитери, него и епископи су могли бити ожењени људи.]

[ЕБТ, 28окт2011]
5. Члены иерархии не регулярно получали помощь от общины так как она состояла в основном из бедных слоев населения. Они жили от того, что кто имел или что он заработал своим трудом, по примеру апостола Павла. Но, как Христос сказал, что трудящийся достоин пропитания, уже в самые ранние времена начали собирать добровольные взносы и десятину для поддержки церквей и нужды духовенства. – От недостойных не принимали взносов или их возвращали.
[5. Чланове јерархије није редовно издржавала општина, јер се већином састојала од сиротиње. Они су се издржавали од онога шта је ко имао или шта је зарадио својим трудом, а по примеру ап. Павла. Но како је Христос рекао да је посленик достојан своје хране, већ у најраније доба почели су се скупљати добровољни прилози и десетак за издржавање цркве и за потребе свештенства. - Од недостојних нису примали прилоге или су их враћали.]

[ЕБТ, 28окт2011]
6. Христианская общины были независимы друг от друга в отношении распоряжения своим имуществом, порядка в богослужениях, порядка в христианской жизни и в выборе своей иерархии. Но все таки, они были друг с другом тесно связаны, и следили, чтобы всюду поддерживать тоже-самую веру и порядок. Для этого, епископы ездили друг к другу, для общения и маленьких и больших встреч и соборов. Многие, будучи религиозной и святой жизни особо вдохновенны христиане (харизматы), утверждали также од общины до общины одну и туже веру. Знак духовного единства старейших церквей и в том, что священники и миряне, когда шли в другую общину носили с собой письмо своего епископа, чтобы бы их признали в новом месте за христиан.
[6. Хришћанске општине су биле једна према другој самосталне што се тиче располагања својим имањем, реда при богослужењу, реда у хришћанском животу и у бирању своје јерархије. Но ипак су зато биле једна с другом у тесној вези и пазиле су на то да се свуда одржава иста вера и ред. Због тога су епископи путовали један другом да се споразумевају и држали су мање и веће састанке и саборе. Многи, религиозношћу и светим животом нарочито надахнути хришћани (харизматици), утврђивали су такође од општине до општине исту веру. Знак духовног јединства најстаријих цркава је и то што су свештеници и лаици када иду у другу општину носили са собом писмо свога епископа да би их у новом месту признали за хришћане.]

Рис. 1. Сечение через этажи катакомбы
Сл. 1. Пресек кроз спратове катакомби

[ЕБТ, 28окт2011]
7. Во всех общинах, тщательно следилось за чистотой нравственной жизни. В меньших преступлениях епископ напоминал и корил, а б0льшие грешники были вынуждены исповедоваться перед всей церковью, и в течение длительного времени замаливать свой грех. Их не пускали в храм, но они стояли или стояли на коленях в притворе, им не давали св. причастие, они носили покаянную одежду, итд. Самое большое наказание было изгнание из христианской общины. Кого исключила одна община, того и другие общины не принимали.
[7. У свима општинама се помно пазило на чистоту моралног живота. У мањим преступима је епископ опомињао и корио, а већи грешници су се морали исповедати пред целом црквом и дуже времена испаштати свој грех. Њих нису пуштали у храм, него су стајали или клечали у притвору, није им давано св. причешће, носили су покајничко одело итд. Највећа казна је била искључење из хришћанске заједнице. Кога је искључила једна општина, тога ни друге нису примале у заједницу.]

VI. Богослужение.[АН]

[АНМ, 26окт2011]
1. Когда вера начала распространяться за пределами Палестины, среди неевреев, начал развиваться отдельный христианский культ. Но и он остался во многом под еврейским влиянием. Основное христианское богослужение в это время состоялось из чтения Ветхого Завета и апостольских писаний, толковании того, что было прочитано и поучения о жизни, из совместного пения псалмов и песнопений и из причащения.
[1. Кад се вера почела ширити ван Палестине, међу нејевреје, почео се развијати посебан хришћански култ. Но и тај је остао умногом под јеврејским утицајем. Главно хришћанско богослужење овога времена састојало се из читања Старога завета и апостолских списа, из тумачења онога што је прочитано и поуке за живот, из заједничког певања псалама и химни и из причешћивања.]

Рис. 2. Внутренность катакомб
[Сл. 2. Унутрашњост катакомб]e

[АНМ, 26окт2011]
День молитвенной встречи было воскресенье – день Господень – день Солнца, но были встречи и в другие дни. В этот день они регулярно встречались дважды: до восхода солнца, на молиться, читать и поучение, затем вечером чтобы совершать совместную вечеру – Агапе и причастие. Кроме недельного дня празднуется Воскресение, а неделя перед Воскресением считается считается особенно священной. Воскресное торжество празднуется на рассвете. Праздновалась Епифания т.е. Богоявление и Рождество вместе, Пятидесятница и дни мученика. Постилось в среду и пятницу и перед Воскресением, на западе постилось и по субботам.
[Дан молитвеног састанка била је недеља - Господњи дан - дан сунца, али је било састанака и у друге дане. Тога дана су се редовно два пута састајали: пре изласка сунца на молитву, читање и поуку, затим увече да обаве заједничку вечеру - агапу и причест. Осим недељног дана празнује се Васкрс, а седмица пред Васкрс сматра се особито светом. Васкршња свечаност слави се и у то доба у зору. Славила се и Епифанија тј. Богојављење и Божић заједно, Педесетница и дани мученика. Постило се средом и петком и пред Васкрс, на западу се постило и суботом.]

[АНМ, 26окт2011]
2. Место для богослужения. В древние времена христиане не имели специальные здания для своих собраний. Встречались там где им было удобно. Во время Павла например христиане в Эфесе наняли для своих встреч одну школу. В конце II в. были уже специально построены христианские церкви. Во время Деция и Диоклетиана, наверно было много храмов, так как он приказал их разрушить. Когда христиане были очень преследованы укрывались в скрытных местах чтобы совершить богослужение – на кладбище или на полях.
[2. Места за богослужење. У најстарија времена нису хришћани имали посебних зграда са своје скупове. Састајали су се где им је било најзгодније. За време Павлово су нпр. хришћани у Ефесу били изнајмили за своје састанке једну школу. При крају II в. било је већ нарочито зиданих хришћанских храмова. За време Деција и Диоклецијана мора да је било много храмова, јер они наређују да се руше. Када су хришћани јаче прогањани склањали су се на скровитија места да обаве богослужење - на гробља или на пољска добра.]


[АНМ, 26окт2011]
Особенно святые места для христиан были кладбища. Святость гробниц защищали государственные законы (убежище), так что христиане собирались на могилах своих мучеников. Над ними возвышалась небольшое, с одной стороны открытое, постройка (memoriae), из которых теперешние часовни (капелы). Особый вид христианских общих кладбищ это катакомбы, большие подземные кладбище. Находятся в Палестине, Африке, Месопотамии, на греческих островах, особенно в Италии и то возле Рима. Это целые сети выкопанных подземных коридоров, которые опускаются вниз, в такие же самые коридоры под ним. Таки х этажей есть пять или шесть. В стенах коридоров вырезаны лавки и в них замурованны мертвые. Длина римских катакомб, которые наиболее известны, определяется около 900 километров, а число мертвых в них не может быть установлена. Думается, что возникли уже I в. В VIII в. входы были зарыты, и о них забыли. Открыли в конце XVI в.
[Особито света места била су за хришћане гробља. Светињу гробова су штитили државни закони (уточиште), те су се хришћани скупљали на гробовима својих мученика. Над њима су дизали омање, с једне стране отворене, зграде (memoriae) од којих су данашње капеле. Посебна врста хришћанских заједничких гробаља јесу катакомбе, велике подземне некрополе. Налазе се у Палестини, Африци, Месопотамији, на грчким острвима, а нарочито у Италији и то око Рима. То су читаве мреже под земљом копаних ходника који се спуштају у исте такве ходнике под собом. Таквих спратова има по пет-шест. У зидове ходника су урезивана лежишта и у њих зазиђивани мртви. Дужина римских катакомби, које су најзнаменитије, цени се на скоро 900 километара, а број мртвих у њима не може се ни установити. Мисли се да су настале већ у I в. У VIII в. су им улази затрпани, те су заборављене. Откривене су при крају XVI в.]

[АНМ, 26окт2011]
Предметы, надписи и рисунки в катакомбах очень важны для истории христианского искусства, жизни и обычаях. Из многих хорошо сохранившихся картин на потолке катакомб и около кабины (кубикула), как называются ложе для мертвых, мы видим, что христианское искусство было первоначально смешаны с классическими и дохриистианским, что и естественно. В катакомбах например существует рисунок как Орфей укрощает игрой (на инструменте) животных. Спаситель изображается как молодой пастырь в коротком платье с ягненком на плечах. Рисуются прдметы и личности из Ветхого и Нового Заветов. Некоторые христианские святыни рисуются прикрыто – символически: крест как греческая буква "тау" (т), или в форме якоря; рисунком рыбы, которая часто встречается, они хотели выразить словами: "Иисус Христос Теу Иос Сотир = Исус Христос Божьи Сын Спаситель". Каждое из этих слов начинается в греческих языке одним из слова ихтис, как по-гречески называется рыба. Тип Божией Матери с ребенком на руках или на коленях остался один и тот же в церковном искусстве от катакомб и до сегодня. Кроме этих картин религиозного содержания есть в катакомбах картины покойников, животных и цветов.
[Предмети, натписи и слике у катакомбама ванредно су важни за историју хришћанске уметности, живота и обичаја. Из многобројних очуваних слика по таваницама катакомби и око кубикула, како се зову лежишта за мртве, видимо да је хришћанско сликарство у својим почецима помешано са класичним и дохришћанским, као што је и природно. Има у катакомбама нпр. слика како Орфеј кроти свирком животиње. Спаситељ се слика као врло млад пастир у краткој одећи са јагњетом на раменима. Сликају се предмети и личности из Старог и Новог завета. Неке хришћанске светиње се сликају прикривено - симболички: крст као грчко слово „тау" (т), или у облику котве; сликом рибе, која се често среће, хтели су изразити речи: „Исус Христос Теу Иос Сотир = Исус Христос Божји Син Спаситељ." Свака од тих речи почиње у грчком језику једним од слова речи ихтис, како се грчки називала риба. Тип Богомајке са дететом у наручју или на крилу остао је исти у црквеном сликарству од катакомби до данас. Осим тих слика религиозне садржине има у катакомбама слика покојника, животиња и цвећа.]


26окт2011

[АНМ, 27окт2011]
VII. Римское государство и христианская Церковь.[АН]

[АНМ, 27окт2011]
Римское государство, в чьих областях возникло христианство, начала преследование этой новой веры, когда схватила в ней более глубокие корни. Борьба между государством и церковью продолжались два с половиной столетий. Государство ее вело с перерывами резкими средствами которые одна держава может использовать против своих врагов. Состояние снял ее и на тех резких средствами государство может использовать против своих врагов.
[Римска држава у чијим крајевима се хришћанство појавило, почела је ту нову веру да прогања када је у њој ухватила дубљег корена. Борба између државе и Цркве трајала је два и по столећа. Држава ју је водила на махове оним оштрим средствима која једна држава може да употреби против својих непријатеља.]

[АНМ, 27окт2011]
а) Вражда к христианам.[АН]

[АНМ, 27окт2011]
Перед тем как римское государство восстало против христиан, в народе создалось нерасположение против них. Многие язычники нашли в этой вере то что им было нужно, например единобожие и нравы с которыми могли согласиться лучшие философы, но все-таки многие чувствовали к ней отвращение. Для всех тех, кто был доволен и гордился своей греко-римской культурой, им в основном не нравилось варварское происхождение этого "нового и злого суеверия" (Светоний). Высшим и богатым кругам было непонятно христианское отступление от мира и равнодушие ко всему, что предлагает мир: к имуществу, чести, развлечению, часто и науке. - Люди, которые жили от старой веры, какк жрецы, некоторые ремесленники и торговцы, они почувствовали, что с распространением новой веры их доходы падали. Зато, конечно, и в других местах было такое негодование против христиан, какое вызвал ювелир (золотых дел мастер) Димитрий в Эфесе. - О христианах распространялось убеждениие, что они безбожники. Этому можно было легко поверить, поэтому и спрашивает философ Целз: "Почему христиане не имеют алтарей и храмов, где их божественные изображения? Их бог не может показаться и видится, но все таки яко-бы знает, поступки и слова, да еще и тайные мысли людей." На другие веры смотрели как на служение демонам. В особенности было подозрительно христианское удаление от мира и таинственность их молитвенных собраний. Несведущий мир из разговорах o вечерах, любви и причащении придумывли самые страшные истории о преступлениях против морали и закона, которые якобы творят христиане (тијестовске гозбе). Кроме того, в мире древней церкви были известны убеждения, что близок конец света. Из этого было выведено быстрое заключение, что они и хотят конца из-за ненависти к людям (odium generis humani). Так как простой языческий мир был очень суеверный, то в каждой природной (стихийной) непогоде, в болезнях и лишениях видел гнев богов, которых христиане оскорбили. - На все это идет еще тесная связь христтианства с евреями. Хотя в стране было много прозелитов (принявших новую веру), евреев из-за их некоторых национальных качеств, презирали и ненавидели. С древних времен мы знаем об антисемитских движениях и законах. Так как христиане откололись от евреев то приняли на себя долю этой ненависти. - Из-за такого народного расположения риимские власти начинают обращать больше внимания на христиан и часто их наказывают просто потому, что это требует народ.
[Пре него што је римска држава устала против хришћана, створило се у широким масама нерасположење против њих. Многи су незнабошци у тој новој вери нашли оно што им треба, нпр. једнобоштво и морал са којим би се могли сложити њихови најбољи филозофи, али су ипак многи осећали одвратност према њој. Свима онима који су били задовољни и поносни својом грчко-римском културом, није се углавном свидело варварско порекло тог „новог и опаког празноверја" (Светоније). Вишим и имућнијим круговима било је неразумљиво хришћанско повлачење из света и равнодушност према свему што свет пружа: према имању, части, забави, често и науци. - Људи који су живели од старе вере, каоо жреци, неке занатлије и трговци, осетили су да са ширењем нове вере опадају њихови приходи. Зато је, свакако, и по другим местима било онаквог негодовања против хришћана какво је изазвао златар Димитрије у Ефесу. - О хришћанима се ширило уверење да су ббезбожници. Томе се могло лако веровати, зато и пита филозоф Целз: „Зашто хришћани немају олтара и храмова, где су им божји ликови? Њихов бог се не може ни показати ни видети, па ипак, тобоже, познаје дела и речи, штавише и тајне мисли људи". На друге вере су гледали као на служење демонима. Нарочито је сумњиво било хришћанско склањање од света и тајанственост њихових молитвених састанака. Необавештени свет је из гласова о вечерама, љубави и причешћу исплео најстрашније приче о злочинима против морала и закона, које хришћани, тобоже, чине (тијестовске гозбе). Даље, свету су била позната веровања древне цркве да је врло близу смак света. Из тога је изведен брз закључак да они тај смак и желе из мржње према људима (odium generis humani). Како је прост пагански свет био веома празноверан, у свакој природној непогоди, у болештинама и недаћама видео је гнев богова које су хришћани увредили. - На све то долази још тесна веза хришћаанства са Јеврејима. Мада је било у држави много прозелита, Јевреје су, због неких њихових националних особина, презирали и мрзели. Од давнине знамо за антисемитске покрете и законе. Отцепивши се од Јевреја, хришћани су понели на себи свој део те мржње. - Због таквог народног расположења римскке власти почињу да обраћају већу пажњу на хришћане и често их кажњавају само зато што то тражи народ.]


28окт2011

[АНМ, 27окт2011]
б) Отношение Римского государства к религиям.[АН]

[АНМ, 27окт2011]
1. Римская держава была терпима к всем верам своего народа. Эти веры в основном были связаны с какой-то областью или городом и не стремились намеренно распространяться на счет других вер. Кроме того, большинство из этих вер, легко смешивались с другими верами. Пока не мешали державной религии, которую охраняли законы, могли жить в мире. Они были гreligiones licitae[?] и их божества часто брались в державную веру. Тем не менее, основная черта христианства как раз та, что оно не признает действительность[!] других вер и хочет проникнуть во все народы. Оно, поэому, возвестило всем верам борьбу до расследования и поэтому было вынуждено столкнуться и с державной верой, другими словами, с государственными законами.
    В государственной религии, кроме того, был особенно чувствительный пункт, религиозного и политического характера, с которыми христиане никогда не могли примириться. Это был, полученный с востока, божественный культ правителя.[x] От него были освобождены только евреи, а каждый другой человек который от него отказался считался предателем государства. Правитель был domiunus ac deus[!] и когда была возможность, приносилась ему жертва. Христиане не могли согласиться на обожествление человека. Признавали правителя что он dominus, что даже он первый после Бога – и deo secundus, молились о нем Богу, но жертву приносить постоянно отказывались. В этом державном культе был неизбежный конфликт христиан с законами и они в основном, из-за этого культа были осуждены идти к животным, на костер, на крест и в рудники.
[1. Римска држава је била трпељива према верама својих народа. Те су вере биле већином везане за неки крај или град и нису тежиле да се свесно шире на рачун других вера. Осим тога већина тих вера се лако мешала са другим верама. Док нису сметале државној религији, над којом су бдели закони, могле су на миру живети. Оне су биле гreligiones licitae и њихова божанства су често узимана у државну веру. Међутим, основна црта хришћанства је баш то да пориче ваљаност свим другим верама и хоће да продре у све народе. Оно је, дакле, наговестило свим верама борбу до истраге и по томе се морало сукобити и са државном вером, другим речима, са државним законима.
    У државној религији је, уз то, била једна особито осетљива тачка, и верске и политичке природе, са којом се хришћани нису могли никада измирити. То је био, од источњака примљени, божански култ владара. Од њега су били ослобођени само Јевреји, а сваки други ко би га одбио, сматран је издајником државе. Владар је био domiunus ac deus и када је била прилика, приносила му се жртва. Хришћани нису могли пристати на обожавање човека. Признавали су владару да је dominus, штавише да је први после Бога – a deo secundus, молили су се за њега Богу, но жртву су стално одбијали. На том државном култу је био неизбежан сукоб хришћана са законима и они су, углавном, због тога култа осуђивани да иду пред звери, на ломаче, на крст и у руднике.]

[АНМ, 28окт2011]
2. Нет никаких сомнений, что римское государство должно было почувствовать, что в христианстве есть что-то, что не может быть связано с тогдашним государством и общественным строем. В римской державе невозможно было смотреть спокойно распространение одной веры, которая учит, что все люди и народы равны, и все они братья. Общество, в котором вся жизнь, производство и богатство лежало на рабах, было нелегко примириться с моралью, согласно которой раб брат, а в конце это значит, что рабства не может быть. Тут тоже приходит еще христианский взгляд на работу, положение женщины, семейную мораль итд. Было ясно, что христианство несет в себе превратные стремления и начала и христиане не безупречные граждане. На основании всего этого христианство стало в Римской империи religio illicita – недозволенная вера.
[2. Нема сумње да је римска држава морала осетити и то да у хришћанству лежи нешто што се не може спојити са тадашњом државом и друштвеним поретком. У римској држави није се могло мирно гледати ширење једне вере која учи да су сви људи и народи једнаки и да су сви браћа. Друштво, коме је сав живот, производња и богатство лежало на робовима, није се могло лако мирити са моралом по којем је роб брат, што на крају значи да ропства не може бити. Ту долази још хришћански поглед на рад, на положај жене, на породични морал итд. Јасно је било да хришћанство носи у себи превратне тежње и начела и да хришћани нису беспрекорни грађани. На основу свега тога постало је хришћанство у римској царевини religio illicita – недозвољена вера.]

[АНМ, 28окт2011]
3. Первое время, в основном в апостольское время, когда христианство распространялось "под тенью иудаизма", государственные власти считали его ветвей дозволенной веры и не обращали на нее внимания. Когда коринфские евреи пришли к губернатору с иском на (против) Павла, губернатор сказал им, что его не касаются их споры о законе (Деян. 18, 12-16). Но постепенно, власти начинают различать христиан от евреев и поступают против них продуманно и по закону. Гонят их от начала II в. до Константина [313 г.]. Гонения на христиан не былb постоянными, и не захватывали целое государство, тоже были были длинные периоды [участки] времени, в которых христиане жили спокойно мире.
[3. У прво, углавном апостолско време, када се хришћанство ширило "под присенком јудејства", државне власти га сматрају за огранак те дозвољене вере и не обраћају на њега пажњу. Када су коринтски Јевреји дошли пред намесника са тужбом на Павла, намесник им каже да га се не тичу њихова препирања о закону (Дап 18, 12-16). Но постепено почињу власти разликовати хришћане од Јевреја и иступају против њих смишљено и по закону. Гоне их од почетка II в. до Константина. Та гоњења хришћана нису била стална, а нису предузимана увек ни у целој држави, тако да је било дужих одсека времена у којима су хришћани живели на миру.]

в) Гонения на христиан.[АН]

[АНМ, 28окт2011]
1. Первое гонение о котором мы знаем было в Риме 64 г. во время императора Нерона. Как видно из Тацитових Аналов (XV. 44) против христиан, тогда не предпринялась охота из-за веры, а из-за предполагаемого преступления. В том году, сгорела большая часть Рима, и в народе подозревали Нерона, что это он устроил этот пожар. Нерон перебросил подозрения от себя на "людей, которые были ненавидемы из-за злых дел, и которых народ называл христианами". Выглядит, что евреи были вовлечены в это подозрение. Христиан выводили в цирк к зверям, обматывли буксиром и смолой и жгли как факелы или как показатели[?] в мифологических пьесах. С христианами поступали так бесчеловечно, что даже сам народ их начал жалеть, который иначе их ненавидел. В то время погибли и апостолы Петра и Павел.
[1. Прво гоњење за које знамо било је у Риму 64. године за цара Нерона. Како видимо из Тацитових Анала (XV. 44) на хришћане није тада предузета хајка због вере, него због тобожњег злочина. Те је године изгорео велики део Рима, а у народу је пала сумња на Нерона да је он подметнуо тај пожар. Нерон је збацио сумњу са себе на "људе, који су били омражени због злих дела и које је народ звао хришћанима". Изгледа да су Јевреји учествовали у томе сумњичењу. Хришћани су извођени у циркусу пред звери, замотавани су у кучине и катран и паљени као буктиње или као приказивачи у митолошким представама. Са хришћанима је тако нечовечно поступано да их је почео жалити и сам народ који их је иначе мрзео. Том приликом су погинули апостоли Петар и Павле.]

[АНМ, 28окт2011]
2. Во время правления императора Траяна (98-117) власти отличаю христиан от евреев и считают, что сама их вера (nomen ipsum) является преступлением против порядка в государстве, независимо от того, являются ли они иначе мирные и честные граждане. Когда Траян (99 г.) издал свой Закон против хетерия - тайных объединений, Плиний Младший, наместник в Малой Азии, провинции Вифинии, начал применять этот закон и к христианской церкви как тайное общество. Так как в Вифинии (Витинији?) было много христиан, Плиний, для того чтобы в казнях не перейти меру, послал Траяну сообщение о своем ранеем действии и запросил дальнейшие указания. Из его письма видно, что христиане наказавались смертью, если не хотели после трех вызовов отречься от своей веры. Кроме того, он считал достаточным доказательством того, что кто-то не христианин, если в суде принес жертву перед государевым изображением и если хулил Христа. Кроме того, говорит, что пытал две девушки, чтобы от них узнать настоящую правду о христианах, но не нашел ничего, кроме чрезмерного суеверия. В конце он жалуется что "эта зараза" распространилась не только в городах, но и в селах и что есть христиане во всех классах.
[2. За време владавине цара Трајана (98-117) власти разликују хришћане од Јевреја и сматрају и саму њихову веру (nomen ipsum) за преступ против реда у држави, без обзира на то да ли су иначе мирни и поштени грађани. Када је Трајан (99. г.) издао свој Закон против хетерија – тајних удружења, почео је Плиније Млађи, наместник у малоазијској покрајини Витинији, да тај закон примењује и на хришћанску цркву као тајно друштво. Како је у Витинији било врло много хришћана, Плиније, да се не би у кажњавању пребацио, пошаље Трајану извештај о свом дотадашњем поступању и затражи даља упутства. Из његовог писма се види да је хришћане кажњавао смрћу, ако нису хтели да се на три позива одрекну своје вере. Даље, сматрао је за довољан доказ да неко није хришћанин ако је у судници принео жртву пред владаревим ликом и ако је хулио на Христа. Осим тога каже да је мучио две девојке, не би ли од њих дознао праву истину о хришћанима, али није нашао ништа осим претераног празноверја. При крају се тужи да се "та зараза" раширила не само по градовима, него и по селима и да има хришћана у свим сталежима.]


28окт2011

[АНМ, 29окт2011]
Траян на это письмо, издал краткое и ясное распоряжение которым смягчил для христиан свой Закон о хетериям (хетеријама). Он приказал, что христиан не нужно особенно искать; кто был сужден, что он христианин и это ему доказано, пускай казнится; жалобы без подписи не нужно принимать; кто принес жертву да простится ему, иначе казнить. Этого руководства власти держались до III века. В этом гонении Игнатий Богоносец, епископ антиохийский был выведен в зверям в Колизей, а Климент Римский сослан в Херсон в Крыму.
[Трајан је на то писмо издао кратко и јасно упутство којим је ублажио за хришћане свој Закон о хетеријама. Наредио је да хришћане не треба нарочито тражити; ко је тужен да је хришћанин и то му се докаже, нека се казни; тужбе без потписа не треба примати; ко принесе жртву, да му буде просто, иначе да се погуби. Тога упутства су се власти држале до III века. У овом гоњењу изведен је у Колосеуму пред звери Игњатије Богоносац, епископ антиохијски, а Климент римски је прогнан у Херзон на Криму.]

[АНМ, 29окт2011]
3. Марку Аврелию, императору философу (161-168), христианство выглядело как какая-то глупость, которую можно только жалеть. Христианскую храбрость и мучения считал за упрямство и наказуемое сопротивление императору и государству. Его правление преследовало много зла в стране, из-за которых языческий народ был очень огорчен на христиан. Преследовал их как и все новые веры которые тогда очень распространялись. Преследования были особенно в Галлии и Малой Азии. Во время его правления погиб в Риме Юстин философ с многими из своих учеников.
[3. Марку Аурелију, цару филозофу (161-168), изгледало је хришћанство као нека глупост, која се може само жалити. Хришћанску храброст у мучењима сматрао је за тврдоглаво и кажњиво противљење цару и држави. Његову су владавину пратила многа зла у држави због којих је пагански народ био јако огорчен на хришћане. Прогонио их је као и све нове вере које су се тада много шириле. Гоњења је било нарочито у Галији и Малој Азији. За његове владе је погинуо у Риму Јустин филозоф са доста својих ученика.]

[АНМ, 29окт2011]
4. Под начальствующими из дома Севера было для христиан положение терпимое. В особенности во время Александра (222-235), о котором было написано, что терпел христиан, мало того в его дворце был лик Христа и на стенах своего дворца написал некоторые изречения Христа, например. "Что не желаешь себе, не делай другому". Записано что его убили войны на Рейне [Rhine], кроме всего прочего и потому что был "слуга христиан».
[4. Под владарима из куће Севера било је за хришћане сношљиво стање. Нарочито за Александра (222-235), за кога је забележено да је трпео хришћане, штавише да је имао у двору лик Христов и да је на зидове свога двора исписао неке Христове речи, нпр. „Што не желиш себи, не чини другоме". Забележено је за њега и то да су га убили војници на Рајни, између осталога и зато што је био „слуга хришћана".]

[АНМ, 29окт2011]
5. Около 250 г. христианство, было уже настолько сильно, что государство стояло перед решением или принять его или уничтожить навсегда. Император Деције Трајан решил в пользу последнего. Он правил всего лишь два года (249-251), но за это короткое время преследовал христиан как никто другой. Его преследование было первое продуманное и общее гонение. Он издал в 250 г. приказ властям чтобы позвали на жертвование каждого отдельного христианина, а также и подозреваемых в том что они христиане. Упорно их мучить голодом и жаждой и потом их убивать, а у тех которые убежали отнимать имущество. Его команда на самом деле выполняют добросовестно и в городах и селах, о чем свидетельствуют сохранившиеся около двадцати минут. Его приказание действительно совествно исполнялось и по городам и по селам, о чем свидетельствуют около двадцати сохраненных записей.
[5. Око 250. године било је хришћанство већ тако јако, да је држава стајала пред одлуком или да га прими или да га за свагда уништи. Цар Деције Трајан одлучио се за ово друго. Он је владао свега две године (249-251), али је за то кратко време гонио хришћане као нико дотле. Његово гоњење јесте прво смишљено и опште гоњење. Издао је 250. године наредбу властима да позову на жртвовање сваког појединог хришћанина као и оне који су сумњиви да су хришћани. Упорни да се муче глађу и жеђу и затим да се убијају, а онима који побегну да се одузме имање. Његова наредба је заиста савесно испуњавана и по градовима и по селима, о чему сведоче неких двадесет очуваних записника.]

[АНМ, 29окт2011]
Гонение на христиан под наследником Деция императором Валерияном было продолжением гонений Деция. Валериян в первую очередь убивал членов иерархии, христиан из высших классов и императорских чиновников. Он запретил под смертной казнью собрания на кладбищах и в катакомбах. В этом гонении погиб Киприан, епископ Карфагенский, который во время Деция скрылся и из своего убежища управлял своей общиной.
[Гоњење хришћана под Децијевим наследником царом Валеријаном јесте наставак Децијева гоњења. Валеријан је убијао поглавито чланове јерархије, хришћане из виших сталежа и царске чиновнике. Забранио је под смртном казном скупове на гробљима и по катакомбама. У том гоњењу је погинуо Кипријан, епископ картагински, који се за Деција био склонио и из свога скровишта управљао својом општином.]

[АНМ, 29окт2011]
Гонение Деция во много было успешно. Тогда было много христиан, которые не хотели поднести ради любви своего убеждения, ни неудобства, а подавно и смерть. Некоторые из них отказались от веры в муках, а некоторые из них "падали и не ступивши в бой." Тех христиан, которые пали (lapsi) было много и делились на группы. Одни принесли жертву богам – sacrificati, другие ладан императору – thurificati; libellatici вообще не принесли жертву, но подкупили чиновников и получили подтверждение что исполнили что от них требовал императорский приказ; сюда попадают и acta facientes, они за деньги тайно вписали свои имена в списки христиан которых уже пожертвовали. Proditores – предатели были те которые предавали своих христианских друзей и которые давали священные книги на сожжение. Это отступничество объясняется тем, что моральная сила у многих христиан ослабела во время длинного мира которым они пользовались во время владения Деция. В противном случае, обстоятельства, при которых уголовное преследование играли это по-разному чем они были раньше: нехристианские люди стали равнодушными, потому что христиане лучше информированы и будет использоваться. А так обстоятельства при которых разыгралось это гонение было другим чем ранее: нехристианский народ стал равнодушным, потому-что лучше узнал христиан и к ним привык.
[Децијево гоњење је умногоме успело. Тада је било много хришћана који нису били кадри да поднесу за љубав свога уверења ни неугодности, а камоли смрт. Неки су се на мукама одрекли вере, а неки су „падали и не ступивши у борбу". Тих хришћана који су пали (lapsi) било је много и деле се на групе. Једни су принели жртву боговима - sacrificati, други тамјан цару - thurificati; libellatici уопште нису принели жртве, али су подмитили чиновнике и добили потврду да су обавили што од њих тражи царска наредба; ту спадају и acta facientes, они су за новац прокријумчарили своја имена у списак хришћана који су већ жртвовали. Proditores - издајице су били они који су проказивали своје хришћанске другове и предавали свете књиге да се спале. То отпадништво се тумачи тиме, што је морална снага код многих хришћана ослабила у дугом миру који су уживали пре Децијеве владавине. Иначе су прилике у којима се одиграло ово гоњење већ друкчије него што су биле раније: нехришћански народ је постао равнодушан, јер се са хришћанима већ боље упознао и на њих навикао.]

[АНМ, 29окт2011]
После этого, настает мир, и длится около сорока лет. В течение этого времени христианство распространилось особенно в высших общественных кругах – среди чиновников и офицеров. И в окружении императора Диоклетиана были христиане (императрица Приска и принцесса Валерия).
[После тога настаје мир и траје неких четрдесет година. За то време се хришћанство шири особито у вишим друштвеним круговима - међу чиновницима и официрима. И у самом двору цара Диоклецијана има хришћана (царица Приска и принцеза Валерија).]

[АНМ, 29окт2011]
6. Последнее гонение на христиан, которые охватывают всю страну было начато во время правления императора Диоклетиана (284-305). В этом гонении была окончательно решена борьба государства с христианами. Этот великий государственный деятель, который преобразовал государство и спас ее распада, долгое время не трогал христиан для того чтобы в спокойствии укрепить державу и свой престол. Но как правитель во время которого дошел до вершины культ божества императора и который дал себя религиозно уважать как „сына Юпитера", должен был в конце концов столкнуться с христианством. Подстрекал на гонение его зять, цезарь Галерий. Первый едикт против христиан Диоклетиан издал в 303 г. Он приказал снести до основ христианские церкви. Первый был разрушен в столице Никомидии. Потом он приказал собрать м сжечь все христианские книги которые до сих пор подпадали под Закон о врачебных книгах; чтобы отпустили со службы чиновников христиан, граждане чтобы потеряли свои гражданские права, а рабы надежду на освобождение; во время исследования чтобы всех без разницы бросали на мучение.
[6. Последње гоњење хришћана које је обухватило целу државу отпочело је за владе цара Диоклецијана (284-305). У том гоњењу је коначно решена борба државе са хришћанима. Тај велики државник, који је преуредио државу и спасао је од расула, дуго времена није дирао хришћане да би на миру учврстио државу и свој престо. Но као владар за чије време је дошао до врхунца божански култ цара и који се дао верски поштовати као „Јупитеров син", морао је на крају и он доћи у сукоб са хришћанством. Подстрекач у гоњењу био му је зет, цезар Галерије. Први едикт против хришћана издао је Диоклецијан 303. године. Наредио је да се до темеља поруше хришћански храмови. Први је пао у престоници Никомидији. Даље је наредио да се покупе и спале хришћанске књиге које су и дотле потпадале под Закон о врачарским књигама; да се отпусте из службе чиновници хришћани, грађани да изгубе своја грађанска права, а робови и наду на ослобођење; у истрази да се сви без разлике бацају на муке.]


29окт2011

[АН, 05нбр2011]
Из этих приказов видно, насколько христианство продвигалось раньше и какой свободой оно пользовалось во время мира. Цезарь Галерий очищал войско от христиан. Всеобщее преследование началось всего-лишь на четвертом едикте 304 г. Захватило почти все государство. Целые местности и населения были опустошены, а жители усечены. Когда в 305-м г. Диоклетиан сошел с трона и правителем стал Галерий, на востоке началась настоящая бойня христиан. Так продолжалось четыре года. Когда самим властям казалось, что слишком много убийств, пришел приказ ослеплять христиан и отрезать им одну ногу. "Из-за этого безбожного человеколюбия так много было усечено мечем, а затем раскаленным железом выжигали один глаз (правый), или искалечить ногу, что никак не возможно установить количество." Затем Галерий тяжело заболел, и в страхе перед смертью с двумя своими соправителями издал в 311 г. едикт о веротерпимости. Во время этого страшного времени христиане в некоторой степени жили спокойно в Испании, Галии и Британии где царствовал император Константин Хлор и его сын Константин. Государство, таким образом, в конце концов уступило.
[Из тих наредби видимо колико је хришћанство напредовало раније и колику је слободу уживало за време мира. Војску је чистио од хришћана цезар Галерије. Свеопште прогањање је почело тек на четврти едикт 304. године. Захватило је скоро целу државу. Читава места и насеља су опустошена, а становници посечени. Када је 305. године Диоклецијан сишао са престола и Галерије постао владар, отпочео је на истоку опет прави покољ хришћана. Тако је трајало четири године. Када је већ и самим властима изгледало да је сувише убијања, изашла је наредба да се хришћанима копају очи и да им се осакати једна нога. „Због тога безбожничког човекољубља тако многим људима је мачем ископано, а затим усијаним железом испаљено једно око (десно), или убогаљена нога, да им се никако не може знати броја." Тада је Галерије пао у тешку болест, те је у смртном страху са своја два сувладара издао 311. године едикт верске трпељивости. За све то страшно време били су хришћани донекле на миру у Шпанији, Галији и Британији где је владао цезар Констанције Хлор и затим његов син Константин. Држава је, дакле, коначно попустила].

[АН, 05нбр2011]
Во время Диоклетиана был умерщвлен военный трибун[?] св.Георгий. В Сирмиюме (Сремска Митровица), который был столицей Диоклетиана, погиб молодой епископ Ириней, его дьякон Димитрий и пять девушек „чьи имена знает Бог", как сказано в старом списке. Здесь были удавлены и пять фрушкогорских [Фрушка Гора название горы] каменорезцев (каменотесов), которые не хотели вытесать императору статую одного бога, и еще 40 мучеников.
[За време Диоклецијаново погубљен је војни трибун св. Георгије. У Сирмијуму (Срем. Митровица), који је био и престоница Диоклецијанова, погинуо је млади епископ Иринеј, његов ђакон Димитрије и пет девојака „чија имена зна Бог", како каже стари запис. Ту је удављено и пет фрушкогорских каменорезаца, који нису хтели да исклешу цару кип једног бога, и још 40 мученика.]

г) мучеников и исповедников.[АН]

[АН, 05нбр2011]
Христиане особенно ценили своих друзей, которые своей смертью посвидетельствовали свою стойкость в вере (мартир = свидетель). Они следовали за ними на место казни, там простилали полотно для того чтобы поймать их кровь, хоронили их мертвые тела или собирали из пепла их сгоревшие части. Описывали ход суждения над ними, способ умерщвления, собирались на их гробах над которыми созидали памятники [меморије]. Особенно торжественно прославляли годовщину их смерти которую называли дне рождения. Затем на яву читали описание их мученичкой смерти. Место где лежало тело мученика считали целительным, тоже во время болезни ночевали возле наго. Из этого развилось в другом периоде большое уважение мощей и реликвий.
[Хришћани су необично ценили оне своје другове, који су смрћу својом посведочили сталност у вери (мартир = сведок). Пратили су их на губилиште, тамо су простирали платно да ухвате њихову крв, сахрањивали су њихова мртва тела или су купили из пепела њихове сагореле делове. Описивали су ток њихова суђења и начин умирања, скупљали су се на њиховим гробовима над којима су зидали „меморије". Ту су особито свечано обављали годишњицу њихове смрти коју су звали рођенданом. Тада су јавно читали опис мученичке смрти. Место где лежи мученичко тело сматрали су и лековитим, те су у болести крај њега ноћивали. Из тога се развило у другом периоду велико поштовање моштију и реликвија.]

[АН, 05нбр2011]
Те христиане, которые за свою веру были только мучены и гонимы, но не погибли, были названы исповедниками(confessor). Они также пользовались большой славой и честью. Их речь слушали когда какому-нибудь большому грешнику нужно было простить и снова принять в церковь. Бывало что своей большой славой мешали церковной дисциплине.
[Они хришћани, који су за своју веру само мучени и прогањани, а нису погинули, названи су исповедницима (confessor). Они су такође уживали велики углед и част. Њихова се реч слушала када је неком великом грешнику требало да се опрости и да буде опет примљен у цркву. Бивало је да су својим великим угледом сметали црквеној дисциплини.]

VIII. Христианская литература.[ЕБТ]

[ЕБТ, 29окт2011]
1. Древнейшими памятниками христианской письменности являются Cв. писание в Новом Завете. Новый Завет содержит: четыре Евангелия (описание жизни и деятельности Спасителя) от Св Матфея, Марка, Луки и Иоанна. Деяния апостолов описал святой Лука; письма или письма апостола христианам в целом, или какой либо христианинской общине или отдельному человеку, где обсуждаются вопросы, касающиеся именно их, и - Апокалипсис, где святой Иоанн Богослов говорит о своем предвидении будущего Церкви. - Каждая часть этих писаний была самостоятельна и находилась в некоторых общинах или у отдельних людей, пока церковь не собрала их в один сборник. Эта работа была завершена в четвертом веке. - Новый Завет был написан на греческом языке, но не на литературном, а на популярном, с большим количеством варваризма. Уже в первом веке появились некоторые списки, по форме и содержанию похожие на апостольские, но которые не были написаны апостолами. Такие списки называются апокрифы (Евангелие от Петра, и т.д.).
[1. Најстарији споменик хришћанске писмености јесте Св. писмо Новога завета. Нови завет садржи: четири јеванђеља (описи живота и рада Спаситељева) од св. Матеја, Марка, Луке и Јована; Дела апостолска описано од св. Луке; писма или посланице апостола хришћанима уопште или некој хришћанској општини или особи, у којима се расправљају питања која се тичу нарочито њих и - Апокалипса у којој св. Јован Богослов говори своје визије о будућности цркве. - Сваки тај део постао је посебно и налазио се код појединих општина или особа, док их није црква скупила у један зборник. Тај посао је завршен у IV веку. - Нови завет је писан грчким језиком, но не књижевним него пучким, са много варваризама. Већ у првом веку се појављују неки списи, по облику и садржини слични апостолскима, но које нису апостоли писали. Такви се списи зову апокрифи (Петрово јеванђеље и др.)]

[ЕБТ, 29окт2011]
2. Первые церковные писатели после апостолов были некоторые из апостольских учеников, которые с ними и после них распространяли христианство. К ним относятся: Игнатий Богоносец, епископ антиохийский, Варнава, соратник апостола Павла, Климент, епископ Рима, и Поликарп из Смирны. Их называют мужи апостольские . Писания, которые остались из них называются посланиями. Все апостольских мужи были убиты.
[2. Први црквени писци после апостола јесу неки њихови ученици који су уз њих и после њих ширили хришћанство. То су: Игњатије Богоносац, епископ антиохијски, Варнава, сарадник ап. Павла, Климент, епископ римски и Поликарп из Смирне. Њих називамо апостолским мужевима. Списи који су од њих остали јесу посланице. Сви су апостолски мужеви изгинули.]

[ЕБТ, 29окт2011]
3. По возрасту к числу посланий апостольских мужей, может даже и раньше их по времени принадлежит очень исторически важный список: Учение Двенадцати Апостолов, который нашли только в 1883 году. Написан в первом веке на греческом языке и называется коротким "Дидахи". Он содержит инструкции о том, как проводить литургию, причащение и другие таинства, особенно крещение. Далее идут инструкции о церковном порядке.
[3. По старости пада у доба апостолских мужева, ако не и пре њих, један за историју необично важан спис: Учење дванаесторице апостола, који је пронађен тек 1883. године. Потиче из првога века, писан је грчки и зове се кратко „Дидахи". У њему су упутства како да се обавља литургија односно причешће и неке тајне, нарочито крштење. Затим долазе упутства за црквени поредак.]

[ЕБТ, 29окт2011]
4. Кроме борьбы с правительственными силами, христианству пришлось сражаться со своими учеными неприятелями - философами. И в одной и в другой борьбе стала употреблятся специальная отрасль литературы: апологетическая - защитная - литература. Апологеты зто в те времена редкие христиане, которые были знакомы с философией, и смогли вести литературную борьбу с врагами их веры и выступать перед властями. Их писания называют извинения {апологии}. Они были посылаемы монархам и сената от которых ищут справедливости, или образованному миру, который плохо информирован о христианах и христианской вере.
[4. Осим сукоба са државном силом, имало је хришћанство да издржи борбу и са својим ученим непријатељима - филозофима. И у једној и у другој борби развила се једна посебна грана књижевности: апологетска - бранилачка - књижевност. Апологети су они, за прво време ретки хришћани, који су били упућени у филозофију, те су били способни да прихвате књижевну борбу са непријатељима своје вере и да иступе пред властима. Њихови списи се зову апологије. Упућени су владару и сенату од којих траже правичност, или образованом свету који је рђаво обавештен о хришћанима и хришћанској вери.]

[ЕБТ, 29окт2011]
а) Одним из наиболее важных апологетов был философ и мученик Иустин. При рождении он был язычником из Сихема в Палестине. После обширного исследования он обращает внимание на жизнь христиан и как они умирают. Он начал изучать христианские писания, поверил, что христианство имеет божественное происхождение и стал искренним и воинственным христианином. У него была своя школа в Риме. Тут один его противник, учитель философии, подал на него в суд и Иустин был казнен за свою веру.
[а) Међу апологетима један је од најважнијих Јустин философ и мученик. По рођењу је био незнабожац из Сихема у Палестини. После опсежних студија привуче његову пажњу живот хришћана и њихов начин умирања. Почео је да проучава хришћанске списе, уверио се да је хришћанство божанског порекла и постао је искрен и борбен хришћанин. Имао је у Риму своју школу. Ту га је један противник, учитељ филозофије, довео пред суд те је због вере погубљен.]

[ЕБТ, 29окт2011]
Основные труды философа Иустина это две Апологии отправленные царю Антонину Пию и царю философу Марку Аврелию. Хотя некоторые апологеты недооценивали великих философов, Иустин поступал по другому. Он пытается построить мост между греческой философией и христианской верой. Таким образом, показывает, что великие философы приводили те истины, которые в христианской вере ясны каждому ребенку. Судьба этих великих философов подобна христианской так как и Сократа преследовали как безбожника, который не признавал государственных богов. Иначе, оправдывая христианскую жизнь, которая была под подозрением, способ их богослужения и жизнь, он утверждает, что государство не может хотеть лучших подданных, чем христиан.
[Главни списи Јустина филозофа су његове две Апологије упућене цару Антонину Пију и цару филозофу Марку Аурелију. Док су неки апологети потцењивали и велике филозофе, Јустин поступа друкчије. Он покушава да начини мост између грчке филозофије и хришћанске вере. Зато показује да су велики филозофи наслућивали оне истине које су у хришћанској вери јасне сваком детету. И судбина тих великих филозофа је слична хришћанској, јер су нпр. и Сократа прогањали као безбожника који не признаје државне богове. Иначе, правдајући хришћански живот који је био под сумњом, износи начин њихова богослужења и живота и тврди да држава не може пожелети бољих поданика од хришћана.]

[ЕБТ, 29окт2011]
б) Другой большой апологет Тертуллиан Карфагенский, пресвитер в своем родном городе. Его работы показывают, что он хорошо разбирался в философии и юриспруденции и умелый юрист. Он писал смело и с иронией. Он удивлялса несоответствии суда, который мучает злодеев которые не хотят признавать, но христиан опять мучают, потому что они признали.
[б) Други велики апологет јесте Тертулијан из Картаге, презвитер у свом родном граду. Његови списи сведоче да је био добро упућен у филозофију и правне науке и да је био окретан адвокат. Пише смело и са иронијом. Чуди се недоследности судова, који муче злочинце што неће да признају, а хришћане опет муче зато што су признали.]

[ЕБТ, 29окт2011]
Среди апологетов выделяется ёще Аристид, философ из Афин, который написал самую древнию известную до сих пор апологию царю Антонинк Пию. Затем Татиан и ученик Тертулиана Киприан, епископ Карфагенский и мученик.
[Међу апологетима истиче се још Аристид, филозоф из Атине, који је написао до сада најстарију познату апологију цару Антонину Пију. Затим Татијан и Тертулијанов ученик Кипријан, епископ картагински и потоњи мученик.]

[ЕБТ, 29окт2011]
5. Для христианской литературы сделала очень много Катехизаторская школа в Александрии. Город этот еще до христианства был важным центром культуры. Тут был переведен Ветхий Завет на греческий язык. Христиане Александрии также изучали науку чтобы успешней бороться со своими противниками. Они создали свою школу в Александрии для оглашенных, и подняли её до уровьня высоких философских школ. В неё поступали и не-христиане, чтобы получить образование. Во втором веке был знаменитый педагог в этой школе Пантен, а затем Климент Александрийский. Но человек, чье имя тесно связано со школой это Ориген, найболие ученый церковный писатель до 300 года. Он культивировал христианские религиозной истины и философски объяснял, и заложил основы христианского учения. Он написал почти все толкования Писания. Против очень опасного христианского противника философа Цэлзуса написал апологетику в восемнадцати книгах. Школу в Александрии он был вынужден оставить школу и отправился в Кесарию палестинскую, где он основал другую школу. Он умер в половине третьего века в результате пыток в при преследовании Деция. Хотя это и самый образованный церковный писатель своего времени, церковь не могла его включить в число своих святых или учителей, так как некоторые из его мыслей не согласуются с истинным церковным учением.
[5. За хришћанску књижевност учинила је врло много Катихетска школа у Александрији. Тај град је и пре хришћанства био важно средиште културе. Ту је преведен Стари завет на грчки. Александријски су хришћани такође прихватили науку да би се успешније борили са својим противницима. Развили су у Александрији своју школу за катихумене до степена високе филозофске школе. У њу су долазили и нехришћани да се образују. У II веку је знаменит учитељ те школе Пантен, а затим Климент Александријски. Но човек са чијим именом је та школа у најтешњој вези јесте Ориген, најученији црквени писац до 300. године. Он је хришћанске верске истине обраћивао и тумачио филозофски и ударио је темељ хришћанској науци. Написао је тумачење скоро целог Светог писма. Против врло опасног хришћанског противника филозофа Целзуса написао је апологију у осамнаест књига. Александријску школу је морао оставити, те је отишао у Кесарију палестинску где је основао другу школу. Умро је у половини III века од последица мучења у Децијевом гоњењу. Иако је то најученији црквени писац свога доба, црква га није могла уврстити ни међу своје светитеље ни међу учитеље, јер се неке његове мисли не слажу са чистим црквеним учењем.]

[ЕБТ, 29окт2011]
6. Особая отрасль древней христианской литературы это описания смерти мучеников. В середине третьего столетия, писал один дьякон карфагенский церкви такие слова: "Наши предки оказывади такую большую честь и самым обычным людям и оглашенным которые сподобились мученичества, что записывали очень многое, если не сказать почти все, о страданиях этих мучеников". Эти олисания о мученической смерти называются акты мучеников. Так они называются, потому что они выписаны от судебных заседаний, которые проводились во время суда над христианами, а протоколы судебных заседаний официально назывались актами. Сохранилось очень много таких актов. Некоторые исторические описания являются подлинными и точными копиями протоколов судебных заседаний; другие более обширные описания мучений, которые описывали очевидцы или современники из памяти и понаслышке, третий тип включает в себя так называемые легенды и историй из поздних времен. В основном это результат благочестивого воображения повествовавших. Все эти три вида описаний много раз писаны и переписаны для широкого распространения в христианских кругах. В этих описаниях христиане черпали храбрость для судьбы, которая могла в любой момент и с ними случится.
[6. Посебна грана најстарије хришћанске књижевности јесу мученичка акта. У половини III века написао је један ђакон картагинске цркве ове речи: „Наши су преци указивали такву велику част потпуно обичним људима и катихуменима који су доспели до мучеништва, да су забележили врло много, да не речем скоро све, о страдању тих мученика". Те забелешке о мучеништвима зову се мученичка акта. Тако се зову зато што су исписане из судских записника који су вођени при суђењу хришћанима, а судски записници су се званично називали acta. Очувало се врло много таквих аката. Неки су веродостојне историјске забелешке и тачни преписи судских записника; други су опширнији описи мучеништава, које су писали очевици или савременици по сећању и чувењу, у трећу врсту спадају тзв. легенде, приче из доцнијих времена. Оне су већином приповедачки плод побожне маште. Све те три врсте су много писане и преписиване за најшире хришћанске кругове. На њима су се хришћани храбрили за судбину која је могла и њих сваког часа да задеси.]

[ЕБТ, 29окт2011]
Самым серьезным противником христианства был Целзус. Он хорошо изучил Библию до того, как он напал на христианство в своем трактате «Истинное слово». Он не вступал в борьбу на основании уличных разговоров о христианах, как это делали большая часть ученых оппонентов христиан. Наскодько был опасен этот христианский противник можно видеть по тому, что Оригену пришлось опровергать его шестьдесят лет после появления его трактата.
[Од учених противника хришћанства најозбиљнији је Целзус. Он је добро проучио Свето писмо пре него што је напао хришћанство у своме спису „Истинита реч". Није се упуштао у борбу на основу уличних разговора о хришћанима, као што је чинила већина њихових учених противника. Колико је тај хришћански противник био опасан видимо по томе, што је Ориген морао да га побија шездесет година после појаве његове књиге.]

[ЕБТ, 29окт2011]
Флавий Филострат около 200 года описал жизнь пифагорейца Аполлония из Тияны в форме романа, что бы представить его перед нехристианским миром как возвышенную личность ученика Христова. Мы знаем, что его книга оказала действительно большое влияние.
[Флавије Филострат је око 200. године описао у облику романа живот питагорејца Аполонија из Тијане да га пред нехришћанским светом истакне као узвишенију личност од Христа. Знамо да му је књига заиста била од великог утицаја.]

[ЕБТ, 29окт2011]
Наконец, в конце III века напал на христиан оружием тогдашней образованости философ Порфирий. Его работа "Против христиан", нанесла большой ущерб христианству.
[Најзад је при крају III века напао хришћанство свим оружјем тадашње образованости филозоф Порфирије. Његово дело „Против хришћана" нанело је хришћанству многе штете.]



IX. Ересь.[АН]

[АН, 05нбр2011]
Это слово означает погрешное или одностороннее понимание любой христианской догматической истины. Такое погрешное понимание о Боге, Спасителе и т.п. находится уже в первом периоде. Апостолы уже вспоминают их борются против них. До таких погрешных пониманий христианских истин дошли в основном: многим философски образованным людям нравилось христианство и перешли в него. Но некоторые остались с своими философскими взглядами и вопросами, на которые отвечают и христианское учение и философия и мифология их старой веры. Такие вопросы: что же на самом деле Бог, что и откуда этот мир, откуда зло в мире и т.п. Не смогли избавиться от своих философских и мифовских ответов на эти вопросы, они христианское учение о всем этом приспосабливали и подгоняли, погрешно и картинно объясняли, пока не довели его в согласие со своим мышлением. Конечно, их философия при этом оставалась в основном целой, а христианское учение было повреждено. Такие о себе говорили, что имеют право на полное понимание веры – Это для вас, чтобы сказать, что они имеют право и полное знание веры - гнозис, а другие, которые еще не доросли до правильного понимания. Они называются гностики.
[Та реч означава погрешно или једнострано схватање било које хришћанске догматске истине. Таква погрешна схватања о Богу, Спаситељу и сл. налазе се већ у првом периоду. Спомињу их већ апостоли и боре се против њих. До таквог погрешног схватања хришћанских истина дошло се углавном овако: многим филозофски образованим људима свидело се хришћанство и прешли су у њега. Но неки су остали код својих филозофских назора о питањима на која одговара и хришћанска наука и филозофија и митологија њихове старе вере. Таква су питања: шта је заправо Бог, шта је и од куда је овај свет, откуд да има зла у свету и сл. Не могавши се отрести својих филозофских и митолошких одговора на та питања, они су хришћанско учење о свему томе прилагођавали и дотеривали, погрешно и сликовито тумачили, док га нису довели у склад са својим правим мишљењем. Наравно, њихова је филозофија при томе остала углавном цела, а хришћанско учење је оштећено. Такви су за себе говорили да они имају право и потпуно познавање вере - гнозис, а остали да још нису дорасли до правог разумевања. Зову се гностици.]


05нбр2011

[АН, 05нбр2011]
В первом периоде существуют гностики разных направлений, завися от-того из какой они философской школы и какие им мифы нравятся. В основном все согласны с тем, что не признаем значение Ветхого Завета, а Новый толкуют ярко и как им нужно. Вечность признают не только одному Богу но и материи которую считали злом. Учат что между Богом и миром существуют промежуточные существа - еоны. Между еонами и Христос. Некоторые из гностиков жили аскетмчески, а некоторые блудно.
[У првом периоду има гностика најразличитијих праваца, већ према томе из које су филозофске школе који и који им се митови свиде. Углавном се сви слажу у томе што не признају важност Старога завета, а Нови тумаче сликовито и како им треба. Вечност признају не само Богу него и материји коју сматрају за злу. Уче да између Бога и света постоје посредна бића - еони. Међу еонима је и Христос. Неки од гностика су живели аскетски, а неки разблудно.]

[АН, 05нбр2011]
Главные гностики были Валентин из Египта и Маркион, богатый лодочник[?] из Понта который пытался привести свои теории в римскую общину. Он был из нее исключен и ему вернули его богатый денежный дар.
[Главни гностици били су Валентин из Египта и Маркион, богати лађар из Понта који је покушао да унесе своје мисли у римску општину. Он је из ње искључен и враћен му је његов богати новчани дар.]

[АН, 05нбр2011]
Другая ересь которая возникла в то время смешения религий было манихейство, названная по своему оснивателю Персиянцу – Мани. В манихействе были смешены самые различные восточные веры с гнозисом и чем-нибудь из христианства. Основа его была верский дуализм который признает два основных начала: свет и тьму; борьба света и тьмы создают историю всего мира [света] и человека.
[Друга јерес која је настала у то доба мешања религија јесте манихејство, названо по своме оснивачу Персијанцу - Мани. У манихејству су смешане најразличитије источне вере са гнозисом и понечим из хришћанства. Основа му је верски дуализам који признаје два основна начела: светлост и таму; борба светлости и таме сачињава историју свега света и човека.]

[АН, 05нбр2011]
Кроме этих распространенных ересей существовали и меньшие, как антитринитарство, которое не признавало трех лиц в Боге. Название Отца, Сына и Духа, считали разные имена одного и того же Божьего Лица.
[Осим тих јереси ширих основа постојале су и мање, као антитринитарство, које није признавало три лица у Богу. Назив отац, син и дух сматрали су разним именима једног истог лица Божјег.]

X. Христианская жизнь.(Стив)?[ЕБТ]

[ЕБТ, 05нбр2011]
В первом периоде христианской жизни в особенности выделяются три черты: 1) чувство общности и братства всех христиан, 2) в связи с этим желание защищать и помогать друг другу и 3) чрезвычайный религиозный энтузиазм, с которым легко выдерживать все трудности и даже смерть, который вдохновляет всю жизнь.
[У хришћанском животу првога периода истичу се нарочито три црте: 1) осећање заједнице и братства свих хришћана, 2) с тиме у вези воља да се међусобно штите и помажу и 3) необично верско одушевљење са којим лако подносе све недаће па и смрт и које им надахњује сав живот.]

[ЕБТ, 05нбр2011]
1) Название братья, которыми первые христиане называли друг друга не было просто пустыми словами. Ибо, хотя между первыми христианами были разногласия в имениях и имуществе и по национальности, эта разница не распространялась ни в семейной жизни, ни в церковной жизни, или в обращении вообще. Раб, например. мог стать членом иерархии, даже епископом, и среди христиан, которые были свободными людьми, и в некотором положении, он пользовался честью, которая подобала занимаемой им церковной позиции. - Более богатые христианки без колебаний ходили по забытым улицам и посещали бедные христианские дома и там навещали больных и убогих. Увидев это, язычники говорили: "Посмотрите, как они любят и как они готовы умереть друг за друга." - Это чувство братства и общности было в каждой общине. Путешествующие учителя и специальные посланники передовали приветствия и письма от одной общины в другую, и с самых ранних времен община Малой Азии находились в письменном контакте с общинами в Галлии, не говоря уже о связи Рима с Карфагеном и Коринфом. Несчастья одной общины другая община воспринимала как свою. Когда в одной общине гонения, другая община её ободряют, когда наступает мир, посылают поздравления, когда случаются раздоры, другие сразу же приходят их примирить Так по словам сказанным одним христианским оппонентом в конце II века: ". Их первый законодатель уверил их, что все они братья между собой и они невероятно торопятса помогать, как только что-то случится с точки зрения их общих интересов ». (Лукиан)
[1) Назив браћа, којим су се звали међусобно први хришћани, није био само празна реч. Јер мада је међу првим хришћанима било разлике и по сталежима и по иметку и по народности, та се разлика није опажала ни у домаћем животу, ни у црквеном животу, ни у опхођењу уопште. Роб је нпр. могао постати члан јерархије, чак и епископ, а међу хришћанима, који су иначе били слободни људи и на извесном положају, уживао је част која приличи његовом црквеном положају. - Имућније хришћанке су без зазора залазиле забитим улицама у сиромашне хришћанске домове и тамо обилазиле болесне и убоге. Гледајући то, незнабошци су говорили: „Види, како се љубе и како су готови да умру један за другога". - Тај осећај братства и заједнице протезао се од општине до општине. Путујући учитељи и нарочити гласници су носили поздраве и писма из једне у другу, те већ у најраније доба стоје у писменој вези малоазијске општине са општинама у Галији, да не говоримо о везама Рима са Картагом и Коринтом. Бригу једне општине осећа друга као своју бригу. Кад је у једној гоњење, друге је храбре, кад настане мир, шаљу се честитке, кад је где какав раздор, одмах се јављају друге да мире. Јер, како каже на крају II в. један хришћански противник: „Њихов први законодавац их је уверио да су они сви међу собом браћа и они се невероватно ужурбају чим се нешто деси што се тиче њихових заједничких интереса". (Лукијан)]

[ЕБТ, 05нбр2011]
2) Чувство любви и сообщества у первых христиан выражалось в их милосердии. Милосердие приносит большую честь древним христианам,что признавали и ихние противники. Милосердие не было нечто случайное и мало важное в христианской жизни, но их постоянная ежедневная обязанность, на которую, в конце концов, напоминала каждая страница Евангелия и поучения их учителей. По этому узнавали что они христиане, и без этого сама вера со своими дарами, по словам Павла, только колокола звон. Для милосердия и помощи своим близким было широкое поле деятельности, потому что большая часть христиан надеялась на чужую помощь в любой форме. В апостольские времена, эту должность исполнял самый преданный апостол Павел, который, часто в неловких ситуациях, собирал по своим общинам добровольные взносы для бедных слоев населения в Иерусалимской общине.
[2) Осећај љубави и заједнице код првих хришћана изражава се у њиховом милосрђу. Милосрђе чини имену старих хришћана највећу част коју су им признавали и њихови противници. Милосрђе није било нешто узгредно и мање важно у хришћанском животу, већ њихова стална свакодневна дужност на коју их је, уосталом, опомињала свака страна јеванђеља и поуке њихових учитеља. По томе се познавало да су хришћани и без тога је сама вера са својим даровима, по Павлу, само прапорац који звечи. За милосрђе и помоћ својих ближњих имали су најшире поље, јер већи део хришћана био је спао на туђу помоћ ма у ком облику. У апостолско доба вршио је ту дужност најпреданије ап. Павле који је, често у незгодним приликама, скупљао по својим општинама добровољне прилоге за сиромашну општину у Јерусалиму.]

[ЕБТ, 05нбр2011]
Иначе каждая община заботилась о своих бедных, больных и слабых членов. Должно быть, что в этом отношении, многие из них очень лично и много делали, как один язычник отмечает, что многие христианки дошли до состояния нищих потому что отдавали бедным все, что имели. Но вскоре было видно, что личная благотворительность не может сделать так много как все вместе, и для этого учреждают благотворительные работы в общине (karitativan). Каждый из них предоставляет в общую казну столько, сколько может, давая либо в деньгах или в пище, он дает Богу и тот, кто получает, получает от Бога. Это прношение - (oblatа). Этим моральное значение милостыни неизмеримо возросло по отношению к тогдашним языческим дарам людям. Правители и вельможи того времени также часто давали пищу людям, деньги и забавы, но только, чтобы сохранить расположение народа. Совместной благотворительностью заведует епископ, и при дележе ему помогают диаконы и вдовы. В крупных городах находились регулярные списки тех, кто нуждается в помощи.
[Иначе се свака општина бринула за своје оскудне, болесне и слабе чланове. Мора да су у томе погледу многи врло много лично чинили, јер један незнабожац бележи да су многе хришћанке дошле до просјачког штапа тиме што су испоклањале сиротињи све што су имале. Но брзо се увиђа да се личном милостињом не може учинити толико колико заједничком, те се образује општински каритативан рад. Сваки даје у заједничку благајну колико и шта може; што даје, било у новцу, било у храни, он даје Богу; онај који добија, добија од Бога. То су приноси - oblata. Тиме је морална вредност милостиње неизмерно повећана према тадашњим паганским даровима народу. Владари и великаши тадашњег времена су такође често просипали народу храну, новац и забаве, но само зато да стекну или очувају наклоност тога народа. Заједничком милостињом располаже епископ, а при деоби му помажу ђакони и удовице. У већим местима су водили сталне спискове оних којима је потребна помоћ.]

[ЕБТ, 05нбр2011]
В первую очередь помогали вдовам и сиротам. Особенно вдовам и сиротам мучеников и исповедникам за веру. В сочинениях того времени эта обязанность постоянно подчеркивалась, кроме того, и поэтому люди со спокойной душой принимали мученичество. Обычно было, что богатые усыновляли сирот. Ориген большой церковный писатель был усыновленным.
[У првом реду су помагали удовице и сирочад. Особито удовице и сирочад исповедника и мученика за веру. У списима тадашњег времена та се дужност стално наглашава, штавише и због тога да би људи мирније душе примали мучеништво. Обична је ствар била да имућнији узимају сирочад под своје. Велики црквени писац Ориген био је усвојеник.]

[ЕБТ, 05нбр2011]
Многие из них заботились о своих подопечных в темницах, на необитаемых островах и рудниках. Их регулярно посещали, когда это было необходимо подкупали охранников для облегчения положения заключенных. Имена заключенных были записаны, и забота о них зашла так далеко, что правитель Лицинии строго-настрого запретил посещать заключенных. У диаконов была официальная обязанность заботиться об этих страдальцах, даже ценой личных страданий.
[Много су се бринули за своје сужње по тамницама, на пустим острвима и по рудницима. Они су редовно похађани, ношене су им понуде, кад је било потребно подмићивани су стражари да се сужњима олакша положај. И о њима су вођени списи, а брига за њих ишла је тако далеко да је владар Лициније строго забранио та похађања. Иначе је ђаконима била званична дужност да се старају о тим страдалницима, ма и по цену личног страдања.]

[ЕБТ, 05нбр2011]
В какой степени заботились христианские общины за больными и тех кто не был в состоянии работать мы видим что римская община ежедневно кормила около 1500 нуждающихся. А также выкупали рабов. Не юридическое рабов, потому что Церковь в этом, как и в правовой системе, не участвовала, но заключенных которых бандиты или варвары во время их вторжения в провинции и города забирали и назначали цену за них. Очень привлекательным примером сострадания мы имеем для епископа Киприана Карфагенского (25 3 год) когда разбойники увели рабов из Нумидии. Тогда в Карфагене поспешно собрали более 100 тысяч (сестерција) за их выкуп. Уже здесь мы можем сказать, что репутация римской церкви увеличилась, в частности, из-за её помощи в случаях выкупа.
[У којој су мери бринуле хришћанске општине за своје болеснике и неспособне за рад видимо по томе што је римска општина хранила дневно неких 1500 невољника. Ту долази и откупљивање робља. Не правних робова, јер црква у то, као у законити поредак, није дирала, него заробљеника које су разбојници или варвари при својим упадима у покрајине и градове одводили и уцењивали. Необично леп пример тога милосрђа имамо за епископа Кипријана у Картаги (253. г.) кад су разбојници одвели робље из Нумидије. Тада је у Картаги на брзу руку скупљено преко 100.000 сестерција за њихов откуп. Већ овде можемо рећи да је углед римске цркве порастао нарочито због њене издашности у случајевима невоље.]

[ЕБТ, 05нбр2011]
Особенно бросалось в глаза тогдашнему миру христианское погребение умерших. При этом, обыкновенно скромные христиане доходили до роскоши. Так как мир всегда предпочитал достойные похороны, и, особенно, в то время. В случае похорон христиане переходили через границы общины и хоронили в случае необходимости и нехристиан. Таковы были условия во время чумы, когда язычники бежали от своих больных и мертвых, и когда христиане лечившие оставленных умирали сами. Потому что, они говорли: "Мы не можем перенести, чтобы образ Божий и его существо было выброшенно в пищу диким птицам и зверям, но мы возвратим его обратно в землю, откуда она была взята, даже если это и незнакомый человек. Вылолним этот долг вместо родственников, если их нет ". К этому относятся также и подаяния за покойного. Христиане знают, что это не-христианская традиция, но придерживаются её, потому что таким образом дается милостыня бедным. Что такое христианская любовь к живым и мертвым означала говорит нам, отступник Юлиан (Јулијан), кто видит в этом основную причину успеха и распространения христианства.
[Особито је упадало у очи тадашњем свету хришћанско сахрањивање мртвих. У томе су, иначе скромни, хришћани ишли чак до раскоши. Јер свет је увек држао много до пристојног погреба, а нарочито у оно доба. У тој ствари су хришћани ишли и преко граница општине и сахрањивали су кад је требало и нехришћане. Такве су прилике биле у доба куге, када су незнабошци бежали од својих болесника и мртвих, а када су хришћани, лечећи остављене, умирали и сами. Јер, веле они: „Не можемо поднети да се слика Божја и створ његов баца за храну дивљим птицама и зверима, него ћемо је вратити земљи од које је узета, па ако је и непознат човек учинићемо му ту дужност уместо рођака, кад их нема." Овамо спадају и даће за покојнике. Хришћани знају да су даће нехришћански обичај, али их ипак држе стога што се том приликом чини милостиња сиротињи. Шта је хришћанско милосрђе према живима и мртвима значило каже нам потоњи отпадник Јулијан, који у томе види главне разлоге успеха и ширења хришћанства.]

[ЕБТ, 05нбр2011]
Поскольку от долга гостеприимства не был освобожден ни один христианин, то в первую очередь этот долг был обязанностью священников. Он считался настолько важным, что Тертуллиан напоминает жене, что в случае его смерти она не должна вступать в брак с нехристианином потомучто не сможет быть гостеприимной к христианским путешественникам. Эту обязанность, конечно не могла делать община, а только отдельные люди. Находили в те времена на дорогах через пустынные области и христианские гостиницы для путешественников.
[Од дужности гостопримства није био разрешен ниједан хришћанин, а спадало је у дужност у првом реду свештеницима. Оно је сматрано тако важним да Тертулијан опомиње своју жену, да се у случају његове раније смрти не удаје за нехришћанина, јер код њега неће моћи угошћавати хришћанске путнике. Ту дужност није, наравно, могла вршити општина, него појединци. Налазимо ипак у то време на друмовима кроз пусте крајеве и хришћанске гостионице за путнике.]

[ЕБТ, 05нбр2011]
Когда с этим, вспомним также, что общины должны были помогать своим должностным лицам, которые покидали свои регулярные рабочие места из-за церкви, ясно, что рассходы некоторых общин были велики. Давали много, и когда случалось, что какому то бедному надо помочь, те христиане, у которых не было достатка постились в течение нескольких дней, чтобы собрать что им необходимо для помощи другим. Мы считаем, что работа и приобретение в то время, рекомендовались в основном для того, чтобы быть в состоянии помочь бедным.
[Када се, уз ово, сетимо још и тога да су општине морале помагати оне своје службенике који су остављали своје редовне послове због црквених, јасно је да су издаци појединих општина били велики. Давало се много, а када се дешавало да неком оскудном треба помоћи, они хришћани који немају сувишка постили су по неколико дана да би намакли што им је потребно за помоћ другом. Налазимо да се рад и стицање у то доба препоручује углавном зато да би се сиротиња могла помагати.]

[ЕБТ, 05нбр2011]
Конечно, в такой милосердной среде могли и недостойные использовать христианскую доброту. Но христианские общины очень рано, придерживались принципа давать работу тем кто может работать,а милостыню тем кто не может. Говорили в то время слова: "Пусть милостыня вспотеет в руке, прежде чем её дашь."
[Наравно да су у тако милосрдној средини могли и недостојни искоришћавати хришћанску доброту. Но хришћанске општине се већ врло рано држе начела да способнима за рад дају рад, а милостињу само неспособнима. Забележена је у оно доба реч: „Нека ти се милостиња озноји у руци, пре него што је даш."]

[ЕБТ, 05нбр2011]
В древнем христианском списке Учение Двенадцати Апостолов дано указание, как надо поступать с теми, кто "торгует Христом", то есть. кто хочет жить за счет веры. Никто, ни путешественник ни проповедником, не имеет права на еду и помощь больше чем на два дня. Но если в религиозном экстазе он требует пищи или денег, сразу же надо его как лжеца прогнать. Начиная со слов Павла: кто не работает, пусть не ест, христианам всегда рекомендуется работать. Ленивцы, как правило, не признаются верующими. Общины обязаны были найти работу для своих бедных или направлять их в другую общину на работу, что и делали.
[Древни спис хришћански Учење дванаесторице апостола даје упутства како треба поступати са онима који „тргују са Христом", тј. који хоће да живе на рачун вере. Нико, ни путник ни проповедник, нема права на храну и помоћ више од два дана. Ако пак у верском заносу тражи јела или новца, одмах га треба као варалицу одагнати. Иначе се, почевши од Павлове речи: ко не ради нека и не једе, хришћанима стално препоручује да раде. Лењивцу се уопште не признаје да може бити верник. Општине су биле дужне да нађу посла за своју сиротињу или да их упуте у другу општину на рад, што је и чињено.]

[ЕБТ, 05нбр2011]
Если учесть, что христианские общины не только заботятся о тех, кто нуждается в благотворительности, а также и о тех, кто может и хочет работать, тогда в старом христианском обществе мы видим одну особенность: они знали как их общества и в экономическом смысле, отрегулировать так, как это единственно правильно: на основе любви и работы.
[Када узмемо у обзир да се хришћанске општине нису бринуле само за оне којима је потребна милостиња, него и за оне који могу и хоће да раде, онда у старом хришћанском друштву имамо једну нарочиту црту: умели су своје друштво и у привредном погледу да уреде онако, како је то једино правилно: на основу љубави и рада.]

[ЕБТ, 05нбр2011]
3) Самый хорошим примером того, насколько вера у старых христиан было тверда, и многие были воодушлены ею, является без сомнения то, как за неё шли на смерть. Но и без мученичества, которого многие хотели, так как часто сообщали сами властям (что церковь не позволяла), вся христианская жизнь была мученичеством, на которое требовались большие душевные силы.
[Када узмемо у обзир да се хришћанске општине нису бринуле само за оне којима је потребна милостиња, него и за оне који могу и хоће да раде, онда у старом хришћанском друштву имамо једну нарочиту црту: умели су своје друштво и у привредном погледу да уреде онако, како је то једино правилно: на основу љубави и рада.]

[ЕБТ, 05нбр2011]
Христианам было сказано заранее, что брат будет предавать брата на смерть и отец сына. Это буквально так и было. Родители подавали в суд, из-за их веры, своих детей и мужья жен. Но там, где этого не было, жизнь должна была быть тяжелой в еще не обращенных семьях. - Шокирующе читать, как отец хочет отговорить дочь от христианства и мученичества: "он хотел мне выколать глаза, но только меня озлобил ...пришел отец из города в отчаянии, говоря: смилуйся, о дочь, моей седине, помилуй отца, если я достоин, чтобы ты меня так звала. Когда ты так под моей рукой выросла, когда я любил тебя больше, чем всех твоих братьев, не стыди меня перед людьми ... и начал рвать свою седую бороду и бросал на землю и упал лицом вниз на землю и говорил, так что нет существа, которого бы это не коснулось".
[Хришћанима је унапред речено да ће брат брата пре-давати у смрт и отац сина. То се дословно догађало. Родитељи су због вере тужили своју децу и мужеви жене. Но где и није било тога морао је бити мучан живот хришћана у још необраћеним породицама. - Потресно је читати како један отац хоће да одврати своју кћер од хришћанства и мучеништва: „Оборио се тада на ме да ми ископа очи, но само ме је озледио... дође ми отац из града сав ојађен говорећи: смилуј се, кћери, мојој седој коси, смилуј се оцу, ако сам достојан да ме тако зовеш. Кад си под овом руком тако лепо узрасла, кад сам те више волео него сву твоју браћу, немој ме срамотити пред људима... и поче да чупа своју седу браду и да је баца по земљи и паде лицем на земљу и говораше тако да нема створа којега се не би коснуло".]

[ЕБТ, 05нбр2011]
Аналогичным образом, жена кричит мужу христианину, когда его ведут на смерть: "...Помилуй меня господин мой! Посмотрите на своего любимого сына, куда ты пришел, почему нас ненавидишь?" Или, когда молодого епископа сремского Иринея просят родители и жена чтобы он не стал мучеником. В число таких более драматичным случаев христианской семейной жизни мы можем включить письмо очень молодого Оригена, который написал своему отцу в тюрьму, и попросил ради любви к семье не отречься от веры. - В таких условиях, трудно сказать, кому было более тяжело, но ясно, что у этих христиан была огромная душевная сила и что они жили по словах: "Кто любит отца или мать более, нежели Меня, не достоин Меня."
[Слично је када жена паганка нариче за мужем хришћанином, кога воде на смрт: „...Смилуј ми се господару мој! Погледај на свога најдражега сина; камо си нагао, што нас мрзиш?" Или, кад младог сремског епископа Иринеја моле родитељи и жена да не буде мученик. У такве јаче драматичне случајеве хришћанског породичног живота можемо убројити и писмо врло младог Оригена, које пише своме оцу у тамницу и моли га да нипошто не преврне вером за љубав породице. - У таквим приликама, тешко је рећи коме је било теже, но јасно је да је у тих хришћана била неизмерна душевна снага и да су живели у речи: „Ко љуби оца или матер више него мене није мене достојан".]

[ЕБТ, 05нбр2011]
- Но, помимо этих и таких случаев, которрые были очень распространены, была христианская жизнь трудна и там где не доходило до распада семьи и мученичества. Напр. в день, когда муж язычник в день поста жены приглашает друзей в гости и, который предлагает не только [смочницу], но и хлеб, когда приходит христианин которого надо угостить; когда сомневается в честности жены, когда она идет на ночное богослужение, и думает, что она колдует, когда крестит кровать и еду; который запрещает ей ходить в темницы и тому подобное. Или там где хорошо воспитанные христианские девушки должны покинуть родительский дом и неделями блуждать по лесам. В трудных обстоятельствах, когда "человек, который уже не имеет никаких оснований для ревности, отрекается жены, которая стала скромной и застенчивой, а порой и снисходительный отец сына, который стал ему послушным; где когда ранее благой господин выгоняет с глаз раба, который был ему совершенно верным", требовалось много сил не только умереть христианином, но и жить по христиански.
[Но и осим тих и таквих случајева, који су били врло чести, био је хришћански живот тежак и тамо где није долазило до породичног слома и мучеништва. Нпр. тамо где у дан жениног поста муж паганин позива пријатеље на част; где закључава не само смочницу него и хлеб, када наиђе хришћанин кога треба угостити; где сумња у њено поштење када она одлази на ноћно богослужење, и мисли да она врача и мађијв када крсти постељу и јело; где јој забрањује да иде по тамницама и сл. Или тамо где лепо однеговане хришћанске девојке морају да оставе родитељски дом и недељама да лутају по шумама. У тешким приликама, где се „муж који већ нема разлога да буде љубоморан, одриче жене која је постала смерна и стидљива, и некада попустљиви отац сина који му је постао послушан; где некада благи господар тера са очију роба који му је постао потпуно веран", требало је много снаге не само да се хришћански гине, него и да се хришћански живи.]

[ЕБТ, 05нбр2011]
Свою силу и энтузиазм не показывают первые христиане а только в терпении и страдании. Христианские писатели открыто атакует многобожие, издеваются над ним публично. В судах некоторые лица участвуют в дискуссиях и подбодряют своих братьев и идут за ними на эшафот; [јатимице] проталкиваются в суд, чтобы заставить судью всех уничтожить, или, отпустить подсудимого; в некоторых местах разбивают идолов.
[Своју снагу и одушевљење не показују први хришћани само у трпљењу. Они су и борбени. Хришћански писци отворено нападају многобоштво, ругају му се јавно. На судовима упадају појединци у расправу и храбре своју браћу; прате их на губилиште; јатимице се гурају пред суд, не би ли приморали судију или да све погуби, или да пусти окривљеног; местимице разбијају идоле.]

[ЕБТ, 05нбр2011]
Что касается экономической жизни, христиане исполняют все работы и находятся во всех сословиях. Они должны были оставлять только те работы, которые состояли в связи с многобожием и служили безнравственности: скульптура, актерское мастерство, гладиаторское призвание, и заем денег под проценты и тому подобное. Но из различных писаний того времени мы видим, что не всегда было легко изолировать христиан от всех этих призваний и работ. Иногда говорили, что христиане ленивцы и что никто из них не имеет выгоды. От этих нападков на христиан успешно защищал писатель Тертуллиан, указывая примерами, что они находятся во всех званиях и работах.
[Што се тиче привредног живота, хришћани раде све послове и налазе се у свим сталежима. Морали су остављати само оне позиве који су стајали у некој вези са многобоштвом или су служили неморалу: кипарство, глумачку вештину, гладијаторски занат, давање новца под камату и сл. Но из разних тадашњих писаца видимо да није било увек лако оделити хришћане од свих тих позива и послова. Бивало је приговора да су хришћани лењивци и да нико од њих нема користи. Од тих је приговора хришћане успешно бранио писац Тертулијан, показујући на примерима да их има у свим позивима и пословима]

 

ИЛЛЮСТРАЦИИ  [ИЛУСТРАЦИЈЕ]

I ПЕРИОД

От первых дней и объявления свободы 313 г.
[Од првих дана до проглашења слободе 313. г.]

Внутренность каткомбы
с погребальными нишами, Рим
[Унутрашњост катакомбе,
са погребним нишама, Рим]

Молящийся, деталь фрески из катакомбы св. Калиста, Рим
[Молитељ, детаљ са фреске из катакомбе Св. Калиста, Рим]

Символические представления христианских добродетелей,
мозаика из церкви св. Констанца в Риме
[Симболичне представе хришћанских врлина,]
[мозаик из цркве Св. Констанце у Риму]


06нбр2011

ВТОРОЙ ПЕРИОД.

Жизнь христианская церковь 313 1054th

I. Христианство стало правовым а потом и государственной религией.(этот 2.I-ый отдел взяла ЕБТ редактировать, 06нбр2011)
[Хришћанство постаје дозвољена,а затим државна вера]

Религия и государство

а) Константин Великий.
[Константин Велики]

[ЕБТ, 08нбр2011]
1) После смерти Диоклетиана на Востоке продолжал бороться с христианами его наследник, Галерий, который ранее был основателем этой борьбы. Тем не менее, в 311 году произошла перемена в ходе вещей. Галерей, сломленный тяжелой болезнью и видя, что борьба с христианами безуспешна, издает указ, в котором он признал христиансто как терпимую религию, если христиане не будут делать ничего против правил в стране. Галерей издал указ от своего имени, своего западного соправителя Константина, и цезаря Лициния. Указ, таким образом, был принят для всего государства, но не сразу был принят на Востоке. Тем не менее было ясно, что держава приготовляется к новой религиозной политике.
[1) По смрти Диоклецијановој наставио је на Истоку борбу са хришћанима његов наследник Галерије, који је и раније био зачетник те борбе. Међутим, године 311. догодио се обрт у току ствари. Галерије, скрхан тешком болешћу и видећи да је борба са хришћанима без успеха, изда те године едикт у коме је признао хришћанство за трпљену веру, ако хришћани не чине ништа против реда у држави. Галерије је издао тај едикт у име своје, свог западног сувладара Константина, и цезара Лицинија. Едикт је, дакле, важио за целу државу но није одмах примењен на Истоку. Ипак је било јасно да се држава спрема на нову верску политику.]

[ЕБТ, 08нбр2011]
2) Константин Великий. Уже с 306 года, когда Константин стал преемником своего отца Констанция Хлора и стал царствовать над Западом, присвоил себе верховную власть в Италии цезарь Максенций. Константин пересек Альпы со своей армией и в 312 году разбил своего противника на Мильвийском мосту около Рима. Таким образом он стал самодержавцем на весь Запад. Свою победу Константин приписывал христианскому Богу.
[2) Константин Велики. Још од 306. г., када је Константин наследио свога оца Констанција Хлора и завладао над Западом, присвојио је у Италији владарску власт цезар Максенције. Константин је прешао са војском Алпе и 312. године потукао свога противника на Милвијском мосту код Рима. Тиме је постао самодржац на целом Западу. Своју победу је Константин приписивао хришћанском Богу.]

[ЕБТ, 08нбр2011]
Вот что я расказал епископу никомидскому Евсевию: за день до боя с Максенцием я молился (царь) Богу о помощи. Когда я все еще молился, послал ему Бог очень странный знак: он увидел, около полудня, сверху солнца лучи света от креста с надписью: "Победи этим" (Hoc vince, tuto nika) Ему не было ясно что все это значит. Пока он об этом думал спустилась ночь. Тогда явился ему во сне Христос, Сын Божий, со знаком который ему днем показал и приказал сделать этот знак и с ним идти в бой . Утром, Константин посоветовался со своими друзьями, позвал ювелиров, описал им этот знак и приказал чтобы они изготовили его из золота и драгоценных камней. Так флаг изготовлен из Святого Креста, на котором было имя Спасителя, и на полотне было сделано золотом изображение Константина и его сыновей. Царь после носил на шлеме писания Христа.
[О томе је сам причао никомидијском епископу Евсевију ово: Дан пред битку са Максенцијем молио се (цар) Богу за помоћ. Док је био још у молитви, показа му се врло чудан знак који му је Бог послао: видео је, око подне, над сунцем крст од светлих зрака са натписом: „Победи овим" (Hoc vince, tuto nika). Није му било јасно шта све то значи. Док је о томе размишљао спустила се већ и ноћ. Тада му се јавио у сну Христос, Син Божји, са знаком који му се на дану указао и наредио му да направи слику тог знака и да са њом пође у бој. Ујутро се Константин посаветовао са својим пријатељима, позвао је златаре, описао им знак и наредио да га начине од злата и драгог камења. Тако је начињена застава са часним крстом у који су унета почетна писмена Спаситељева имена, а на платну је била златом рађена слика Константинова и његових синова. Цар је и доцније носио на шлему Христова писмена.]

[ЕБТ, 08нбр2011]
Константин I, который по праву называется Великим, родился в Naissus (сегодня Ниш). Год рождения точно не известен (288?). Полностью его имя - Флавий Валерий Константинус.
[Константин I, који с правом носи назив Велики, рођен је у Наисусу (данашњем Нишу). Година рођења не зна му се тачно (288?). Потпуно му је име - Флавиус Валериус Константинус.]

[ЕБТ, 08нбр2011]
С тех пор он признает себя христианином, на щиты солдатам ставит вензель Христа, и на деньгах ставит надпись: "этим знаком ты будешь побеждать" ("Hoc signo victor eris»). На флагах армии появляются кресты. Константина признал власть над восточной частью государства Лицинию, и вместе с ним в 313 году в знак благодарения Богу издал указ, в Милане, чтобы расширить права христиан от 311 года. Этим христианство действительно было уравненно со старой государственной религией.
[Од тада се он јавно признаје хришћанином, војницима ставља на штитове монограм Христов, а кује га и на новцу са натписом: „Овим ћеш знаком победити" („Hoc signo victor eris"). Војничке заставе добијају крст. Константин је власт над источним делом државе признао Лицинију и са њиме је 313. године, у знак благодарности Богу, издао у Милану указ којим се проширују хришћанска права од 311. године. Тиме је хришћанство стварно изједначено са старом државном вером]

[ЕБТ, 08нбр2011]
3) Христианство на Востоке не пришло к полной свободе этим указом. Между двумя правителями появились политические напряженности. В то время как Константин в своей политике опирался на христиан в целой стране, Лициний подвергал их преследованиям в своей области, как сторонников своего оппонента. Эта ситуация длилась десять лет, и было разрешено в 324 году, когда Лициний был разбит и казнен, а Константин сам завладел всей державой. Это означало полную победу христианства на Западе и Востоке. Христианство от позволенной религии стало защищенной.
[3) Ни тим указом није хришћанство дошло на Истоку до потпуне слободе. Између два владара настала су политичка трвења. Док се Константин у својој политици ослањао на хришћане у целој држави, Лициније их је у својој области прогањао као присталице свога противника. Такво стање је трајало десет година и решено је 324. године, када је Лициније побеђен и погубљен, а Константин сам завладао целом државом. То је значило потпуну победу хришћанства и на Западу и на Истоку. Хришћанство је од дозвољене постало заштићена религија.]

[ЕБТ, 08нбр2011]
4) Такой резкий поворот в государственной политике по отношению к христианству имеет ряд причин. Во-первых, христиан было так много в стране, и на таких положениях, что любая борьба с ними была бессмысленным злоупотреблением лучших граждан. Во-вторых, Константину, было ясно, что не надо связывать государство с верой, которая исчезает, а лучше дружить с верой, которая всё больше растет. В-третьих, Константин был лично хорошо расположен к христианству, потому что его мать была христианкой.
[4) Тако нагао обрт у државној политици према хришћанству има више разлога. Прво, хришћана је било тако много у држави и на таквим местима да је свака борба против њих била бесмислено злостављање најбољих грађана. Друго, Константину је било јасно да не ваља везивати државни живот за веру које нестаје, него да је боље удружити је са вером која узима све више маха. Треће, Константин је био лично добро расположен према хришћанству, јер му је мати била хришћанка.]

[ЕБТ, 08нбр2011]
5) Государство и церковь. После Миланского указа, а в особенности, с того времени, когда Константин взял всю страну в свои руки, церковь и государство начинают связываться все более тесными междоусобными связями. Государственная власти, т.е. правитель, заботится в своем законодательстве о потребностях церкви, так как раньше заботился о старом государственном культе. Так в жизнь церкви вступил новый фактор - правителя, который принимает участие в ее делах. [5) Држава и црква. Од Миланског указа, а особито од времена када је Константин узео целу државу у своје руке, почињу црква и држава да се везују све тешњим међусобним везама. Државна власт, тј. владар, води од сада у своме законодавству бригу о потребама цркве, као што је дотле водио о потребама старог државног култа. Тиме је у црквени живот ушао један нов чинилац - владар, који у њеним пословима учествуује.]

[ЕБТ, 08нбр2011]
Беспокойство Константина о церкви заключалась в том, что своими распоряжениями он способствовал распространению веры, и с участием его матери Елены, строил христианские храмы за счет государства. В дополнение к этому, он сохранял мир в христианских рядах и создавал постоянный порядок во всей церкви. Он во время большого церковного раздора созвал Вселенский собор в Никее, чтобы установить единую религию и донести правила для всей церкви. Этими правилами он участвовал в создании многих государственных законах.
[Kонстантинова брига за цркву састојала се у томе, што је својим наредбама помагао ширење вере и што је, уз учешће своје матере Јелене, дизао хришћанске храмове о државном трошку. Даље у томе, што је одржавао мир у редовима хришћанским и стварао сталан поредак у целој цркви. Он је у времену првог већег црквеног раздора сазвао Васељенски сабор у Никеји, да утврди једну веру и донесе уредбе за целу цркву. Тим уредбама је дао мноштво државних закона.]

[ЕБТ, 08нбр2011]
Кроме того, он позаботился о том чтобы поднять репутацию духовенства в общественной жизни, и чтобы церковь могла контролировать рассходы. Репутация церкви была поднята тем что епископам, которые были управляющими и судьями в жизни Церкви, предоставлено было право, распространять эту свою власть и в гражданской жизни. Когда, например назначали начальника для некоторого города или провинции, обращались к епископу за советом; и спрашивали его, когда назначали опекуна для детей-сирот; епископ мог контролировать на что тратится городская казна и был в состоянии облегчать жизнь пленников в темницах. Самое замечательное было, что он получил рrivilegium fоri, т.е. право судить священников когда они делали что либо против государственных законов. Мог решать споры между гражданами, если истцы на это соглашались.
[Исто тако се старао о томе да се клеру дигне углед у грађанском животу и да црква дође до свога имања. Углед цркве у животу дизан је тиме што је епископима, који су били управитељи и судије у црквеном животу, дато право да ту своју власт протегну и на грађански живот. Када је нпр. постављан управник за неки град или покрајину, питан је епископ за савет; питан је и кад се сирочадима именовао старатељ; могао је да надзире на шта се троши градско имање и могао је олакшавати живот сужњева у тамницама. Велика је ствар била што је добио privilegium fori, тј. право да суди свештеницима и онда кад учине нешто против државних закона. Могао је решавати спорове и међу грађанима, ако су парничари на то пристали.]

[ЕБТ, 08нбр2011]
Наконец, христианские церкви получили право убежища - святилища, и любой, кто был на церковной службе был освобожден от военной службы. Очень большие церковные расходы, например расходы на вселенские соборы, легла на плечи государства. До Константина церковь, как запрещенное общество, не могла иметь свою собственность. А если и имела, то властям было представленно это как собственность какого либо члена или братства для помощи больным и захоронения мертвых. Начиная с Константина, церковь получила право приобретать свою собственность путем покупки, наследия, подарками и так далее. На эту собственность церковь не платила государственные налоги и прочие сборы. Без недвижимости нельзя себе представить обширную благотворительную деятельность в церкви, и даже покрытие её больших расходов.
[Најзад су хришћански храмови добили и право азила - уточишта, а свако ко је био у некој црквеној служби био је ослобођен од војничких дужности. Врло велике црквене трошкове, као нпр. издатке за васељенске саборе, сносила је држава. Црква, као забрањено друштво, није смела имати свога имања све до Константина. Ако га је имала, водило се оно пред властима као имање неког њеног члана или братства за неговање болесних и сахрањивање мртвих. Од Константина почевши, има црква право да стиче своје имање куповином, наследством, поклоном итд. На то имање није црква плаћала државни порез ни друге дажбине. Без имања не би се могао ни замислити опсежан црквени рад на милосрђу, а ни покривање њених великих трошкова.]

[ЕБТ, 08нбр2011]
Благодаря всему этому, Константин оправдано считал себя епископом по внешних церковных делах.
[На основу свега тога, Константин је себе оправдано сматрао епископом спољашњих послова црквених.]

[ЕБТ, 08нбр2011]
6. Влияние церкви на государство. Тесные отношения государства с церковью должны были оставить след в государственной жизни. Действительно, под влиянием церкви издаются человечные законы о рабах, военнопленных и о родительских обязанностях. Отменяются распятие на кресте, борьба гладиаторов, увечья преступников и другие варварские казни. Отменяются и старые государственные законы, запрещающие безбрачность. Под угрозой смертной казни запрещен брак между христианами и евреями. В брачное права внесены моральные принципы христианства. Предписывается соблюдение воскресенья. Низшие классы общества, которым часто трудно было найти правду, нашли своих защитников среди епископов (Святого Николая).
6. Утицај цркве на државу. Тесна веза државе са црквом морала је оставити трага на државном животу. И заиста се под утицајем цркве издају човечнији закони о робовима, ратним заробљеницима и родитељским дужностима. Укинути су разапињање на крст, борба гладијатора, унакажавање криваца и друге варварске казне. Укинути су и старији државни закони који забрањују безбрачност. Под претњом смртне казне забрањен је брак између хришћана и Јевреја. У брачно право су унета хришћанска морална начела. Прописано је светковање недеље. Нижи слојеви друштва, који су често теже долазили до правде, нашли су своје заштитнике у епископима (св. Никола).

[ЕБТ, 08нбр2011]
7.Константин был достаточно мудр, чтобы не вернуть религиозные обычаи староверов, которых все ещё было в стране больше, чем христиан. Таким образом, в старой вере он запрещал только то, что было аморально и грубые суеверия, например гадания на утробе животного. Приходы с таким культом были закрыты и уничтожены. Он ограничил и государственные жертвы. На деньгах и памятниках и дальше остались вместе с христианскими знаками и символы старой веры. Он сохранил честь высшего жреца (pontifex maximus), которая его ни к чему не обязывала. В одном из своих провозглашения он действительно рекомендовал, чтобы его подданные переходили в христианство, но никому не причинял насилия из-за веры. Христианских массы другим способом разбирались с многобожием.
[7. Константин је био довољно мудар да не вређа верске обичаје старовераца, којих је било у држави ипак више него хришћана. Због тога је у старој вери забрањивао само оно што је било неморално и грубо празноверје, нпр. гатање из животињске утробе. Храмови са таквим култом су затварани и рушени. Ограничио је и државне жртве. На новцу и споменицима су и надаље остали уз хришћанске знаке натписи и симболи из старе вере. Задржао је и част врховног жреца (pontifex maximus) која га није ни на шта обавезивала. У једном свом прогласу је, истина, препоручио својим поданицима да прелазе у хришћанство, но није никоме чинио насиља због вере. Хришћанске масе су се и на други начин обрачунавале са многобоштвом.]

[ЕБТ, 08нбр2011]
8. Константину в Риме после победы над Максенцием был поставлен памятник, на котором он держит крест в руке и на котором написано: "С этим спасительным знаком, символом реальной власти, я освободил ваш город от тиранского ига". Но Рим по-прежнему не был согласен ни с государственной ни религиозной политикой царя. Константина в государственной администрации подавлял старую римскую аристократию, а она сохраняла старую веру. [8. Константину је у Риму после победе над Максенцијем дигнут споменик на коме држи крст у руци и на коме пише: „У овом спасоносном знаку, симболу праве снаге, ослободио сам ваш град тиранског јарма". Но Рим се ипак није слагао ни са државном ни са верском политиком царевом. Константин је у државној управи потискивао старо римско племство, а оно је чувало стару веру.]

[ЕБТ, 08нбр2011]
Кроме того, он не любил Рим и после его победы над Максенцием был там только дважды. Кроме того он должен был быть постоянно на востоке, чтобы легче оборонять восточные и северо-восточные государственные границы, и построил новую столицу на месте старой Византии, и дал ей название в честь себя - Константинополь (330). Город был и внешне христианский, хотя в нем были и старые храмы. Статуи старых богов были в нем только как трофеи новой веры.
[Ни он није волео Рим и после победе над Максенцијем био је тамо свега два пута. Како је уз то требало да буде стално на истоку, због лакше одбране источних и североисточних државних граница, дигао је нову престоницу на месту старе Византије и дао јој је име по своме имену - Константинополис (330). Тај град је био и по својој спољашњости хришћански, иако је у њему било и старих храмова. Статуе старих богова у њему биле су само трофеји нове вере.]

[АН, 09нбр2011]
9. Константин умер в 337 г. в Никодимии. Незадолго до его смерти его крестил его личный друг Евсевий, епископ. Язычники добавили его к своим богам, а христиане провозгласили его за святого который равен апостолам [св.равноапостльный Константин Великий].
[9. Константин је умро 337. године у Никомидији. Тек пред смрт га је крстио његов лични пријатељ Евсевије, епископ. Незнабошци су га уврстили у ред својих богова, а хришћани су га прогласили за светитеља који је раван апостолима.]

б) Сыновья Константина и церковь.
[б) Константинови синови и црква]

[ЕБТ, 10нбр2011]
1. Во время царствования сыновей Константина, самый важный из которых был Констанций, религиозная политика была фанатичная и деспотичная. Хотели из христианства на скорую руку сделать общую государственную религию. Константин думал что приказами можно поторопить постепенное исчезновение старой веры. Из за этого он запрещал её, а её сторонникам угрожал смертной казнью. Старые храмы закрывались или передовались христианам. Выгоды из всего этого не было много, потому что царские указы не могли выполняться повсюду. Старая вера имела много защитников в Риме, Афинах, Александрии, и она жила и в деревнях. Кроме того, многие люди науки и имени[?] все еще не могли помириться с христианством. В особенности не могли неоплатоновские философы, которые в старых мифах видели прикрытые поэзией философские истины. У них были свои сторонники.
[1. За време Константинових синова, од којих је био најважнији Констанције, била је верска политика фанатична и деспотска. Ишло се за тим да се од хришћанства на брзу руку начини општа и државна вера. Констанције је мислио да се указима може пожурити постепено пропадање старе вере. Стога ју је забрањивао, а њеним присталицама претио смртном казном. Стари храмови су затварани или предавани хришћанима. Корист од свега тога није била велика, јер се царски укази нису могли свугде извршити. Стара вера је имала много заштитника у Риму, Атини, Александрији, а живела је и по селима. Осим тога, многи људи од науке и имена нису могли још да се помире са хришћанством. Нарочито нису могли филозофи неоплатоничари који су у старим митовима гледали песнички заоденуте филозофске истине. И они су имали својих присталица.]

[ЕБТ, 10нбр2011]
2. Церковь несла ущерб от чрезмерной государственной заботы о религии. Этой заботой были повреждены нравственные основы христианства. Эта моральная сила, с которой христиане выдержали свои трудные дни в первом периоде и при помощи которой победили государство, происходило из того, что в их ряды не мог вступать кто угодно. Тогда опасно было быть христианином, и поэтому в основном христиане были люди по-настоящему уверенные и увлеченные христианством. И христиане были осторожны кого принимать в их общество, потому что это было общество святых. Теперь, однако, пришли в церковь очень много тех, кто не имел ничего общего с христианством, и не были в состоянии жить по-христиански. Они делали это из страха перед правительством, и, чтобы не потерять работу или какую либо выгоду. Когда начались первые испытания за ихнию веру, они легко отпадали от нее и влекли за собой других. Это произошло сразу после правительства Констанция, когда царь Юлиан начал бороться за "воскрешение богов". Главной его поддержкой в этой борьбе были эти "христиане".
[2. Црква је имала и штете од претеране владарске бриге за веру. Том бригом су повређени морални основи хришћанства. Она морална снага којом су хришћани издржали своје тешке дане у првом периоду и којом су победили државу долазила је отуда што у њихове редове није могао ступити ма ко. Тада је било опасно бити хришћанин и због тога су постајали хришћани махом заиста уверени и за хришћанство одушевљени људи. И хришћани су пазили кога примају у своје друштво, јер то је било друштво светих. Сада су, међутим, ушли у цркву врло многи који нису имали никакве везе са хришћанством, нити су били способни да хришћански живе. Учинили су то из страха од власти и да не би изгубили службу или какву корист. Када су настала прва искушења за њихову веру, они су од ње олако отпали и повукли за собом и друге. То се догодило одмах после владе Констанцијеве, када је цар Јулијан био предузео борбу за „васкрс богова". Главни његов ослонац у тој борби били су ти „хришћани".]

в) Юлиан Отступник.
[в) Јулијан апостата]

[ЕБТ, 10нбр2011]
1. Хотя с 313 года было ясно, что христианство побеждает, старая вера не признавала свое поражение и вела борьбу дальше. Конечно, сейчас только в книгах, а не силой. Неоплатонизм вел эту борьбу в обширной и серьезной литературе. Это была философская и религиозная линия, с которой христианство имело дело и раньше, но теперь это было нападение с серьезным оружием. В том, духовном направлении, которое может быть названо верой, были объединены мысли великого философа Платона с различными верованиями и суевериями, особенно из восточных религий. Неоплатонизм также имел свои священные книги с пророчествами (оракула), загадками, ритуалами, богослужением и т.д. Более того, Христос не презирался, но он считался человеком необычных талантов и возвышенной жизни. От своих последователей неоплатонизм искал моральной, строгой, аскетической жизни. Другими словами, неоплатонизм был такой философской верой, что он мог бы заменить христианство у образованных людей и у простого народа. Так по крайней мере надеялись его представители. У него были сторонники среди лучших людей, к которым было полезно, чтобы христианские писатели присматривались.
[1. Иако је од 313. године било јасно да хришћанство побеђује, стара вера није признавала свој пораз и водила је борбу даље. Наравно сада већ само књигом, а не влашћу. Ту борбу је водио обилном и озбиљном литературом неоплатонизам. То је био филозофски и верски правац са којим је хришћанство имало и пре посла, но сада га је нападао озбиљнијим оружјем. У том духовном правцу, који можемо назвати и вером, биле су спојене мисли великог филозофа Платона са најразноврснијим тадашњим веровањима и празноверицама, нарочито из источних религија. Неоплатонизам је имао и своје свете књиге са пророштвима (оракула), имао је мистерије, обреде, богослужења и сл. Штавише, Христа није презирао, већ га је сматрао човеком необичних дарова и узвишеног живота. Од својих следбеника је тражио моралан, строг, аскетски живот. Другим речима, неоплатонизам је био тако удешена филозофска вера, да је могао надоместити хришћанство код образованог света и код простог народа. Тако су се барем његови представници надали. Имао је присталица међу бољим духовима са којима је ваљало да се хришћански писци огледају.]

[ЕБТ, 10нбр2011]
2. С этой борьбой, которая должна была подавить христианство, связано имя Юлиана, преемника императора Константина. Он, с царственного трона, с помощью государственной власти, взялся обеспечить жизнь вере, которой был воодушевлен. Это последняя попытка римского государства сломить новую веру и снова поднять старую веру. Юлиан был вырос как христианин, но он отказался от христианства, из за чего история назвала его отступником – апостатом. Этот его шаг, показывают среду, в которой он вырос, хотя это не оправдывает его.
[2. Са том борбом, која је хтела да хришћанство потисне, везано је име Констанцијева наследника цара Јулијана. Он је био предузео да са царског престола, помоћу државне власти, осигура живот вери за коју се био одушевио. То је уједно последњи покушај римске државе да скрши нову и поново дигне стару веру. Јулијан је одрастао као хришћанин, но одрекао се хришћанства, због чега га историја зове отпадником – апостатом. Тај његов корак тумаче прилике у којима је одрастао, иако га не оправдавају.]

[ЕБТ, 10нбр2011]
Когда Констанция и его братья сели на престол, были убиты все те члены царской семьи, о которых думали что они были в состоянии помешать новым правителям. Так был убит, и их дядя, отец Юлиана и Гала. Их двоих, как детей, случайно обошла смерть. Юлиан, поэтому, с детства имел основания жалеть своих королевских родственников. Констанция их обоих дал воспитывать как монахов, чтобы быть полностью спокойным за них. Неуклюжее аскетическое воспитание своих религиозных учителей портило душу Юлиана, и он рано научился, под видом ложного благочестия скрывать свои истинные чувства. Учителя других наук поступали умнее. Под их руководством он прочел и узнал все, что нужно было чтобы полюбить эллинизм, старую веры и старые порядки в стране.
[Када је Констанције са својом браћом сео на престо, побијени су сви они чланови царске породице за које се мислило да би могли сметати новим владарима. Тако је убијен и њихов стриц, а отац Јулијана и Гала. Њих двојицу, као децу, случајно је мимоишла смрт. Јулијан је, дакле, од детињства имао разлога да жали своје царске рођаке. Констанције их је обојицу дао да се васпитају за монахе, да би тако био потпуно миран од њих. Неспретно аскетско васпитавање њихових верских учитеља кварило је Јулијанову душу и он се рано научио да под маском лажне побожности крије своје праве осећаје. Учитељи осталих наука радили су смишљеније. Под њиховим руководством он је прочитао и научио све што је било потребно да заволи хеленизам, стару веру и стари ред у држави.]

[ЕБТ, 10нбр2011]
Когда уже было ясно, что Константинова лоза останется без наследника, начали приготовлять Юлиана на должность будущего правителя. Но и дальше обхаживали его и плели придворные интриги, особенно в течение учения в Афинах. Он стал еще более притворным и ещё более возненавидел политику, которая проводилась в стране. Наконец, пришло время когда Юлиан взял в свои руки власть над всей страной. Его легионы в Галлии, где он был популярным управителем и цезарем, объявили его августом и пошли с ним на Констанция. Констанций умер еще до столкновения. Затем Юлиан открыто отрекся от христианства.
[Када је било већ јасно да ће Константинова лоза остати без наследника, почну спремати Јулијана за будућега владара. Но и даље су га уходили и плели око њега дворске сплетке, нарочито за време школовања у Атини. Тако је постао још притворнији и још више је омрзнуо политику која се у држави водила. Најзад је било дошло време да Јулијан узме у своје руке власт над целом државом. Његове легије су га у Галији, где је био омиљен управитељ и цезар, прогласиле за августа и пошле са њиме на Констанција. Констанције је пре судара умро. Тада се Јулијан отворено одрекао хришћанства.]

[ЕБТ, 10нбр2011]
3. Юлиан считал своей главной правительской задачей снова восстановить старую веру. Но он не думал, о той грубой и устаревшей религии, но о возрожденной неоплатонизмом и другимх философиями. Более широкие круги остались равнодушными к этим усилиям. - Юлиан увольнял христиан с государственной службы, из армии удалил христианские знаки, отнял от церкви все привилегии, приказал чтобы разрушенные языческие храмы были построенны вновь за счет тех, кто уничтожил их. Его юридическим законом (362) исключил христиан из высших учебных заведений. Евреям помогал в постройке Иерусалимскиго храма (пророчество Христа), но это не вышло. Также оставались безуспешными попытки построить языческие больницы, ввести посты, проповеди и т.п. Также, он в письменной форме нападал на христианство.
[3. Јулијан је сматрао својим главним владарским задатком поновно дизање старе вере. Али он није мислио ону грубу и преживелу веру, него препорођену неоплатонизмом и другом филозофијом. Шири кругови су остали равнодушни према тим покушајима. - Јулијан је отпуштао хришћане из државне службе, из војске је уклонио хришћанске знаке, одузео је цркви све повластице, наредио је да се срушени незнабожачки храмови дигну на трошак оних који су их порушили. Својим школским законом (362) искључио је хришћане из вишег образовања. Јевреје је помагао да дигну јерусалимски храм (Христово пророштво), но то није успело. Исто су тако остали безуспешни његови покушаји са дизањем незнабожачких болница, увођењем поста, проповедањем и сл. Иначе је и писмено нападао хришћанство.]

[ЕБТ, 10нбр2011]
4. В государстве начались большое смуты и среди христиан и среди язычников. В некоторых краях дошло до кровавых столкновений. Ранняя смерть Юлиана положила конец всем его попыткам, которые ругали как раз те, для которых он их предпринимал. Он умер в 363 г. в походе на войну с персами. Говорят, что его последними словами были: "Tandem vicisti Galillaee" (Галилеин, Ты все таки выиграл!) При смерти он не мог надеяться что кто-нибудь продолжит работу, начатую им, вероятно и, что он умер с такими мыслями.
[4. У држави је настало велико узнемирење и међу хришћанима и међу незнабошцима. У неким крајевима је дошло и до крвавих сукоба. Рана смрт Јулијанова учинила је крај свим његовим покушајима, којима су се ругали баш они ради којих их је предузимао. Погинуо је 363. године у ратном походу на Персијанце. Веле да су му последње речи биле: „Tandem vicisti Galillaee!" (Галилејче, ипак си ти победио!) Како се на самрти није могао надати да ће ико наставити дело које је он започео, вероватно да је умро са таквим мислима.]

г) христианство становится государственной религией.
[г) Хришћанство постаје државна вера]

[ЕБТ, 10нбр2011]
1. Наследники Юлиана вернулись к религиозной политике, которая была до него. Первые из его наследников возвратили церкви все предыдущие выгоды, но на старую веру не нападали. Но от 380 г. царские чины Феодосий Великий и Грациан упразднили свободу исповедовать свою религию и объявили христианство единственной религией государства. Власти с оживленным участием христиан начали уничтожать остатки язычества. В будущем, каждый гражданин должен был быть христианином, а язычество и ересь перед законом рассматривалась как государственная измена. Грациан отказался от старой чести верховного жреца. Из зала сената вынесена статуя богини победы несмотря на сопротивление всего сената. От храмов были отобраны поместья, были отменены привилегии жрецов и весталок. В 389 г. сенат отрекся от многобожия. От 392 г. закон рассматривает приношение кровавых жертв оскорбление правителям. Римское государство с тех пор не имело ничего общего со старой верой. – Таким образом христианству, не потребовалось даже 400 лет, чтобы овладеть римским государством.
[1. Јулијанови наследници су се вратили на верску политику каква је била пре њега. Први његови наследници су вратили цркви све пређашње повластице, али стару веру нису нападали. Но од 380. године чине цареви и то. Теодосије Велики и Грацијан укинули су те године слободу исповедања вере и прогласили хришћанство за једину државну веру. Власти су уз живо учешће хришћана почеле да уништавају остатке незнабоштва. Убудуће је сваки грађанин требало да буде хришћанин, а незнабоштво и јерес сматра се пред законима као велеиздаја. Грацијан се одрекао старе части врховног жреца. Из сенатске већнице изнета је статуа богиње победе поред свег противљења сената. Од храмова су одузета имања, укинуте су повластице жреца и весталки. Године 389. одрекао се сенат многобоштва. Од 392. године сматра закон приношење крвавих жртава за увреду владара. Римска држава нема од тога доба ништа заједничко са старом вером. – Хришћанству, дакле, није требало ни 400 година да освоји Римску државу.]

[ЕБТ, 10нбр2011]
2. После этого язычество исчезло из жизни. Последние Олимпийские церемонии были в 394 г. Уничтожение старых храмов происходило и на востоке и западе. Протесты против уничтожения великих художественных сокровищ никто не слушал. - Но многобожие и сейчас не уничтожено одним ударом. Оно от 380 г. пропадает быстрее, но надо было чтобы прошло ещё несколько поколений, пока все земли, окружающие Средиземное море, станут полностью христианскими. Старая религия задержалась дольше всего среди крестьян и философов, образованных в больших городах. Поэтому мы видим, короткую реакцию язычества в сенате, когда в 410-м г. Аларих освободил Рим. В Александрии собирался круга образованных староверцев вокруг философа женщины Ипатии.
[2. После тога многобоштва је нагло нестајало из јавног живота. Последње Олимпијске свечаности су биле 394. године. Старе храмове руше и на истоку и на западу. Протесте против уништавања великог уметничког блага нико не слуша. - Но многобоштво није ни сада уништено једним ударцем. Оно од 380. године пропада брже, али је требало да прође још неколико нараштаја, па да све земље око Средоземног мора постану потпуно хришћанске. Стара вера се најдуже задржала међу сељацима и филозофима, образованим великоварошанима. Зато и видимо кратку реакцију многобоштва у сенату, када је Аларих 410. године освојио Рим. У Александрији се скупљао круг образованих старовераца око филозофкиње Хипатије.]

[ЕБТ, 10нбр2011]
В Афинах старая вера была воспитана на великой философской школе, где все учителя были неоплатонистами. Царь Юстиниан закрыл эту школу в 529 г. и тем самым отобрал от старой веры последнюю научную поддержку. Во время его правительства, под страхом смерти, были крещены последние язычники в Константинополе и Малой Азии. Среди крестьян на островах вокруг Италии было язычество до VII века, а на Пелопоннесе до IX. Язычники были названы pagani = крестьяне, вероятно, потому что они дольше всего задержались в селах.
[У Атини стара вера је негована на великој филозофској школи, где су сви наставници били неоплатоничари. Цар Јустинијан је затворио ту школу 529. године и тиме одузео старој вери последњи научни ослонац. За његове владе су, под претњом смртне казне, крштени остаци многобожаца у Цариграду и Малој Азији. Међу сељацима по острвима око Италије било је многобоштва још до седмога века, а на Пелопонезу до деветога. Незнабошци су добили назив pagani = сељаци, вероватно стога што су се најдуже задржали по селима.]

[ЕБТ, 10нбр2011]
3 Нет подобных примеров в истории такой быстрой и полной победы христианства Церкви правда от 313 г. помогали цари своей политикой и законами, но это не значит, что она победила чужой силой. Главная победа произошла в тот момент, когда государство хотело полностью уничтожить христианство, а старая государственная религия пропала, когда она была наиболее защищена. Это означает, что внешняя сила, сама собой, ничего не стоит ни для поощрения ни для распада религии. Несмотря на всю помощь, не победила бы новая вера,ели бы не было могучего религиозного одушевления у её сторонников, если бы мученики за неё мужественно не погибали, если бы не было у нее внутренней силы и если бы время для неё еще не созрело. Христианство победило, а не ее внешние помощники.
[3. Таква брза и потпуна победа какву је извојевало хришћанство нема сличних примера у историји. Цркву су, истина, од 313. године помагали цареви својом политиком и законима, али то не значи да је она победила туђом снагом. До главне победе је дошла у време када је држава хтела да је потпуно уништи, а стара државна вера је пропала баш онда, када је била највише штићена. То значи да спољашња сила, сама по себи, не вреди много ни за напредовање, ни за пропадање једне вере. Поред све помоћи не би нова вера победила да није било силног верског одушевљења код њених присталица, да нису мученици за њу храбро гинули, да није имала унутрашње снаге и да време за њу није било сазрело. Победу је однело хришћанство, а не његови спољашњи помагачи.]

II. Духовенство и церковное управление.[АН]
[II. Свештенство и управа цркве]

а) Духовенство.[АН]
[а) Свештенство]

[АН, 07нбр2011]
1. Иерархия и в этом периоде состоит из трех основных степеней - дьяконского, пресвитерского и епископского - как это и должно было быть. Но теперь не было довольно того чтобы священники имели только нравственные качества, которые раньше особенно требовались, но время требовало чтобы были и образованы в науке. Для борьбы с ересями и философией нужно было хорошо знать Священное Писание и светские науки и быть образован в литературе. Для создания церковных законов и управления церковью нужны были люди с управленческими[!] способностями. Это в это время требовалось от священнических кандидатов. Философские и правовые знания и образование получали священники на тогдашних светских высоких школах (Афины, Александрия). Богословские знания получали изучением Священного Писания и тогдашних церковных писателей и дружбой с б0льшими верующими мыслителями. После всего этого уединялись в одиночество, в котором спокойно и глубоко размышляли и раскладывали[!] все чему научились. Поэтому в этом периоде есть много иерархов которые были богословы, философы, натуралисты[!], хорошие управители, ораторы и поэты. - Для пастырского служения будущие свящеенники подготавливались живя и работая долгое время со своим епископом или пресвитером как чтецы, певцы или дьяконы. Тут они научились всему тому что им нужно было знать для их будущей службы.
[1. Јерархија се и у овом периоду састоји из три основна степена - ђаконског, презвитерског и епископског - као што је то морало бити. Но сада није било доста да свештеници имају само моралне особине, које су раније поглавито тражене, него је време захтевало да буду и научно образовани. За борбу са јересима и филозофијом требало је добро познавати Свето писмо и световне науке и бити књижевно образован. За стварање црквених закона и управљање црквом били су потребни људи са управним способностима. То се у овом времену тражило од свештеничких кандидата. Филозофска и правничка знања и образовање стицали су свештеници на тадашњим световним високим школама (Атина, Александрија). Богословска знања су добијали проучавајући Свето писмо и дотадашње црквене писце и дружећи се са већим верским мислиоцима. После свега су се још повлачили у самоћу, где су размишљајући мирно и дубоко сређивали све што су научили. Зато имамо у овом периоду много јерарха који су богослови, филозофи, природњаци, добри управници, говорници и песници. - За пастирску службу спремали су се буддући свештеници живећи и радећи дуже времена уз свог епископа или презвитера као чатци, појци или ђакони. Ту су научили све што им треба за њихову будућу службу.]

[АН, 07нбр2011]
2. Иждивение священника. Было правило[!], что каждый священник живет в основном из своего имущества или своих рук. Налог на имущество не платил или платил меньше. Архиереев уже сейчас церковь начинает содержать, а в некоторых местах церковь содержит и всех своих священников. В таких случаях церковные доходы были разделены на четыре части: на епископа, на духовенства, на нужды церкви и храма, для бедных. - От священника все больше требовалось ччтобы они беспокоились и работали только на церковь. Поэтому в это время появляется мысль, что священники не должны основывать свою семью, но жить в безбрачии (целибат)[неженатыми].
[2. Издржавање свештеника. И надаље је правило да сваки свештеник живи углавном од свога иметка или од својих руку. На иметак није плаћао порез или је плаћао мање. Епископе почиње сада већ црква да издржава, а местимице издржава црква и све своје свештенике. У таквим случајевима црквени приходи су дељени на четири дела: за епископа, за свештенство, за потребе цркве и храма, за сиротињу. - Од свештеника се све више тражило да ссе брину и раде само за цркву. Зато се у ово време јавља мисао да свештеници не треба да оснивају своју породицу, него да живе нежењени (целибат).]

[АН, 07нбр2011]
На Западе, еще в начале IV века, один собор обязал священников на целибат. И на I-ом Вселенском соборе рассматривался этот вопрос, но семейная жизнь священника, как за старый церковный обычай восстал один пустынник, так что на Востоке осталось по-старому. До VI века это правило относилось и к епископам. Император Юстиниан издал приказ, что только тот священник может быть избран в епископы который не живет в браке. Это перед концом VII века принял и VI Вселенский собор. На Западе, постепенно и с трудом, до XI века был введен целибат для всех степеней священства.
[На Западу је већ почетком IV века један сабор обавезао свештенике на целибат. И на Првом васељенском сабору је расправљано то питање, али је за породични живот свештеника, као за стари обичај црквени, устао један пустињак, те је на Истоку остало по старом. До VI века важило је то правило и за епископе. Цар Јустинијан је донео уредбу да само онај свештеник може бити биран за епископа који не живи у браку. То је пред крај VII века усвојио и Шести васељенски сабор. На Западу је постепено и тешко до XI века уведен целибат за све степене свештенства.]

[АН, 07нбр2011]
3. Епископа выбирали в этом периоде священники из самого места и епископы целой области, а участие народа в выборе было ограничено. На важные места поставляли епископов правители. При поставлении низшего священства не участвует больше народ как раньше, но право выбора священника переходит на епископа.
[3. Епископа бирају у овом периоду свештеници из самог места и епископи целог краја, а народно се учешће у избору ограничава. На важнија места постављају епископе владари. И при намештању нижег свештенства не учествује више народ толико као пре, него право бирања свештеника прелази на епископа.]

б) организации.
[б) Устројство]

[АН, 11нбр2011]
1. Митрополии. Если в первом периоде отдельные церковные общины были самостоятельными и независимые друг от друга, сплотились теснее сразу в начале своей свободной жизни. Это было необходимо, потому что еретики извращали одну и общую веру в которую верили все общины и нарушали церковный порядок. Так что могло навредить единству церкви. Для преодоления еретиков и сохранения единства необходимо было больше власти и больше уважения, чем оно было у одного епископа церковной общины. Эту нужду почувствовали церкви еще в первом периоде, и устраивали меньшие и крупнее соборы и держались их решений о вере и порядке.
[1. Митрополије. Док су у првом периоду поједине црквене општине биле самосталне и независне једна од друге, удружиле су се тешње одмах на почетку свог слободног живота. То је било потребно стога што су јеретици извртали једну и заједничку веру у коју су веровале све општине и одметали се од црквеног реда. Тако је могло да страда јединство цркве. Да се јеретици савладају и јединство очува била је потребна већа власт и већи углед него што је био епископ једне црквене општине. Ту потребу су осећале цркве још у првом периоду, па су одржавале мање и веће саборе и држале се њихових закључака о вери и поретку.]

[АН, 11нбр2011]
В новом времени церкви больше не мешало государство и теперь, когда могла на нее опереться, она установила постоянные высшие власти над более крупными областями. Она все свои общины в одном государственном округе поставляли под власть епископа который жил в главном городе этого округа. Такой епископ получил название митрополит, так как главный город округа назывался метрополис. Подчинение парикии[?] епископу главного города округа, митрополиту, было естественно. Христианство впервые пустило корни в крупных городах и от них расширялось в небольшие города и села. Таким образом, небольшие общины до того времени считали своей матерью эту б0льшую общину от которой получила веру. В IV в. это деление проводится всюду.
[У новом времену није више цркви сметала држава и сада, кад се могла на њу и ослањати, установила је она сталне више власти над већим покрајинама. Она је све своје општине у једном државном округу ставила под власт епископа који је становао у главном граду тога округа. Тај епископ је добио назив митрополит, јер се главни окружни град звао метрополис. Потчињавање парикија епископу главног окружног града - митрополиту било је природно. Хришћанство је било ухватило корена прво у тим већим градовима и из њих је ширено у мање градове и по селима. Према томе, мање општине су и дотле сматрале својом матером црквом ону већу општину из које су добиле веру. У IV в. спроведена је та подела свуда.]

[АН, 11нбр2011]
2. Патриархия. В государственном правлении управлял несколько провинций один царский наместник. И церковь установила в V в. более широкие области которые захватывали по несколько митрополий. Таким образом появились патриархаты. Во главе их поставляли епископов самых важных мест в государстве, которые уже раньше имели престиж. На степень патриарха были выдвинуты епископы: александрийский, антиохийский, римский, константинопольский и иерусалимский. Константинопольский потому-что "Константинополь новый Рим", а иерусалимский потому-что Иерусалим для христиан самое святое место. Эту честь дал им IV Вселенский Собор (451 г.). Од V века они имеют название Вселенского Патриарха. Восточные метрополии были разделены под управление четырех патриархов, а на весь Запад был единственный патриархат в Риме.
[2. Патријархати. У државној управи управљао је са неколико провинција један царски намесник. И црква је установила у V в. шире области које су обухватиле по неколико митрополија. Тако су настали патријархати. Њима су стављени на чело епископи најважнијих места у држави који су већ од раније имали већи углед. На степен патријарха дигнути су епископи: александријски, антиохијски, римски, цариградски и јерусалимски. Цариградски јер је „Цариград нови Рим", а јерусалимски због тога што је Јерусалим за хришћане најсветије место. Ту част им је дао IV васељенски сабор (451. г.). Од V века носе они назив васељенских патријарха. Источне митрополије су биле раздељене под управу четири патријарха, док је за цео Запад био једини патријархат у Риму.]

[АН, 11нбр2011]
Управление церковью была устроена по примеру государственного деления, и церковные области получили и названия которые имели государственные: парикии[?], епархии, диецезии.
[Управна подела цркве изведена је по угледу на државну поделу, па су црквене области добиле и називе какве су имале државне: парикије, епархије, дијецезе.]

[АН, 11нбр2011]
Среди восточных патриархов скоро занял первое место константинопольский. Иерусалимский, Антиохийский и Александрийский патриархаты подпали под власть завоевателя Арапа[?], поэтому пришлось просить материальную и моральную помощь от константинопольского. Его влияние на те патриархаты было настолько велико, что он со своими синодом до половины XIX века назначал патриархов.
[Међу источним патријарсима заузео је убрзо прво место цариградски. Јерусалимски, антиохијски и александријски патријархати су пали под власт освајача Арапа, те су морали тражити материјалне и моралне помоћи од цариградскога. Његов уплив на те патријархате био је тако велики да им је са својим синодом до половине XIX века именовао патријархе.]

[АН, 12нбр2011]
3. В крупных городских общинах устроены церковные институты со служащими которые трудятся в церковном мире, управлением и работе по милосердию. Такие были: экономы, хартофилаксы (архивариусы), начальники над приходов и монастырей, хранители сокровищ, заступник пред государственными властями итд. Они регулярно были в степени дьякона. Те которые были у константинопольского патриарха были виднее от других и имели свое звание титул – "великий". Следующие служащие, особенно в милосердии, были "параволани", которые ухаживали за больными, "копијати-фосори" – для хоронения мертвых и дьяконисы.
[3. У већим градским општинама уређена су црквена надлештва са чиновништвом да се старају око црквеног добра, за управу и рад на милосрђу. Такви су чиновници били: економи, хартофилакси (архивари), надзорници над парохијама и манастирима, чувари ризница, заступници пред грађанским властима итд. Они су били редовно у ђаконском степену. Они који су били уз цариградског патријарха били су угледнији од осталих и носили су уз свој назив атрибут - „велики". Ниже особље, нарочито за милосрђе, били су параволани, који су неговали болеснике, копијати-фосори - за сахрањивање мртвих и ђаконисе.]

[АН, 12нбр2011]
4. Соборы. Начиная с апостольских времен церковь свои более важные вопросы решала на соборах. В первом периоде произошло, в одной провинции, очень много небольших соборов, особенно в Африке. В другом периоде церковь передала всю власть над собой общецерковным – вселенским соборам. Это были собрания церковных старост из всего римского государства, но и из краев за ее пределами. Созывались когда нужно было решить какой-то вопрос относящийся к целой церкви. Такие вопросы религиозных истин вселенские соборы утверждали в догмах. Вся церковь признала эти заключения вселенских соборов действительными, усваивала их и вносила в свою жизнь. Таким образом церковь стала одним телом, с отдельными частями. Кроме того, эти соборы приравняли способ богослужения в церкви и решали более крупные споры. Таким образом они достигли полного единства Церкви во всем. Их было всего семь.
[4. Сабори. Почевши од апостолског доба решавала је црква своја важнија питања на саборима. У првом периоду је одржано, за поједине покрајине, врло много мањих сабора, особито у Африци. У другом периоду предала је црква сву власт над собом општецрквеним - васељенским саборима. То су били скупови црквених старешина из целе римске државе, па и из крајева ван ње. Сазивани су када је требало решити неко питање које се тиче целе цркве. Таква су питања верске истине које су васељенски сабори утврђивали у догмама. За поредак у целој цркви доносили су законе у канонима. Цела црква је признала те закључке васељенских сабора за ваљане, усвојила их је и унела у свој живот. Тиме је црква постала једно тело, ма где му били делови. Осим тога ти су сабори изједначили начин богослужења у цркви и решавали су веће спорове. Они су, дакле, остварили потпуно јединство Цркве у свему. Било их је свега седам.]

[АН, 12нбр2011]
I-й состоялся в Никее на северо-западе Малой Азии в 325 г., II-й в Константинополе в 381 г., III-й в Эфесе на западном побережье Малой Азии в 431 г., IV-й Халкидоне на азиатском берегу Мраморного моря в 451 г., V-й в Константинополе в 553 г., VI-й в Константинополе в 687 г., VII-й в Никее в 787 г. - Так считает вселенские соборы Восточнаая церковь, а Западная, включает в них, и некоторые свои местные, считает их около двадцати.
[Први је одржан у Никеји на северозападу Мале Азије 325. г., други у Цариграду 381. г., трећи у Ефесу на западној обали Мале Азије 431. г., четврти у Халкидону на азијској обали Мраморног мора 451. г., пети у Цариграду 553. г., шести у Цариграду 680. г., седми у Никеји 787. г. - Тако броји васељенске саборе Источна ццрква, а Западна, убрајајући у њих и неке своје помесне, броји их око двадесет.]

[АН, 12нбр2011]
Приглашения на вселенский собор посылал правитель патриархам или митрополитам, а они дальше епископам. Все расходы оплачивала государство. Заседание открывал или сам правитель или его представитель. Членами этих соборах являются епископы, но получали слово и пресвитеры и диаконы (Афанасий Великий на I-м соборе). Голосовали и подписивали протоколы только епископи. Закючения вселенских соборов получали царскую санкцию и этим становились государственными законами. Этих заключений должны были придерживаться в своем правлении все низшие власти – патриярхи, митрополиты и меньшие соборы.
[Позиве на васељенске саборе слао је владар патријарсима или митрополитима, а они даље епископима. Све трошкове је плаћала држава. Седнице је отварао или сам владар или његов изасланик. На тим саборима су чланови епископи, но добијали су реч и презвитери и ђакони (Атанасије Велики на I сабору). Гласали су и потписивали записнике само епископи. Закључци васељенских сабора добијали су царску санкцију и тиме су постајали државни закони. Тих закључака имале су се држати у својој управи све ниже власти - патријарси, митрополити и мањи сабори.]

[АН, 12нбр2011]
5. Кроме вселенских соборов проводились гораздо чаще меньшие соборы – областные или поместные. Эти поместные соборы были патриаршие и митрополитские. На них решаются вопросы порядка и дисциплины только для какой-то области. I-й вселенский собор велел встречаться каждый год два раза: во время "частного" [великого?] поста и осенью. Их заключения важили в области для которой были принесены.
[5. Осим васељенских сабора одржавали су се много чешће мањи сабори - обласни или помесни. Ти помесни сабори су били патријарашки и митрополијски. На њима су решавана питања реда и дисциплине само за неку област. Први васељенски сабор је наредио да се састају сваке године два пута: уз часни пост и у јесен. Њихови закључци су важили у области за коју су донети.]

[АН, 12нбр2011]
Решения собора собирались в сборник которого звали номоканоны.
[Одредбе сабора скупљане су у зборнике који се зову номоканони.]

[АН, 12нбр2011]
6. Великая была заслуга правителей, потому-что созывом вселенских соборов помогли церкви устроить свою жизнь и что следили за порядком в ней. Но бывало и то, что правители на свою руку издавали правила для церкви, да и догмы. Это делали каждый раз и из-за политической нужды, потому-что в то время верские раздоры создавали государственные раздоры. В этом дальше всего следовал великий законодатель царь Юстиниан. Церковные люди не принимали такие поступки молча. Они словом и книгой защищали свободу церковной жизни. Тако су чинили Амвросије Милански, Јован Златоусти и блажени Августин, који је написао знамениту књигу о одношају црквене и државне власти (De civitate Dei). Так поступали Амвросий Миланский [Медиоланский?], Иоанн Златоуст и блаженный Августин, который написал знаменитую книгу об отношениях между церковью и государственными органами (De Civitate Dei). Такое неправильное отношение правителей к церкви называется в истории цезаропапизм.
[6. Велика је била заслуга владара што су сазивањем васељенских сабора помогли цркви да среди свој живот и што су бдели над редом у њој. Но дешавало се и то да су владари на своју руку издавали прописе за цркву, па и догме. То су чинили кадгод и из политичке нужде, јер су у то доба верски раздори стварали државне раздоре. У томе је ишао најдаље иначе велики законодавац цар Јустинијан. Црквени људи нису ћутке примали такве поступке. Они су и речју и књигом бранили слободу црквеног живота. Тако су чинили Амвросије Милански, Јован Златоусти и блажени Августин, који је написао знамениту књигу о одношају црквене и државне власти (De civitate Dei). Такав неправилан однос владара према цркви зове се у историји цезаропапизам.]

[АН, 12нбр2011]
Епископы также употребляли свою церковную власть и против правителей и против государственных служащих[?], когда это было нужно. Амвросий Миланский [Медиоланский?] например заставил публичное покаяние Феодосия Великого из-за бесчеловечного обращения с повстанцами в Салониках.
[Епископи су и иначе употребљавали своју црквену власт и против владара и против државних достојанственика, када је то било потребно. Амвросије Милански је нпр. приморао на јавно покајање Теодосија Великог због нечовечног поступања са побуњеницима у Солуну.]

III. Ереси.[ЕБТ]

[ЕБТ, 15нбр2011*]
1. В другом периоде, в то время, когда церковь укрепляла свое учение и порядок, появляются ереси в такой большой мере и распространяются с такой силой, что от них в опасности было и само единство церкви. Часто это единство и страдало.
[1. У другом периоду, у доба када је црква утврђивала своје учење и ред, избијају јереси у тако великој мери и шире се таквом силином, да је од њих било у опасности и само јединство цркве. Често је то јединство и страдавало.]

[ЕБТ, 15нбр2011*]
Мысли о духовных (религиозных) истинах, о том, кто он и что на самом деле был Иисус Христос, человек или Бог, или одно и другое, так тогда занимали души, что занимались этими вопросами не только ученые головы, но и широкие народные массы. Об этом спорили в мастерских и на улицах, кроме того, в спорах участвовали язычники и евреи. Организовывались религиозные партии и открыто велась необычайно ожесточенная борьба, часто с при помощи политических средств. В этой борьбе участвовала и государственная власть со своим мнением
[Мишљења о верским истинама, као о томе ко је и шта је заправо Исус Христос, да ли човек или Бог или и једно и друго, толико су тада занимала духове да се тим питањима нису бавиле само учене главе, него и најшире народне масе. О томе се препирало у радионицама и на улицама, штавише, у препиркама су учестовали пагани и Јевреји. Организоване су верске странке и јавно се водила необично огорчена борба, често и политичким средствима. У тој борби је учествовала и државна власт са својим мишљењем.]

[ЕБТ, 15нбр2011*]
Еретиков отмечали отцы церкви и писали против их учения; осуждали их и на меньших соборах. Последнее слово в этих догматических сражениях выносили вселенские соборы. На них были выслушаны и оценены все противоположные мнения, а затем утверждено как правильное то, что полностью совпадало с источниками духовной науки: со Священным писанием и Преданием.
[Јеретике су означавали црквени оци и писали су списе против њиховог учења; осуђивали су их и мањи сабори. Последњу реч у тим догматичким борбама изрицали су васељенски сабори. На њима су саслушана и процењена сва опречна мишљења и затим је утврђено као правилно оно што се потпуно слаже са изворима верске науке: са Светим писмом и Предањем.]

[ЕБТ, 15нбр2011*]
2. Первая великая ересь второго периода была Арианская ересь. Арий, ученый Александрийский священник, отрицал истинное божество второму лицу Святой Троицы. Когда его из за этого исключили из Александрийской церкви, он распространял свои мысли в дискуссиях[?] и песнях по Палестине и вообще на Востоке. У него было очень много приверженцев. Так как раскол в церкви стал слишком большим, то царь Константин I созвал I Вселенский Собор в Никее. Этот I собор имел необычный вид. На нём участвовали отцы, которые пережили последние мученические годы церкви; были на нём исповедники, которые за свою твердую веру были ослеплены и получили увечья. Все они пришли защищать веру. за которую страдали, от нового врага. И они, наиболее известные за это, осудили ученье Ария. Главный борец против Ария был на этом соборе, молодой александрийский архидиакон Афанасий. Правильное учение о Сыне Божием высказал собор в первых семи членах нашего Символа веры и в начале восьмого члена. Арий со своими последователями ушел в изгнание. Арианство, несколько измененное, еще долгое время не ушло. И в Сирии была проведены несколько арианских и противо-арианских соборов. В ожесточенной борьбе государственная власть часто стояла на стороне еретика. Тогда прогоняли православных епископов, от которых больше всего пострадал Афанасий Александрийский.
[2. Прва велика јерес другог периода јесте Аријева јерес. Арије, учени свештеник александријски, порицао је право божанство другом лицу Свете Тројице. Када су га због тог искључили из александријске цркве, ширио је своје мисли у расправама и песмама по Палестини и уопште на Истоку. Имао је врло много присталица. Будући да је због тога раздор у цркви постао исувише велик, сазвао је цар Константин Први васељенски сабор у Никеји. Тај Први сабор је имао необичан изглед. На њему су учествовали оци који су били прошли кроз последње мученичке године цркве; било је на њему исповедника који су за своју тврду веру били ослепљени и осакаћени. Сви су дошли да бране од новог непријатеља веру са којом су страдавали. И они, најпозванији за то, осудили су Аријево учење. Главни борац против Арија био је на том сабору млади архиђакон александријски Атанасије. Правилно учење о Сину Божјем изрекао је сабор у првих седам чланова нашега Симбола вере и у почетку осмог члана. Арије је са својим присталицама отишао у прогонство. Аријанства, понешто измењеног, ипак није још дуго нестало. И у Сирмијуму је одржано неколико аријанских и противаријанских сабора. У огорченој борби државна власт је често стајала и на страни јеретика. Тада су прогањани православни епископи од којих је највише страдао Атанасије Александријски.]

[ЕБТ, 15нбр2011*]
3. Другое еретическое учение, которое всего-лишь естественное продолжение арианства, отрицало божество третьего лица Святой Троицы. Начал ее Македоний, патриарх константинопольский. Осудил его II вселенский собор и правую веру выложил дополнив VIII членом Символа веры. БикЮ [3. Друго јеретичко учење, које је само природан наставак аријанства, порицало је божанство трећем лицу Св. Тројице. Зачетник му је био Македоније, патријарх цариградски. Осудио га је Други васељенски сабор и праву веру изложио допунивши осми члан Симбола вере.]

[ЕБТ, 15нбр2011*]
4. После этого появляются так называемые христологические ереси. Им не было ясно богочеловечество Спасителя. Первая была несторианство, которую защищал константинопольский патриарх Несторий (с 428 года). Он начал с того что Матерь Божью назвал Христородицей и утверждал, что она не может быть названа Богородицей, потому что она не родила Бога-человека, но человека, Иисуса Христа. Но того человека Иисуса, Бог надарил своими дарами более[?] всех пророков и святых – и стал жить в нем. Христос, по его словам, человек Богоносец, и существо в котором две разные особи и две разные природы (диофизиты). Эту ересь осудил III Вселенский Собор [4. После тога избијају тзв. христолошке јереси. Њима није било јасно Спаситељево богочовештво. Прва је несторијанство које је заступао цариградски патријарх Несторије (од 428. г.). Почео је тиме што је Мајку Божју назвао Христородицом и тврдио да се она не може звати Богородицом, јер није родила Богочовека, него човека Исуса Христа. Но тога човека Исуса обдарио је Бог својим даровима мимо свих пророка и светитеља – настанио се у њега. Христос је, по њему, човек Богоносац и биће у коме су две разне особе и две разне природе (диофизити). Ову јерес осудио је Трећи васељенски сабор.]

[ЕБТ, 15нбр2011*]
Церковь не полностью преодолеть несторианство. Несторианской епископы вышли из изгнания в Персию, и там они основали свою церковь со своим патриархом во главе. В дни его энтузиазм пошел своей миссии в Индии, Китая, Монголии и в Африке. Они более пятнадцатого века и унаследовал патриархальные и епископский сан: регулярно превышают племянника, который часто еще в детстве. Церкви для них языке сирийский. Церковь не полностью преодолела несторианство. Несторианские епископы переселились из-за гонений в Персию, и там основали свою отдельную церковь со своим патриархом во главе. В дни своего расцвета они посылали свои миссии в Индию, Китай, Монголию и Африку. У них от XV века унаследовано патриаршеский и епископский сан: регулярно переходит на сына, который часто еще ребенок. Церковный язык у них сирийский.
[Црква није потпуно надвладала несторијанство. Несторијански епископи су се повукли од прогонства у Персију и тамо су основали своју засебну цркву са патријархом на челу. У данима свога полета ишле су њихове мисије у Индију, Кину, Монголију и Африку. Код њих је од XV века наследно и патријарашко и епископско достојанство: прелази редовно на синовца који је често још дете. Црквени језик им је сиријски.]

[ЕБТ, 15нбр2011*]
5. Другая ересь, которая возникла в результате борьбы с несторианством, была монофизитство – "одноприродность"[?] (448 г.). Начал ее проповедовать архимандрит Евтихий в Константинополе, и носит она его имя. Эта ересь говорит: c человеческой особью Иисуса Христа соединился Бог Сын; но так как Божество бесконечно больше человека, то человеческая природа Христа, утопилась в божеской; она исчезла, как исчезает "капля молока в широком море". Поэтому у Христа одна природа – божеская. Эта ересь была осуждена на IV и снова на V вселенском Соборе.
[5. Друга јерес, која је настала из борбе са несторијанством, јесте монофизитство – „једноприродност" (448. г.). Почео ју је проповедати архимандрит Евтихије у Цариграду, те носи и његово име. Та јерес каже: са људском особом Исуса Христа сјединио се Бог Син; но како је Божанство неизмерно веће од човека, то се Христова људска природа утопила у божанској; ње је нестало као што нестаје „капи млека у широком мору". Према томе је у Христу једна природа – божанска. Ову јерес осудио је Четврти и поново Пети васељенски сабор.]

[ЕБТ, 15нбр2011*]
Гораздо больше повреждения имела церковь от монофизитов. Борьба с ними была более политической, чем религиозной. Египтяне-копты, сирийцы и армяне, хотя они находились в Восточной римской империи, ощущали греческую власть над собой, как бремя, и мечтали о независимости. Кроме того, александрийский патриарх не хотел уступить своей достойностью константинопольскому. Эти, церковные и политические оппозиции перерастали в восстание. В таком настроении египтяне приняли монофизитство как свою национальную вещь. Защищая монофизитство от Константинополя и вселенских соборов, они вели политическую борьбу за свою независимость. Наконец они полностью отделились от Православной Церкви, за которую стоял Константинополь, и основали свою национальную - монофизитскую церковь. В борьбе, которая длилась около двухсот лет отпало несколько миллионов коптов и александрийский православный патриархат остался с 300.000 членов. Это были греки, пришельцы, чиновники. Патриархат держался при помощи государственной власти. Отделились также и сирийцы и армяне. Так как из за раздоров было в опасности и национальное единство то правители проводили "догматическую политику", издавали законы, уступки и прокламации, чтобы вернуть монофизитов назад. Никто не добился успеха, даже Юстиниан.
[Много већу штету је имала црква од монофизита. Борба са њима била је више политичка него верска. Египћани - Копти, Сиријци и Јермени, иако су били у Источном римском царству, осећали су грчку власт над собом као терет и тежили су за самосталношћу. Осим тога, александријски патријарх није хтео да уступа угледом пред цариградским. Те, и црквене и политичке опреке избијале су у устанцима. У таквом расположењу су Египћани прихватили монофизитство као своју националну ствар. Бранећи монофизитство од Цариграда и васељенских сабора, водили су они политичку борбу за своју самосталност. Најзад су се потпуно оделили од православне цркве, коју је заступао Цариград, и основали су своју националну - монофизитску цркву. У борби која је трајала око двеста година отпало је самих Копта неколико милиона и александријски православни патријархат је остао на 300.000 чланова. То су били Грци, дошљаци, чиновници. Патријархат се држао помоћу државне власти. А оделили су се и Сиријци и Јермени. Како је због цепања било у опасности и државно јединство, владари су водили „догматску политику", издавали су законе, уступке и прогласе да монофизите врате натраг. Није успео ниједан, па ни Јустинијан.]

[ЕБТ, 15нбр2011*]
6. Монотелитская ересь, которая учит, что во Христе есть только одна божесткая воля, вызвала VI вселенский собор, который её осудил, и в конце концов прекратил попытки вернуть монофизитов в православную церковь. [6. Монотелитска јерес, која учи да у Христу има само једна божанска воља, изазвала је Шести васељенски сабор, који ју је осудио и коначно прекинуо покушаје да се монофизити врате у православну цркву.]

[ЕБТ, 15нбр2011*]
7. Последняя ересь, которой занимался VII Вселенский собора [787 г.], была иконоборчество. Эта ересь, не отклонялась ни от одной основной духовной истины, но она хотела искоренить старый и признанный церковный обычай почитания икон. Борьба церкви с иконоборцами длилась более ста лет. Эта борьба была очень тяжела, потому что ее вызвал и за нее стоял царь Лев Исаврянин (726), а продолжил её его сын Константин Копроним. Причиной борьбы было то, что в народе было действительно суеверное почитание икон и мощей[?]. Но это знала и церковное управление и могла бы найти путь чтобы почитание этих святынь направить в правильное русло. Органы государственной власти, однако, насильно бросали иконы из храмов и уничтожали их. Защитников икон, пытали и даже убивали. Борясь против икон, эти правители хотели подавить большое влияние духовенства на народ, и самим прийти к большей власти в церковных делах. Церковь, таким образом, в этой борьбе не только защищала один свой старый обычаев, но и боролась за свою независимость от государственной власти. Народ на востоке и западе защищал церковные святыни и поднимали восстания в некоторых местах против правителей. Центральная Италия в этой борьбе окончательно отпала от константинопольской власти. Наконец Церковь на VII вселенском соборе в 787 г. отвоевала свою свободу и узаконила почитание икон. Было утверждено что иконы надо почитать, а не служить им. Эта победа значительная для церковного искусства и искусства вообще. В истории живописи и скульптуры, самые значительные произведения, до сих пор, это те которые показывают христианские святыни. Этого бы не было, если бы в этой борьбе не победила церковь.
[7. Последња јерес, којом се бавио Седми васељенски сабор, била је иконоборство. Та јерес није одступала ни од једне основне верске истине, него је хтела да искорени стари и признати црквени обичај поштовања икона. Борба цркве са иконоборцима трајала је преко сто година. Била је врло тешка, јер ју је изазвао и за њу се залагао цар Лав Исаврјанин (726), а наставио ју је његов син Константин Копроним. Повод борби је био то што је у народу заиста било и сујеверног поштовања икона и реликвија. Но то је знала и црквена управа и нашла би пута да поштовање тих светиња сведе на правилну меру. Државне власти су, међутим, силом бацале иконе из храмова и уништавале их. Браниоце икона су мучиле, па и убијале. Борећи се против икона, хтели су ти владари да сузбију велики утицај свештенства на народ, а сами да дођу до што веће власти у црквеним пословима. Црква, дакле, у овој борби није бранила само један свој стари обичај, него се борила и за своју самосталност према државним властима. Народ је и на истоку и на западу бранио црквене светиње и дизао је местимице устанке против владара. Средња Италија је у тој борби отпала коначно од цариградске власти. Напослетку је Црква на Седмом васељенском сабору 787. године извојевала своју слободу и озаконила поштовање икона. Уврћено је да иконе ваља поштовати, а не служи-ти им. Та победа је значајна и за црквену уметност и уметност уопште. У историји сликарства и скулптуре најкрупнија су дела, до данас, она која приказују хришћанске светиње. Тога не би било да у овој борби није црква победила.]

IV. Церковная наука и литература. [для АН]
[IV. Црквена наука и књижевност]

а) Взлет литературы. [АН]
[а) Полет књижевности]

[АН, 16нбр2011]
1. Духовная литература, которая начала развиваться во время страданий церкви, выросла в мирное время на очень высокую степень. Первая причина такого взлета литературы в том, что общее образование у христиан растет уже от III века и далее. Интерес к духовной науке всюду было очень оживленно. Прежнего отчуждения христиан от классического образования с временем ушло. Классика теперь у них читается и толкуется, притом и в чисто христианских школах. Изучение древних греческих писателей, поэтов и философов, особенно рекомендует Василий Великий, а Григорий Богослов считает глупым всякого кто думает, что знание опасно для для веры. Кроме того, время Константина стоит на границе двух времен: древняя, античная культура клонит к своему падению, а новая, христианская, начинает строиться. В таких временах много рассуждается и пишется. Третья причина взлета было то, что христианские писатели того времени были тщательно подготовлены, особенно в IV и V веке, который обычно называют золотым веком христианской литературы.
[1. Црквена књижевност, која је почела да се развија у доба страдања цркве, дигла се у доба мира на врло висок степен. Први разлог тог књижевног полета је у томе што опште образовање код хришћана расте већ од III века надаље. Занимање за верску науку било је на све стране врло живо. Пређашњег туђења хришћана од класичног образовања беше с временом нестало. Класици се сада код њих и читају и тумаче, штавише и у чисто хришћанским школама. Проучавање старих грчких писаца, песника и филозофа препоручује особито Василије Велики, а Григорије Богослов сматра глупаком свакога ко мисли да је знање опасно по веру. Сем тога, доба Константиново стоји на граници двају времена: стара, античка култура тежи своме паду, а нова, хришћанска, почиње да се изграђује. У таквим временима много се расправља и пише. Трећи разлог полета је у томе што су хришћански писци тога доба били темељно школовани, особито у IV и V веку који се обично зову златно доба хришћанске књижевности.]

[АН, 16нбр2011]
2. Литература между восточной и западной части церкви в этом периоде имеет известные различия. Восточные ведут [впереди] во всем, а западные переводят или переработывают труды великих восточных богословов. Так что прежде всего это потому-что, греческий и восточный дух вообще, всегда любил высокие и утонченные размышления, а западные занимались практическими делами. Греки создают философию и искусство, и латиняне державу и законы. Во-вторых, потому что уровень образования среди западных христиан не был так велик, как на востоке. На западе еще долго думают, что нет ничего общего "между Афинами и Иерусалимом, между академией и церковью". Итак, мы видим в литературе этого периода, что греки занимаются высокими и трудными вопросами о Святой Троице, о науке и вере, а латиняне говорят о должностях христиан в жизни и устройстве церкви. Поэтому ереси обыкновенно возникают на востоке: мнения резко расходятся, там где глубже мыслят.
[2. Између књижевности источног и западног дела цркве има у овом периоду извесне разлике. Источњаци предњаче у свему, а западњаци преводе или прерађују дела великих источних богослова. Тако је пре свега због тога што је грчки, и источњачки дух уопште, одувек волео висока и истанчана размишљања, а западњаци су се бавили практичним пословима. Грци стварају филозофију и уметност, а Латини државу и законе. Друго, због тога што образованост међу западним хришћанима није била толика као на истоку. На западу још дуго мисле да нема ничега заједничког „између Атине и Јерусалима, између академије и цркве". Зато видимо у књижевности овога доба да Грке занимају висока и тешка питања о Светој Тројици, о науци и вери, а Латини говоре о дужностима хришћана у животу и о устројству цркве. Зато јереси обично ничу на истоку: мишљења се оштро разилазе тамо где се дубље мисли.]

[АН, 16нбр2011]
3. Направление богословской науке дают в это время богословские школы: александрийская, антиохийская, а позже едеско-низибийская. Они появляются еще в первом периоде.
[3. Правац богословској науци дају у ово време богословске школе: александријска, антиохијска и касније едеско-низибијска. Оне потичу још из првог периода.]

[АН, 17нбр2011]
Ветви богословской науки, которые в это время изучаются[?] являются: апологетика, полемики и догматика, толкование Священного Писания, церковная история и практическое богословие. - Самая обыкновенная литературная форма проповеди. Проповедей из IV и V веков имеется большое множество. Великие ораторы, в большинстве случаев, не передавали свои проповеди обществу в письменной форме, а скорописцы записывали во время самой речи, а затем размножали. Авторы тех времен выражают свои мысли радо в виде писем, затем в широких обсуждениях, в книгах и томах. В полемике употребляется диалог или триалог. Все эти литературные типы, унаследованные с древних времен. Чисто христианское изложение мысли в катехизических вопросах и ответах. - С развитием богослужения очень развилоось и церковное пение. В песни часто обсуждались и духовные вопросы, пением распространялись некоторые мысли в более широкие слои, да и спорили в песни. - Вся эта древняя литературы, писалась нна греческом, латинском, сирийском и других восточных языках. У новых европейской народов письменность и литература начинается с принятием христианства.
[Гране богословских наука које се у ово доба негују јесу: апологетика, полемика и догматика, тумачење Светог писма, историја цркве и практично богословље. - Најобичнија књижевна врста је проповедд. Проповеди из IV и V века имамо непрегледно мноштво. Велики говорници, у већини случајева, нису писмено предавали своје проповеди јавности, него су их брзописци бележили за време самога говора и затим су умножаване. Тадашњи писци износе своје мисли врло радо и у облику писама, затим у опширним расправама, у књигама и томовима. За полемику се употребљава дијалог или тријалог. Све те књижевне врсте су наслеђене из старога доба. Чисто је хришћанско излагање мисли у катихетичким питањима и одговорима. - Са развијањем богослужења развило се јјако и црквено песништво. У песми су се често расправљала и верска питања, песмом су ширене неке мисли у шире слојеве, па се и препирало у песми. - Сва та стара књижевност писана је на ггрчком, латинском, сиријском и другим источним језицима. Код нових европских народа отпочиње писменост и књижевност са примањем хришћанства.]

б) Писатели и церковные труженики. [АН]
[б) Писци и црквени посленици]

[АН, 17нбр2011]
Духовные писатели, т.н. отцы, были общественные труженики; они организовали церковь, они боролись с ее противниками и противостояли общественному злу. Их работа видна и в их письменных делах. Научное представления отеческой литературы называется патрология.
[Црквени писци, тзв. оци, били су јавни посленици; они су организовали цркву, борили су се са њеним противницима и сузбијали друштвена зла. Њихов рад се огледа и у њиховим писаним делима. Научно приказивање отачке књижевности зове се патрологија.]

[АН, 17нбр2011]
1. Одиним из величайших людей христианской церкви является Афанасий Великий. Он один из немногих людей, которых церковь отличила почетным званием "вселенский учитель и отец православия." Вся его жизнь от юности была наполнена борьбой против ариан. Против него писалось и говорилось, и использовалась государственная сила. За 47 лет своей архиепископской службы в Александрии был пять раз или преследован или в бегах. Провел 20 лет в изгнании. Ничего его не сломило. Его работы несут печать тяжелой борьбы в которой находилась церковь. В большинстве случаев они были догматического и полемического содержания. Его произведения дали направление православному богословию на последующие века. Насколько они были ценимы можно увидеть по совету одного старого монаха: "Если вы встретите где-нибудь текст Афанасьева, и не имеете на что его переписать, снимите свою одежду и напиши на ней."
[1. Један од највећих људи хришћанске цркве јесте Атанасије Велики. Он спада у мали број оних које црква одликује почасним називом „учитељ васељене и отац православља". Цео његов живот од младости испуњен је борбом против аријеваца. Против њега се писало и говорило, а употребљавана је и државна сила. За 47 година своје архиепископске службе у Александрији био је пет пута или прогањан или у бекству. Провео је 20 година у прогонству. Ништа га није скрхало. Списи му носе печат тешке борбе у којој је црква била. Већим делом су догматске и полемичке садржине. Његови списи су дали правац православном богословљу за потоње векове. Колико су били цењени видимо по савету једног старог монаха: „Ако негде наиђеш на Атанасијев спис, а немаш нашто да га препишеш, скини своју одећу и напиши га на њу".]

[АН, 17нбр2011]
2. Три великих каппадокийцев: Василий Великий, Григорий Богослов и Григорий Нисский, брат Василия.
[2. Три велика Кападокијца: Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије из Нисе, брат Василијев.]

[АН, 17нбр2011]
а) Василий родился около 330 г. в кападокийской Кесарии, в семье в которой был и мученик, а из десяти детей трое были епископы. Свое образование завершил в Константинополе и Афинах, где он подружился с Григорием Богословом. После завершения наук был ритором, но его религиозность увела его на другую сторону. Сначала он путешествовал по Сирии, Палестине и Египте, и там познакомился с монашеской жизни. Затем он отправился в провинцию Понт, где на берегу реки Ирис начал свою одиночную жизнь в аскетизме, учении и ручном труде. Вскоре к нему пришел и Григорий Богослов. С его помощью, Василий разработал свои правила монашеской жизни, которые до сих пор действительны. Они вместе изучали работы Оригена и составили из них вывод. Церковные нужды вернули его обратно в Кесарию, где он стал первым пресвитером, а позже епископом. Здесь он организовал борьбу против арийцев и обширную церковную работу по благотворительности. Он умер в своем 49 г. из-за истощения работой. - За его достоинство, почти правительскоое держание знаменателен его разговор с арийцем командиром гвардии императора Валенса, который пришел от имени царя Василия, запретить ему слишком черствую борьбу с арианами. В конце, командир ему сказал: "Так никто со мной не разговаривал", на что Василий ему ответил: "Потому-что наверное до сих пор ты не сталкивался с православным епископом!"
[а) Василије се родио око 330. године у Кесарији кападокијској, у породици из које је било и мученика, а од десеторо деце тројица су била епископи. Своје образовање је довршио у Цариграду и Атини, где се спријатељио са Григоријем Богословом. По свршетку наука био је ретор, но религиозност његова одвела га је на другу страну. Прво је пропутовао Сирију, Палестину и Египат, и ту се упознао са монашким животом. Затим је отишао у покрајину Понт, где је на обали реке Ириса отпочео свој усамљенички живот у аскези, студијама и ручном раду. Наскоро је дошао к њему и Григорије Богослов. Уз његову помоћ Василије је израдио своја правила за монашки живот, која и данас вреде. Заједнички су проучавали Оригенова дела и саставили из њих извод. Црквене потребе су га вратиле натраг у Кесарију, где је постао прво презвитер, па епископ. Ту је организовао борбу против аријеваца и опсежан црквени рад на милосрђу. Умро је у својој 49. години преморен од рада. - За његово достојанствено, скоро владаллачко држање значајан је његов разговор са заповедником гарде цара аријанца Валенса, који је дошао да у царско име Василију запрети што се преоштро бори са аријевцима. На крају му је заповедник рекао: „Тако са мном још нико није говорио," на шта му је Василије одговорио: „Јер ваљда до сада ниси наишао на православног епископа!"]

[АН, 17нбр2011]
В трудах Василия чувствуется человек дела, который совершает дела которые приносит время. Кроме догматических и аскетических произведений писал литургические и воспитательные труды. Таким образом известное его произведение "Юношам", о том как читать греческих классиков. Он оставил много проповедей, между которыми самые важные проповеди "На Шестоднев" (сотворение мира). В них он показал глубокое познание естественных наук и философии. Много писал и говорил против пьянства, гнева, поклонение кесарю [императору?], значит об общественных невзгодах.
[Из Василијевих списа се осећа човек дела, који ради послове што их доноси време. Осим догматских и аскетских дела писао је литургијска и васпитна дела. Тако му је чувен спис „Младићима", како да читају грчке класике. Оставио је много проповеди, међу којима су најважније проповеди „На Шестоднев" (стварање света). У њима је показао дубоко познавање природних наука и филозофије. Много је писао и говорио против пијанства, гнева, каишарства, дакле о друштвеним невољама.]

[АН, 17нбр2011]
б) Другой великий кападокиец был Григорий из Назианза, однолетка и близкий друг Василия. Он получил образование в разных местах и в конце в Афинах. После насильственного рукоположения в священники убежала в пустыню. Вернулся и стал епископом небольших православных общин в Константинополе, где полностью овладели арийцы. В трудной и опасной борьбе воскресил православие в Константинополе и дождался чести председательствовать на II Вселенском Соборе. Чтобы остановить все сплетни которые сплетали вокруг него, поблагодарил на своем месте и вернулся в свое имущество в Назианзе, где и умер.
[б) Други велики Кападокијац јесте Григорије из Назианза, вршњак и присни пријатељ Василијев. Школовао се на разним местима и напослетку у Атини. После насилног рукоположења за свештеника побегао је у пустињу. Вратио се натраг и постао епископ малобројне православне општине у Цариграду, где беху потпуно овладали аријевци. У тешкој и опасној борби васкрсао је православље у Цариграду и дочекао част да председава на Другом васељенском сабору. Да би пресекао све сплетке које су око њега плетене, захвалио је на своме месту и вратио се на своје добро у Назианз, где је и умро.]

[АН, 17нбр2011]
Его литературное величие в поэзии и ораторстве. Его язык и стиль отражает древний дух. А и песни его, которые были поучительными, писались в совершенно классической форме. Написал свою автобиографию в стихах. В своих работах толкует догмы. На его мнение о наиболее важных догм очень рано полагаются писатели и соборы на востоке и на западе. Халкидонский собор [IV Вселенский собор, 451 г.] называл его Богословом. С Василием вместе и он "вселенский учитель".
[Његова књижевничка величина је у песништву и говорништву. Његов језик и стил одишу античким духом. А и песме његове, које су већином поучне, писане су у потпуно класичном облику. Написао је у стиховима своју аутобиографију. У својим списима тумачи догме. На његово мишљење о најважнијим догмама врло се рано ослањају писци и сабори и на истоку и на западу. Халкидонски сабор га је назвао Богословом. Са Василијем заједно и он је „учитељ васељене".]

[АН, 17нбр2011]
в) Третий кападокиец это младший брат Василия, Григорий Нисский (335). Василий его воспитал. Был он сперва ритором [учитель ораторства], потом монахом на Ирису и наконец епископом в Ниси. Из-за его чрезмерной мягкости он не имел способности для церковного управления, из-за этого Василий имел с ним неприятности. Но зато был сильный мыслитель - философ. Он еще больше занимался природными науками чем Василий. В его работах есть много изложений по физике, антропологии, медицины. Ни один писатель IV века не знал так философию, как он.
[в) Трећи Кападокијац је млаћи брат Василијев, Григорије из Нисе (335). Васпитао га је Василије. Био је прво ретор, затим монах на Ирису и најзад епископ у Ниси. Због своје претеране доброћудности није имао способности за црквену управу, те је Василије због тога имао са њиме и неприлика. Но зато је био јак мислилац - филозоф. Он се још јаче занима за природне науке него Василије. У његовим списима има пуно разлагања из физике, антропологије, медицине. Ниједан писац IV века не познаје тако филозофе као он.]

[АН, 17нбр2011]
3. Среди величайших ученых того времени находится Евсевий Кесарийский, личный друг императора Константина. Он расширил библиотеку в Кесарии, в которой работал Ориген. При написании своих апологетических и исторических работ он изучил тысячи языческих, еврейских и христианских писаний и сделал из них выводы. Его труды стоят целой библиотеки. Он величина как апологет, но еще больше как историк. Все что знаем о истории церкви до Константина, знаем в основном от него. Он был в своей Истории церкви сохранил всю силу официальных актов и указов о христианстве, как и многие акты мучеников и другие данные из той эпохи.
[3. Међу највеће научнике оног доба спада Евсевије Кесаријски, лични пријатељ цара Константина. Он је проширио библиотеку у Кесарији, у којој је радио Ориген. При писању својих апологетских и историјских дела проучио је на хиљаде незнабожачких, јеврејских и хришћанских списа и начинио из њих изводе. Његови списи вреде за читаве библиотеке. Велик је као апологет, али још већи као историчар. Што знамо о историји цркве до Константина, знамо углавном од њега. Он је у својој Историји цркве очувао сву силу званичних аката и указа о хришћанству, као и многа мученичка акта и друге податке из тога доба].

[АН, 17нбр2011]
4. Кирилл Иерусалимский оставил нам свои 24 катихизы, которыми около половины IV века учили иерусалимских оглашенных. Важны для истории христианского воспитания и богослужения.
[4. Кирил Јерусалимски нам је оставио своје 24 катихезе, којима је око половине IV века поучавао јерусалимске катихумене. Важне су за историју хришћанског васпитања и богослужења].

[АН, 18нбр2011]
5. О личности и способностях Иоанна Златоуст не хватает довольно похвал, ни его современникам, ни поздним писателям. Он является сыном богатого старшего офицера из Антиохии и матери Антузы. О ней в нехристианских кругах, сказано: "Какие прекрасные матери у этих христиан". Родился в 347 г. По стопам упомянутых своих старших современников и он прошел сперва через светскую школу, затем через школу пустыни, которая так много значила для всех тогдашних общественных тружеников. В ней раскладывалось все что было научено и прибиралась[?] воля для последовательной и настойчивой работы. И он бежал от большой ответственности священнической службы, но все-таки ее принял в своем 39-м году. Пока служил пресвитером в Антиохии стал известен как необычный оратор. Его проповеди слушали и евреи и еретики и язычники. Поэтому был избран в константинопольского архиепископа, куда был доставлен чуть ли не силой. Тут его жизнь превращается в горькую борьбу и трагедию. Его понятия о нравах были строгими и вступил в конфликт со распущенными столичными священниками, с [обесним?] богачами и с царским двором.


[АН, 17нбр2011]
Он был единственным который имел мужество, чтобы обуздать алчность почти всемогущего министра Евтропия. Богачи его покровительство бедным видели как брожение низших классов против высших. Его проповеди против роскоши и излишества императрица Евдоксия понимала как приговор к ее образу жизни. Царский двор был против него, и потому что он не был обыкновенный податливый дворецкий епископ, но хотел избавить церковь и высшую иерархию от несносного тьюторства правителя. Был составлен один собор который его осудил из-за якобы принятий идей Оригена и из-за оскорбления царицы. Царь прогнал его из Константинополя. Во время больших беспокойств между константинопольцами был переброшен через Босфор, но всего-лишь за одну ночь. В ту ночь в Константинополе было землетрясение от которого пострадал в особенности дворец. По просьбе перепуганной царицы, уже на завтрашний день, Иоанн будет возвращен на свое место. Он продолжил говорить и работать как и раньше, но продолжили свою работу и его враги. Донесли царице, что на Усекновение начал свою проповедь словами которые окончательно определили его судьбу: "Опять играет Иродиада, опять бесится, опять хочет голову Иоанна!" Во-первых запретили ему служить, а когда он не послушался, вытащили его на Великую пятницу [страстную] вооруженные войны из храма, при чем была пролита кровь его защитников. Немного позже перевезли его тайно в Малую Азию и за ним послан приказ чтобы повести его в город Кукуз в Армении. В столице опять настали беспорядки и пожары. Все это приписано в грех ему и его сторонникам, которые из-за этого преследовались. Иоанн за 70 дней достиг Кукуз. Но так как там он поддерживал связь со своими друзьями, в особенности в Антиохии, был послан в Питиус на восточном берегу Черного моря. Туда он не достиг живым. "Руки опустились по законам природы, но лира – по Божьей милости – и дальше звучит по всему миру." Умер от тяжелого путешествия к месту Комани в Понте 14 сентября 407 г. Последние слова его были: "Слава Богу за все!" После 31 г. его кости были торжественно перенесены в Константинополь, и только тогда успокоились его сторонники.
[5. О личности и способностима Јована Златоустога немају довољно похвала ни савременици његови ни познији писци. Он је син једног богатог вишег официра из Антиохије и матере Антузе. За њу је у нехришћанским круговима речено: „Каквих дивних матера има код тих хришћана!" Рођен је 347. године. Попут споменутих својих старијих савременика и он је прошао прво кроз световне школе, затим кроз школу пустиње, која је тако много значила за све тадашње јавне раднике. У њој се сређивало све што је научено и прибирала воља за доследан и истрајан рад. И он је бежао од велике одговорности свештеничке службе, но примио ју је ипак у својој 39. години. Док је служио као презвитер у Антиохији изишао је на глас као необичан говорник. Његове проповеди су слушали и Јудеји и јеретици и незнабошци. Због тога је изабран за цариградског архиепископа, где је доведен скоро на силу. Ту његов живот прелази у горку борбу и трагедију. Његови појмови о моралу били су строги, те је дошао у сукоб са распуштеним престоничким свештеницима, са обесним богаташима и са царским двором. Он је једини имао храбрости да обузда грабљивост скоро свемоћног министра Еутропија. Богаташи су његово заузимање за сиротињу сматрали као буњење нижих сталежа против виших. Његове проповеди против раскоши и расипања схватала је царица Еудоксија као приговор своме начину живота. Двор је био против њега и због тога што он није био обичан савитљив дворски епископ, него је хтео да ослободи цркву и вишу јерархију од несносног владарског туторисања. Састављен је један сабор који га је осудио због тобожњег усвајања Оригенових идеја и због увреде царице. Цар га је прогнао из Цариграда. Посред великих немира међу Цариграћанима пребачен је преко Босфора, али само за једну ноћ. Те ноћи је био у Цариграду земљотрес од кога је страдао нарочито двор. На молбу преплашене царице буде Јован већ сутрадан враћен на своје место. Он је наставио да говори и ради као и пре, али су наставили свој рад и његови непријатељи. Дојавили су царици да је о Усековању почео своју проповед речима које су му коначно решиле судбину: „Опет игра Иродијада, опет бесни, опет тражи главу Јованову!" Прво су му забранили да служи, а кад он то није послушао извукли су га на Велики петак наоружани војници из храма, при чему је проливена крв његових бранитеља. Нешто касније превезли су га потајно у Малу Азију и за њим је послата наредба да се води у град Кукуз у Јерменији. У престоници су опет настали нереди и пожари. Све је то уписано у грех њему и његовим присталицама, који су ради тога прогањани. Јован је за седамдесет дана доспео у Кукуз. Но како је и тамо одржавао везе са својим пријатељима, особито из Антиохије, буде упућен у Питиус на источној обали Црнога мора. Тамо није доспео жив. „Руке су клонуле по законима природе, да лира - по Божјој милости - и даље звучи у целом свету". Умро је од напорног путовања у месту Комани у Понту 14. септембра 407. године. Последње речи су му биле: „Слава Богу за све!" Тридесет и једну годину касније пренете су његове кости свечано у Цариград и онда су се тек умириле његове присталице].

[АН, 18нбр2011]
Литературное наследие Иоанна почти бесконечено. Одних проповедей которые сохранились свыше 800. Переписывались еще тысячу лет. В них красота христианского ораторства дошла до совершенства. Его язык таков, что "все греки его столетия против него варварские невежды по сравнению с этим сирийским христианином, который заслуживает большего чем Аристид, чтобы с точки зрения стиля сравнить Демостеном." Поэтому его прозвище Златоуст. В проповедях больше всего обращает внимание на вопросы жизни – мораль. Говорит о семье, воспитании детей, о работе, добродетели, о положение бедных. Так что и по его проповедям, как и Василия, видим как тогдашняя церковь заботилась об общественном благе. Среди книг, которые он написал выдаются Шесть книг о священстве, в которых рисует идеал христианского священника.
[Књижевна оставина Јованова је такорећи непрегледна. Самих проповеди његових сачувано је преко 800. Преписиване су још после хиљаду година. У њима је лепота хришћанског говорништва дотерана до савршенства. Језик му је такав, да су „сви Грци његовог столећа варварске шепртље спрам тога сиријскога хришћанина, који заслужује још више него Аристид да се у погледу стила упореди са Демостеном". То му је дало надимак Златоусти. У проповедима обрађује највише питања живота - морала. Говори о породици, васпитању деце, о раду, доброчинству, о положају сиротиње. Дакле и по његовим проповедима, као и Василијевим, видимо колико се тадашња црква бринула за друштвено добро. Међу књигама које је написао истиче се Шест књига о свештенству у којима слика идеал хришћанског свештеника].

[АН, 18нбр2011]
6. Из западных писателей этого времени упоминаем: а) Амвросия Медиоланского, который еще некрещенным был избран епископом. Прославился как поэт и оратор. Как оратор равняерся в какой-то мере на Василия Великого, что и он имеет свой "Шестоднев" в котором держится дословно Василия. Долго думали, что он написал знаменитый гимн "Тебя Боже хвалим" (Te Deum).
[6. Од западних писаца овога доба помињемо: а) Амвросија Миланскога који је још некрштен изабран за епископа. Слављен је као песник и говорник. Као говорник угледа се у тако јакој мери на Василија Великог, да и он има свој „Шестоднев" у коме се држи и дословно Василија. Дуго се мислило да је он саставио познату химну „Тебе Бога хвалимо" (Te Deum)].

[АН, 18нбр2011]
б) Блаженный Иероним Стридонский которого из-за ораторского дара зовут христианским Цицероном. Как знаток трех языков, латинского, греческого и еврейского, что было редкостью для западных, поправил древний латинский перевод Библии который назывался Itala; его зовут Vulgata.]
[б) Блажени Јероним Стридонски кога због говорничкога дара зову хришћанским Цицероном. Као зналац три језика, латинског, грчког и јеврејског, што је код западњака била реткост, поправио је стари латински превод Библије који се звао Itala; његов се зове Vulgata.]

[АН, 18нбр2011]
в) Самый глубокий мыслитель западной церкви в то время и настоящее есть блаженный Августин, рожден в Нумидии в городе Тагасту 354 г. В его бурной и дурной молодости, всегда чувствовал, что на пути зла и искал истину. Поэтому менял философские школы и был еретиком. Наконец обратился к правый путь и принял крещение от Амвросия Медиоланского. По словам Амвросия он и не мог пропасть, так как сын над которым мать столько плакала как его над ним не может пропасть. После крещения вернулся в Нумидию и стал епископом в маленьком городе Хипо Региусу. Большая часть его работ есть борьба с еретиками. Человеческую природу видел настолько испорченной и слабой, что вообще не может чинить добро без Божьей благодати – (его личный опыт). Он пришел к идее о предопределении: Бог каждому назначил наперед спасение или гибель. Долгое время, может быть и до сих пор, находятся его мысли во всех духовных движениях и духовной философии на западе (Лютер, Кальвин). В широких кругах самая известная автобиография, под заглавием Confessiones = Исповеди. На эту работу равнялись и тогдашние великие духовники когда описывали свою жизнь. Последние годы этого великого человека были тяжелыми, потому что он пережил падения Рима и опустошение африканских провинций вандалами. В то время он умер.
[в) Најдубљи мислилац западне цркве у то и потоње време јесте блажени Августин, рођен у Нумидији у граду Тагасту 354. г. У својој бурној и неваљалој младости стално је осећао да је на злу путу и тражио је истину. Зато је мењао филозофске школе и био и јеретик. Најзад се обратио на прави пут и примио крштење од Амвросија у Милану. По речима Амвросијевим он и није могао пропасти, јер син над којим је мати толико плакала као његова над њим не може пропасти. После крштења вратио се у Нумидију и постао је епископ у малом граду Хипо Региусу. Већи део његовога рада јесте борба са јеретицима. Људску природу је сматрао тако исквареном и слабом, да не може уопште чинити добро без Божје помоћи - благодати (његово лично искуство). Дошао је и на мисао о предестинацији: Бог је свакоме унапред одредио спас или пропаст. Дуго времена, можда до данас, налазе се његове мисли у свим већим верским покретима и верској филозофији на западу (Лутер, Калвин). У ширим круговима је најпознатија аутобиографија под насловом Confessiones = Исповести. На то дело су се угледали и потоњи велики духови када су описивали свој живот. Последње године тога великог човека биле су тешке, јер је доживео пад Рима и пустошење афричких покрајина од Вандала. У то доба је умро].

[АН, 18нбр2011]
С VI века, настает падение или хотя бы упадок литературной и научной работы в церкви. Церковь, измученная и искушенная в борьбе с еретиками, стала боязливой и недоверчивой к новым писателям. Строго начальствовала и оценивала не только новых писателей но и старых писателей, но и старых которых давно уже не было. Но когда мы говорим об упадке науки и просвещения в церкви в то время, нельзя забывать, что тогда мусульмане захватили три восточных патриархата, которые от их наездов больше никогда оправились. А два из них, александрийский и антиохийский, были главными очагами просвещения. На западе падение империи и вторжение новых народов уничтожили все условия для литературной и научной работы. Из-за этого церковная литература от VI до XI веков состоит в основном в обработке и толковании писателей раннего времени.
[Од VI века настаје пропадање или барем опадање књижевног и научног рада у цркви. Црква је, измучена и искушана у борби са јеретицима, постала бојажљива и неповерљива према новим писцима. Строго је надзирала и процењивала не само нове писце него и старе којих већ давно није било. Но када говоримо о опадању науке и просвете у цркви тога доба, не смемо заборавити ни то да су тада муслимани били заузели три источна патријархата који се од њихове најезде никада више нису опоравили. А два од њих, александријски и антиохијски, били су главна огњишта просвете. На западу су пропаст царства и најезда нових народа уништили све услове за књижевни и научни рад. Због свега тога састоји се црквена књижевност од VI до XI века углавном у прерађивању и тумачењу писаца старијега доба].

V. Церковное искусство. [для ЕБТ]
[V. Црквена уметност]

[ЕБТ, 23нбр2011]
Первый Христианство с самого начала облекать свои чувства и мысли в художественный вид. Для христиан петь Plinijevoga время вечером гимн Христу как Богу (возможно, нашу песню: "Свет молчит ..."), так и в катакомбах мы находим некоторые живописи и архитектуре Когда христианство начало развиваться в свободе во всех направлениях, его искусство. становятся более необходимыми. - В стране, где христианство распространялось, Греции, Сирии, Армении, Персии и Италии, был vajkada очень высоко развитое искусство христианства он использовал его в своих целях..

1. Христианство с самого начала облекает свои чувства и мысли в художественный вид. Уже христиане во время Плиния поют вечером гимн Христу как Богу (возможно, нашу песню: "Свете тихий ..."), а в катакомбах мы находим живопись и немного архитектуры. Когда христианство начало свободно развиваться во всех направлениях, искусство. становятся более необходимым. - В странах, где христианство распространялось, в Греции, Сирии, Армении, Персии и Италии, было очень высоко развитое искусство. Христианство использовало его в своих целях.
[1. Хришћанство већ од почетка одева своје осећаје и мисли у уметничко рухо. Већ хришћани Плинијевога доба певају предвече химну Христу као Богу (можда нашу песму: „Свјете тихи..."), а у катакомбама наилазимо на сликарство и понешто неимарства. Када је хришћанство почело да се у слободи развија у свим правцима, уметност му је постала још потребнија. - На земљишту по коме се хришћанство ширило, у Грчкој, Сирији, Јерменији, Персији и Италији, било је од вајкада врло високо развијене уметности. Хришћанство ју је употребило у своје сврхе.]

[ЕБТ, 23нбр2011]
Второй Первая ветвь искусства, которая является новой религии было больше всего, была архитектура - neimarstvo. Многие христиане уже не достаточно для их поклонения частную квартиру или маленький бывших храмов, но они необходимы специальные, больших зданиях. Мало того, огромное пространство, которое защищено от непогоды, но это здание внутри и снаружи показывает реальность, величие и таинственность, что соответствует христианского богослужения и дух муниципалитета, в котором он собирает. Это здание было базилики, как его еще называют первой христианской церкви в форме свободы.

2. Первая ветвь искусства, которая новой религии была более всего нужной, это архитектура-( неимарство). Многочисленным христианам уже было не достаточно для их богослужений частная квартира или маленькие тогдашнии храмы, но им были необходимы специальные, большие здания. Не только большое пространство, которое защищало от непогоды, но здание которое внутри и снаружи показывало реальность, величие и таинственность, соответствующую христианскому богослужению и духу общины, которая в нем собиралась. Это здание была базилика, как называется первый облик христианских храмов на свободе.
[2. Прва грана уметности, која је новој вери била најпотребнија, била је архитектура - неимарство. Многобројним хришћанима није био више довољан за њихова богослужења приватан стан, ни мали дотадашњи храмови, него им је требала нарочита, већа зграда. Не само шири простор који је заштићен од невремена, него зграда која и споља и изнутра показује неку збиљу, узвишеност и тајанственост каква одговара хришћанском богослужењу и духу општине која се у њу скупља. Та је зграда била базилика, како се зове први облик хришћанских храмова у слободи.]

[ЕБТ, 23нбр2011]
Треть В крупных городах Римской империи было форум общественных зданий для повышения национальных совещаний, судебных слушаний и торговли, которые были названы этим именем. Христианские церкви похожи на те здания.

3. В крупных городах римской империи были форумы общественные здания для больших народных совещаний, судебных слушаний и торговли, которые были названы этим именем. Первые христианские церкви похожи на те здания.
[3. У већим градовима римске државе постојале су на форуму јавне зграде за веће народне скупове, за судске расправе и трговину, које су се звале тим именом. Први хришћански храмови су слични тим зградама.]

[ЕБТ, 23нбр2011]
База здание было длительным стенами четырехугольник, в направлении с запада на восток. Восточной стороне полукругом закончилось - апсиды. Внутреннее пространство разделено вдоль линий столпов три, пять и даже больше параллельных классах которых средний широко. Это корабли (НУ). И широта четырехугольник разделен на три части: 1) апсидой, которую можно получить через несколько шагов. Именно через пробел от остальных на первый низкий барьер, или занавеска, а потом иконостас. Это алтарь со Святым использовать в соответствии с которым склеп мученика тело, а рядом с ним кресло епископа и место ее старшим. Вдоль главной апсиде пошел правым и левым и два поменьше - и для ?akonik proskomidia. 2) средняя часть, которая делится на столбы нефа, был для людей. Существовал специальный контейнер для певцов и амвоне, и на сегодняшний день. Большие базилики, которая была частью галереи для женщин. 3) При выходе на запад был еще отдел - содержание под стражей, атриум, Пейперт, оглашенных и кающихся. Там, на западной двери которого было три года, выйдя на крыльцо или терраса на столбах, и вместе с ним из пуха во дворе. На такой основе было Izidane зданий. Посещение с запада показывает три симметричных частей. Означают высокие и покрыты плоской крышей, южной и северной ниже, и только polukrovove которые прислонившись высокие стены средней части. На стенах средней части, и, прежде polukrovova, окна травлению. Фасад здания было сделано серьезно и с достоинством, иногда с двумя крепкими башнями. Материал крыши лежал внутри колонны. В большинстве из базилика была не потолок, и все вещи я увидел внутри. Но были также уменьшается с плоским потолком украшен резьбой. Для серьезного, просто производным зданий, с помощью которого архитектурные термины могут только сравнить дорических храмов, они стали все последние стиль церковной архитектуры.

База здания была длинным четырехугольником, в направлении с запада на восток. Восточная сторона завершалась полукругом - апсидом . Внутреннее пространство разделено в длинну рядами столпов на три, пять и даже больше параллельных отделов из которых средний самый широкий. Это (лађе (наос). Четырехугольник и в ширину разделен на три части: 1) апсидой, к которой можно дойти через много ступеней. Она отделена от остального пространства в начале низким барьерщм, или занавеской, а потом иконостасом. В ней алтарь со Святой трапезой под которой находится склеп с телом мученика, а рядом с ним кресло епископа и сидения для пресвитеров. Вдоль главной апсиды шли направо и налево и две поменьше - и для дьякониц и проскомидии. 2) средняя часть, которая делится столбами на (лађе) , была для людей. Тут было специально отгороженное место для певцов и амвон, как и на сегодняшний день. Большие базилики имели в этом отделении галереи для женщин. 3) При выходе на запад были еще отдельные места - притвор, атриум, паперть, для оглашенных и кающихся.Там, на западных дверях которых было три, можно было выйти на крыльцо или террасу на столбах, и с нее сойти во двор. На такой основе было сооружено здание. Если смотреть с запада то видно три симметричные части. Средняя высокая и покрыта плоской крышей, южная и северной ниже, и имеют только полукровье, которые прислоняются к высоким стенам средней части. На стенах средней части, и, сверху полукруглой крыши вырезаны окна. Фасад здания было сделан основательно и с достоинством, иногда с двумя крепкими башнями. Материал крыши лежал внутри на колоннах. В большинстве базилик не было потолка, и вся постройка была видна изнутри. Но были также и с плоским потолком, украшенным резьбой. Для оснсвательного, просто построенного здания, с которым в строительном смысле могут только сравнивать дорические храмы, вышли все известные стили церковной архитектуры
[Основа зграде је била подужи четвороугаоник зидан у правцу од запада према истоку. Источна страна се завршавала полукругом - апсидом. Унутрашњи простор је уздуж подељен редовима стубова на три, пет, па и више упоредних одељења од којих је средње најшире. То су лађе (наос). Четвороугаоник је и попреко подељен на три дела: 1) апсида, до које се долази преко више степеница. Она је одељена од осталог простора у прво време ниском преградом, или завесом, а кас-није иконостасом. У њој је олтар са часном трапезом под којом је крипта са мученичким телом, а поред ње је епископска катедра и уз њу седишта за презвитере. Уз главну апсиду су ишле десно и лево и две мање -за ђаконик и проскомидију. 2) Средњи део, који је био подељен стубовима на лађе, био је за народ. Ту је било посебно ограђено место за певаче и амвон, као и данас. Веће базилике су имале у томе делу галерије за жене. 3) При излазу према западу било је опет посебно одељење - притвор, атриум, паперта, за катихумене и покајникеТу, на западним вратима којих је било по троја, излазило се на трем или терасу на стубовима, а са ње се силазило у двориште. На таквој основи била је изидана зграда. Гледана са запада показује она три симетрична дела. Средњи је висок и покривен пљоснатим кровом, јужни и северни су нижи, имају само полукровове који су наслоњени на високе зидове средњега дела. На зидовима средњег дела, а изнад полукровова, урезани су прозори. Лице зграде било је изведено озбиљно и достојанствено, понегде са две јаке куле. Грађа од крова лежала је унутра на стубовима. У већини базилика није било таванице, те се сва грађа изнутра видела]

[ЕБТ, 23нбр2011]
Вокруг больших базилика была красиво украшена двор и кладбище со множеством зданий: епископы, правители, серверы, научить оглашенных, бедные, иностранцы и т.д.. Перед церковью было хорошо или весной. В некоторых регионах закачиваются вокруг базилики башни, стены и другие вещи, необходимые для защиты от врагов (базилика монастыря).

Вокруг больших базилик были хорошо обустроенные дворы с кладбищем со множеством зданий: для епископов, правителя, прислуги, для учения оглашенных, бедных, иностранцев и т.д.. Перед церковью был колодец или источник. В некоторых регионах строили вокруг базилики башни, стены и другие вещи, необходимые для защиты от врагов (монастырьские базилики).
[Око већих базилика била су лепо уређена дворишта са гробљем и са разним зградама: за епископа, владара, послужитеље, за поучавање катихумена, сиротињу, странце и сл. Пред самом црквом је био студенац или извор. У неким крајевима дизане су око базилике куле, бедеми и друго што је потребно за одбрану од непријатеља (манастирске базилике).]

[ЕБТ, 23нбр2011]
Четвёртое Строительство крупных базилики в римское государство началось с Константина Великого. Его самая известная базилика св. Гроба Господня, место рождения Христа и гору Елеонскую. Они имеют только фонды и описаниями.

4. Строительство крупных базилик в римском государстве началось с Константина Великого. Самые известные базилики находятся у св. Гроба Господня, в месте рождения Христа и на Маслиновой горе. От них остались только фундаменты и описания.
[4. Градња великих базилика у римској држави почиње са Константином Великим. Најзнаменитије су његове базилике на Св. Гробу, на месту рођења Христова и на Маслиновој гори. Од њих имамо само темеље и описе.]

[ЕБТ, 23нбр2011]
Пятый С продолговатыми строительство храма и zidaju круглые или mnogougaone - ориентированные здания. Все купола со сводами. Первая zidaju храм для баптистерия, и королевские гробницы, редко за услугу, потому что такие здания могут быть довольно большими. Их происхождение на востоке.

5. Вместе с продолговатыми зданиями строятся и круглые или многоугольные - храмы здания. Все с куполами и сводами. Сперва строятся у храма крестильни, затем места для королевских гробниц, редко для богослужений, потому что такие здания не могли быть достаточно большими. Их происхождение пришло с востока.
[5. Уз дугуљасту зграду за храм зидају се и округле или многоугаоне - центричне зграде. Све су засвођене кубетом. Прво се зидају уз храм за крстионице, затим за владарске гробове, ређе за богослужења, јер такве зграде нису могле бити доста простране. Њихово је порекло на истоку.]

Рисунок 6. Внешний вид базилики (Турманин в Сирии)
[Сл. 6. Спољашњи изглед базилике (Турманин у Сирији)]

Рисунок 7. Интерьер базилики
[Сл.7. Унутрашњост базилике]

6. Покривање зграде кубетом спојено је са базиличким стилом у тзв. византијски стил. Јединствен пример градње у том стилу јесте црква посвећена Божјој Мудрости - Света Софија - коју је дигао цар Јустинијан у Цариграду. Зидана је од 532. до 537. г. Неимари су јој били Антемиос из Тралеса и Исидор из Милета.

Рис. Шестой Внешний вид базилики (Turmanin в Сирии)

Рис.7. Интерьер базилики

[ЕБТ, 23нбр2011]
Шестой Покрытие купола здания связана с так называемым bazilic(kim стиле. Византийском стиле. Уникальный пример построен в этом стиле храм в честь Премудрости Божией - Святой Софии - был принят к рассмотрению император Юстиниан в Константинополе. Она построена из пятьсот тридцать второй на пятьсот тридцать седьмой g. Ее строители Antemios от Tralesa и Исидор из Милета.

6. Покрытие купола здания связана с так называемым византийским стилем. Единственный пример здания построенном в этом стиле это храм в честь Премудрости Божией - Святой Софии - при царе Юстиниане в Константинополе. Она построена от 532 до 537 года. Ее строители были Антемиос из Тралеса и Исидор из Милета.
[6. Покривање зграде кубетом спојено је са базиличким стилом у тзв. византијски стил. Јединствен пример градње у том стилу јесте црква посвећена Божјој Мудрости - Света Софија - коју је дигао цар Јустинијан у Цариграду. Зидана је од 532. до 537. г. Неимари су јој били Антемиос из Тралеса и Исидор из Милета.]

[ЕБТ, 23нбр2011]
В основе этой церкви почти квадратный прямоугольник. В каждом уголке его Izidane сильный столб. Эти полюса связаны друг с большими и смелыми арками. За четыре порта установлен огромный купол диаметром в тридцать шесть футов, и он охватывает здание ", которая спускается с небес на золотой веревкой." Парит над землей на высоте более пятидесяти футов. Купол резные около сорока окнами. Кроме того храм Основная часть шесть больших комнат стороны.

В основе этой церкви почти квадратный прямоугольник. В каждом углу построен крепкий столб - колона. Эти столбы связаны между собой большими арками. На те четыре арки установлен огромный купол диаметром в тридцать два метра, и он покрывает здание " как будто спускается с небес на золотой веревке." Парит над землей на высоте более пятидесяти метров. На Куполе вырезано вокруг более сорока окон.
[Основа те цркве је скоро квадратни четвороугао. У сваком углу његовом изидан је снажан стуб. Ти стубови су повезани међу собом великим и смелим луковима. На та четири лука је положена огромна купола са промером од тридесет и два метра, и она покрива зграду као „да се спушта са неба на златном конопцу". Лебди над земљом у висини од преко педесет метара. На куполи је урезано уоколо четрдесет прозора. У самом храму има осим главног дела шест великих споредних...] [ЕБТ, 23нбр2011]
С востока и запада покрыты две polukubeta, которые полагаются на главный купол. стены облицованы каменными плитами различных цветов, большие галереи лежат в число столбцов. В западной части церкви продолжали просторный вестибюль. После двадцати лет купол был разрушен во время землетрясения, а затем восстановлен.
[]

????????
В самом храме кроме основной части есть еще шесть больших комнат. С востока и запада они покрыты двумя полуарками, которые облакачиваются на главный купол. Стены изнутри облицованы каменными плитами различных цветов; большие галереи лежат на многочисленных столбах. В западной части церкви построен просторный вестибюль. После двадцати лет купол был разрушен во время землетрясения, а затем восстановлен.
[У самом храму има осим главног дела шест великих споредних просторија. Са истока и запада су покривене са два полукубета која се наслањају на главно кубе. Зидови су изнутра обложени каменим плочама разних боја; велике галерије леже на многобројним стубовима. На западни део храма настављено је пространо предворје. После двадесет година кубе је срушено у једном земљотресу и затим обновљено.]

[ЕБТ, 23нбр2011]
Здание не только это, но для дальнейшего времени, архитектурные смелые предприятия. На ней было много видел, никто не достиг его. Юстиниан был прав, когда сказал на освящении их пожертвований, "Соломон, я победил тебя!"

Здание это не только до того времени, но и для дальнейшего времени, является самым смелым архитектурным предприятием. На него многие смотрели, но никто не смог добиться того же. Юстиниан был прав, когда сказал на освящении своих пожертвований, "Соломон, я победил тебя!" Прекрасным примером здание этого стиля несколько моложе собор Святой Софии в Салониках, затем Сан-Витале в Равенне, Италия. И Армения богата такими зданиями. Следует помнить, что в основе византийской церкви не должен быть четырехугольник, но и обычный и более удобной основой для строительства является крест с равными частями (византийский крест).
[Та зграда је не само дотле, него и за даља времена, најсмелији неимарски потхват. На њега су се многи угледали, но достигао га није нико. Јустинијан је имао право када је рекао при освећењу своје задужбине: „Соломоне, надмашио сам те!" Леп пример грађевине тога стила је нешто млађа Света Софија у Солуну, затим Сан-Витале у Равени у Италији. И Јерменија је богата таквим грађевинама. Ваља запамтити да основа византијскога храма не мора бити четвороугао, него је и обичнији и згоднији за градњу основ у облику крста са једнаким крајевима (византијски крст)]

[ЕБТ, 23нбр2011]
Прекрасным примером этого стиля здания несколько моложе собора Святой Софии в Салониках и Сан-Витале в Равенне, Италия. И Армения богата в таких зданиях. Следует помнить, что в основе византийской церкви не должны быть четырехугольника, но чем больше обычного и более удобной основой для строительства крест с равными частями (византийский крест).
[]

??????????????
Здание это не только до того времени, но и для дальнейшего времени, является самым смелым архитектурным предприятием. На него многие смотрели, но никто не смог добиться того же. Юстиниан был прав, когда сказал на освящении своих пожертвований, "Соломон, я победил тебя!" Прекрасным примером здание этого стиля несколько моложе собор Святой Софии в Салониках, затем Сан-Витале в Равенне, Италия. И Армения богата такими зданиями. Следует помнить, что в основе византийской церкви не должен быть четырехугольник, но и обычный и более удобной основой для строительства является крест с равными частями (византийский крест).
[Та зграда је не само дотле, него и за даља времена, најсмелији неимарски потхват. На њега су се многи угледали, но достигао га није нико. Јустинијан је имао право када је рекао при освећењу своје задужбине: „Соломоне, надмашио сам те!" Леп пример грађевине тога стила је нешто млађа Света Софија у Солуну, затим Сан-Витале у Равени у Италији. И Јерменија је богата таквим грађевинама. Ваља запамтити да основа византијскога храма не мора бити четвороугао, него је и обичнији и згоднији за градњу основ у облику крста са једнаким крајевима (византијски крст)]

[ЕБТ, 23нбр2011]
Седьмой В то же время с neimarstvo развивается и церковной живописи. Манера живописи и материал передается по наследству или полученных христианского искусства из древнего искусства. Если в первом периоде преобладает в живописи символы: крест, альфа и омега, рыба, добрый пастырь, Орфей и т.д. В это время он продолжал, но в основном изображают библейские события и сцены мученичества и тому подобное.. С краской цвета в основном взяты изображения мозаики.

7. В то же время со строительством развивается и церковная живопись. Манера живописи и материал передается по наследству или перенимает христианскую живопись из древнего искусства. Если в первом периоде преобладают в живописи символы: крест, альфа и омега, рыба, добрый пастырь, Орфей и т.д. Дальше эти символы продолжаются, но в основном изображают библейские события и сцены мученичества и тому подобное.. Вместе с живописью в красках делаются картины в основном из мозаики.
[7. У исто време са неимарством развија се и црквено сликарство. Начин сликања и материјал наслеђује или прима хришћанско сликарство из античке уметности. Док у првом периоду превлађује у сликарству симболика: крст, алфа и омега, риба, пастир добри, Орфеј итд., у овом времену има ње и даље, али се углавном сликају библијски догађаји, мученичке сцене и сл. Уз сликање бојама изводе се слике поглавито мозаиком.]

Рис. 10. Мозаика (царь Юстиниан)
[Сл. 10. Мозаик (цар Јустинијан)]

[ЕБТ, 23нбр2011]
Мозаика работы является то, что он находится на стене или на полу укладывается в свежий раствор небольшие красочные камни или кирпичи из цветного стекла, и так работает всего изображения. Эти образы, которые в древности использовали для отделки полов, были использованы в христианском искусстве и отделка стен храмов.

Работы из мозаики происходят так: на стене или на полу укладываются в свежий раствор небольшие красочные камешки или кусочки из цветного стекла, и так выводится вся картина. Эти картины, которые в древности использовали для отделки полов, были использованы в христианском искусстве и для отделка стен храмов.
[Мозаички рад је у томе што се на зиду или поду слажу у свеж малтер ситни разнобојни каменчићи или коцке од обојенога стакла и тако се изводи цела слика. Те слике, које су у античко доба употребљавали за украс подова, употребљене су у хришћанском сликарству и за украс зидова у храмовима.]

[ЕБТ, 23нбр2011]
Церковь Св. Софии полна мозаик, полностью сохранилась, потому что турки не были уничтожены, когда церковь превратилась в место поклонения, но они были просто смазывают краской. Гораздо лучше сохранились мозаики на западе (Равенна). С Юстиниана odomac'uje в стиле византийской иконографии, которая пересекает запад. В этом стиле художников строго установленным правилам для лица, одежду и краски событий. Лица отличаются спокойным достоинством, и без жесткости и жизнь костюмы и богатые цвета, золотой фон. С четвертого века святых расписаны ореол или нимб, который ранее использовали образы богов и правителей. - Пластиковые (рельеф) много удачи на саркофаги. - Особая отрасль искусства делает иллюстрированием книг. Главная буквы (инициалы) в отдельные разделы выполнены в красном (сурик) и карп цветы, птицы и символы. Текст вставил изображения, которые были позже получил название миниатюры. - Следует отметить, что христиане не только заботился о своей работ изобразительного искусства, но "для тех, кто не умеет читать священные книги, глядя на фотографии, учат добродетельных отцов, которые имеют право служить истинному Богу."

Церковь Св. Софии полна мозаик, полностью сохранившихся, потому что турки их не уничтожали, когда эту церковь превратили в свою молельню, но они просто замазывали их краской. Гораздо лучше сохранились мозаики на западе (Равенна). С Юстиниана становится домашним в византийской иконографии стиль, который переходит и на запад. В этом стиле художники строго держатся установленных правил для писания лиц, одежд и событий которые показывают. Лица отличаются спокойным достоинством, и безжизненостью, одежда богаты цветом, с золотым фоном. С IV века святых рисуют с ореолами или нимбами, которые раньше употребляли на картинах богов и правителей. - Пластика (рельефы) встречаются часто на саркофагах. - Особая отрасль искусства это иллюстрирование книг. Начальные слова (инициалы) в отдельных разделах выполнены красным цветом (сурик) и расписаны цветами, птицами и символами. В текст вставлены маленькие изображения, которые позже получил название миниатюр. - Следует отметить, что христиане не только заботились в своих картинах только ради искусства, но "для тех, кто не умеет читать священные книги, глядя накартины, учились бы от добродетельных отцов, которые правильно служили истинному Богу."
[Црква Свете Софије препуна је мозаика, потпуно очуваних, јер их Турци нису уништили када су ту цркву претворили у своју богомољу, него су их само премазали бојом. Много боље су очувани мозаици на западу (Равена). Од Јустинијана, одомаћује се у иконографији византијски стил, који прелази и на запад. По томе стилу сликари се држе строго установљених правила за лице, одело и догађаје које сликају. Лица се одликују мирном достојанственошћу, па и укоченошћу без живота, одела су богата и у бојама, позадина златна. Од IV века се светитељи сликају са ореолом или нимбусом, који је пре употребљаван на сликама богова и владара. - Пластика (рељефи) среће се много на саркофазима. - Посебну грану сликарства сачињава илустровање књига. Почетна слова (иницијали) у појединим поглављима су рађена црвеном бојом (миниум) и шарана су цвећем, птицама и симболима. У текст су уметане сличице које су добиле касније назив минијатуре. - Ваља напоменути да хришћани нису неговали своје сликарство само уметности ради, него „да би они који не знају читати свете књиге, гледајући на слике, поучили се о врлим оцима који су право служили правоме Богу"]

VI. Христианский культ. [АН]
[VI. Хришћански култ]

[АН, 18нбр2011]
1. После своего героического и мученического времени церковь на свободе необычно уважала тех людей, которые ее фундаменты залили своей кровью - мучеников. Над их гробами строили базилики или их тела переносили в храмы которые были посвященные их именам. В связи с этим возникает и почитание мученических реликвий, которые ревностно собирают. С ними и торговали, поэтому церковные и государственные законы должны были подавить эту торговлю. Но, так как мученичество сейчас перестало, начинается почитание святителя. Святителями провозглашались великие людей, которые своим трудом служили церкви и которые так жили, что могли послужить христианам как пример. При введении святительских праздников церковь особенно подчеркивала, что Богу принадлежит служба, а святым уважение. Богородичные праздники появляются на востоке уже в V веке. Также само и Господни, поскольку не из первого периода. В это время начинаются "хаджилуци" или посещение святых мест.
[1. После свога херојског и мученичког доба црква је у слободи необично поштовала оне људе који су њене темеље залили својом крвљу - мученике. Над њиховим гробовима су дизане базилике или су им тела преношена у храмове који су посвећивани њиховом имену. С тиме у вези јавља се и поштовање мученичких реликвија које се ревносно сакупљају. Са њима се и трговало, те су и црквени и државни закони морали да сузбијају ту трговину. Но како су мучеништва сада већ престала, почиње поштовање светитеља. За светитеље су проглашени велики људи, који су били својим радом заслужни за цркву и који су тако живели, да су могли служити хришћанима за пример. При увођењу светитељских празника црква је нарочито наглашавала да Богу припада служба, а светима поштовање. Богородични празници срећу се на истоку већ у V веку. Исто тако Господњи, уколико нису из првог периода. У ово доба почињу и хаџилуци или похађања светих места].

[АН, 18нбр2011]
2. Богослужение в этом периоде было уравнено во всей церкви и такое оно, в основном, сегодня в восточной церкви. В таинстве покаяния произошли изменения: перестает явное исповедание великих грешников. За церковное песнопение отличились на востоке Григорий Богослов, и позже Иоанн Дамаскин, Роман, Теодор Студит и др., а на западе Амвросий Медиоланский [из Милана] и папа Григорий Великий. Царь Юстиниан составил гимн Спасителю: "Единородный Сыне и Слове Божий", который до сих пор поется на нашей литургии.
[2. Богослужење је у овом периоду изједначено у целој цркви и то углавном онакво, какво је данас у источној цркви. У тајни покајања је настала промена: престаје јавно исповедање великих грешника. За црквено песништво су заслужни на истоку Григорије Богослов и касније Јован Дамаскин, Роман, Теодор Студит и др., а на западу Амвросије из Милана и папа Гргур Велики. Цар Јустинијан је испевао химну Спаситељу: „Јединородни Сине и Слове Божји", која се до данас пева у нашој литургији].

[АН, 18нбр2011]
3. В это время возниклb и церковные одежды - облачения. В первые века христианства, они почти не отличались от обыкновенной гражданской одежде, но конечно шились из лучшей материи и украшались "утканим"[?] и "увезеним"[?] христианскими символами. Во время первых христианских правителей было облачение священника такое-же как торжественное сенаторов. В течение второго периода, постепенно изменилась гражданская одежда, а в церкви осталась старая которая с временем получила теперешний вид. Совершенно ясны остатки величественного сенаторского одеяния "омофор" и две широкие церковные полосы подле епикопского стихаря.
[3. У ово доба су настале и црквене одеће - одежде. У првим вековима хришћанства оне се скоро не разликују од обичног грађанског одела, но свакако су шивене од боље материје и украшаване утканим или увезеним хришћанским симболима. За време првих хришћанских владара била је свештеничка одећа иста као свечана сенаторска. У току другог периода променила се постепено граћанска ношња, док је у црквеној употреби остала стара која је временом добила данашњи облик. Потпуно су јасни остаци достојанствене сенаторске ношње омофор и две широке црвене траке дуж епископског стихара].

VII. Монашество.[для АН]
[VII. Монаштво ]

[АН, 19нбр2011] 1. В первых веках христианства, христиане воздерживаются от всего, что дает этот мир и жизнь: знакомства, красивые наряды, общественные почести, от удовольствия в еде и питье и от супружеской жизни. Этот дух воздержания не только христианский. Он был и в верах до христианства, а отрицались от светских удовольствий и более серьезные философы, как стоики и питагорейцы. Такое презрение светских удовольствий или просто равнодушие к ним, появляется во времена когда люди более серьезно беспокоятся за свою душу. У христиан отрицание дошло до того, что оставляли свои семьи, свои имения и места и уходили в пустыню чтобы жить в крайнем воздержании. Число таких христиан очень выросло во время двух последних гонений, во время Деция и Диоклециана. Эти были монахи, иноки.
[1. У првим вековима хришћанским уздржавали су се хришћани од свега што пружа овај свет и живот: од забављања, од лепе ношње, друштвених почасти, од уживања у јелу и пићу и од брачнога живота. Тај дух уздржљивости није само хришћански. Било га је у верама и пре хришћанства, а одрицали су се светског уживања и озбиљнији филозофи, као стоици и питагорејци. Такво презирање светских уживања, или барем равнодушност према њима, појављује се у временима када се људи озбиљније брину за своју душу. Код хришћана је одрицање ишло дотле да су остављали своје породице, своја имања и места и одлазили у пустињу да живе до крајности уздржљиво. Број таквих хришћана се врло намножио у доба два последња гоњења, за Деција и Диоклецијана. То су монаси, иноци].

[АН, 19нбр2011] 2. Колыбель христианского монашества в Египте. Когда церковь пришла к миру и свободе не перестал ее "исход" (греч. анахоретство), но еще и усилился. Анахоретство является старейшим и наиболее сильной облика монашеской жизни. Анахореты бросают все связи с человеческим обществом, живут в полном одиночестве в какой-нибудь развалине, пещере или избе и лишают себя всяких удобств, в том числе и того, что крайне необходимо: регулярной пищи, сна и отдыха. Отец анахоретства св. Антоний Великий. - Другой, блаженный[?], образ монашескийй жизни есть "общежитие" (киновия). Общежитие организовал Пахомий, бывший офицер. Он собрал под свое управление много монахов, чтобы жить по одним правилам и под одним управлением вместе, обрабатывая землю или занимаясь ремеслом. У них было все общее: и работа, и имущество, и еда; никто не имел ничего своего. Монахи не были священниками, но в более крупных поселениях было по одному священнику для совершения богослужений. Эти поселения называются монастыри. Пахомия сестра организовала первый женский монастырь. Благодаря Василию Великому монашество быстро распространилось из Египта по всему с востоку. Он составил правила монашеской жизни и по этим правилам восточные монахи и сегодня живут. Монахи рано начали заниматься наукой и делами милосердия [благотворительной деятельностью]. Из-за этого он достигли в церкви большое уважение и решающее влияние[?]. Их поселения превратились в большие, по стилю[?] ценные постройки, около которых христианский народ радо собирался. Возле монашеского жилья, келий и постройки для эконома[?], монастыри имели больницы, приют для стариков, койки[?] для путников, а также лечебные бани.
[2. Колевка хришћанског монаштва је у Египту. Када је црква дошла до мира и слободе није престало то „одлажење" (грчки анахоретство), него га је било још и више. Анахоретство је најстарији и најјачи облик монашког живота. Анахорети кидају све везе са људским друштвом, живе потпуно усамљено у каквој рушевини, пећини или колиби и лишавају себе сваке угодности, па и онога што је преко потребно: редовне хране, сна и одмора. Отац анахоретства је св. Антоније Велики. - Други, ублаженији, начин монашког живота је „општежиће" (киновија). Општежиће је организовао Пахомије, бивши официр. Он је скупио под своју управу много монаха да живе по истим правилима и под истом управом радећи заједнички земљу или занате. Код њих је било све заједничко: и послови и имање и храна; нико није имао ништа свога. Монаси нису били свештеници, али је у већим њиховим насеобинама био и по један свештеник да им обавља богослужења. Те насеобине се зову манастири. Пахомијева сестра је уредила први женски манастир. Заслугом Василија Великог раширило се монаштво врло брзо из Египта по целом истоку. Он је саставио правила за монашки живот и по тим правилима источни монаси и данас живе. Монаси су се рано почели бавити науком и пословима милосрђа. Због тога су стекли у цркви велико поштовање и одлучан уплив. Њихове су се насеобине развиле у велике, неимарски значајне грађевине око којих се хришћански народ радо скупљао. Уз монашке станове, ћелије и зграде за економију, имали су манастири и болнице, уточишта за старе, конаке за путнике, па и лековите бање].

[АН, 19нбр2011] 3. Монашеская жизнь и их происшествия имеют свою литературу. Это описания жизни отдельных монахов – жития (агиографии), их поучения и размышления более опытных монахов. Некоторые более крупные писатели перерабатывали оотдельные жития в своих художественных рассказах и жизненных поучениях (Толстой, А. Франса, Г. С. Петров Жития изучает и наука о духовной жизни человека (психология веры).
[3. Монашки живот и њихови доживљаји имају своју књижевност. То су описи живота појединих монаха – житија (хагиографије), њихове поуке и размишљања искуснијих монаха. Неки већи писци су прераћивали поједина житија у својим уметничким приповеткама и поукама за живот (Толстој, А. Франс, Г. С. Петров). Житија испитује и наука о верском животу људском (психологија вере)].

VIII. Христианская жизнь (Стив)[?].[]
[VIII. Хришћански живот (Штиво)]

[АН, 19нбр2011] 1. Римское государство слишком быстро стало христианским. Сравнительно маленькая мученическая церковь росла от Константина до VII в. необыкновенно быстро. Поэтому есть разница между христианами раньших времен и христианами свободного времени. Раньше люди поступали в церковь, потому что по убеждению уже были христианами и действительно знали свою новую веру, и поэтому ее принимали. В новом времени было по-другому. Сейчас люди не ступают в церковь только потому, что они приняли веру внутренне, но очень часто из-за некоторых внешних причин: некоторые что он родился в ней, некоторые что это требуют государственные законы, некоторые может-быть из-за корысти, некоторые, что это дух времени и обычай лучших кругов. Все это ясно отражено в тогдашней христианской жизни. В целой государственной и общественной жизни того времени были смешаны христианскме мысли и внешние знаки веры с языческими началами и обычаями, которые трудно искореняются.
[1. Римска држава је исувише нагло постала хришћанска. Сразмерно мала мученичка црква расла је од Константина до VII в. необично брзо. Зато има разлике између хришћана ранијих времена и хришћана слободног доба. Некад су људи ступали у цркву зато што су по убеђењу већ били хришћани и знали за сву збиљу своје нове вере, те је зато и примали. У новом времену је друкчије. Сада свет не ступа у цркву само зато што је веру унутрашње примио, него врло често из неких спољашњих разлога: неки што је рођен у њој, неки што то траже државни закони, неки можда из користи, неки што је такав дух времена и обичај бољих кругова. Све се то јасно огледа у тадашњем хришћанском животу. У целом државном и друштвеном животу тога доба измешане су хришћанске мисли и спољашњи знаци вере са паганским начелима и обичајима који се тешко искорењују].

[АН, 19нбр2011] 2. Тогдашнюю жизнь и обычаи мы очень хорошо знаем из христианской литературы, и многих других исторических памятников. В то время есть христианские дома с красивыми надписями: "Пусть Бог благословит твой вход и выход!", "Будь, Господь, милостив дому этому и всем кто в нем", "Пусть Господь над нами!" На кирпичах из которых строятся дома втиснут[?] христианский символ. Христианские буквы, крест или другие знаки христианства находим на постелях, заколках, гребнях, браслетах, кольцах, ложках, домашних сосудах, чашках и "жишцима"[?]. Имеются женские и мужские одежды с ткаными золотом иконками и крестами. Знаем что ничего не начиналось без крестного знамени: этот знак делали над обувью и одеждой перед тем как одеться: люди крестились когда выходили из дома или на дорогу и когда возвращались домой, когда садились за трапезу и вставали и т.д. Но как при выработке христианской домашней утвари того времени помешано старое искусство с христианскими мотивами, так же само смешивается языческая суета с христианской верой и душами тех, которые пользовал этими вещами. Об этом ясно говорят тогдашние проповедники.
[2. Тадашњи живот и обичаје познајемо врло добро из хришћанске књижевности и многих других историјских споменика. У то доба има хришћанских кућа са лепим натписима: „Нека Бог благо-слови твој улаз и излаз!", „Буди, Господе, милостив кући овој и свима који су у њој!", „Нека је Господ над нама!" На опекама од којих се куће граде утиснут је хришћански знак. Христова писмена, крст или друго обележје хришћанства налазимо на постељама, на укосницама, чешљевима, наруквицама, прстењу, кашикама, домаћим судовима, чашама и жишцима. Имамо женске и мушке одеће са утканим златним иконицама и крстовима. Знамо да се ништа није почињало без знака крста: тај знак је чињен над обућом и одећом пре него што се облачила; људи су се крстили кад су полазили од куће или на пут и кад су се враћали кући, кад су седали за трпезу и устајали итд. Али као што је у изради хришћанских домаћих ствари тадашњег доба помешана стара уметност са хришћанским мотивима, исто се тако мешала паганска сујета са хришћанском вером и душама оних који су те ствари употребљавали. О томе нам јасно говоре тадашњи проповедници].

[АН, 19нбр2011] Эта смесь видна необыкновенно ясно на этом примере: под влиянием христианства отменены законы ставить печать на рабов которые бегут от хозяина. Но в эту новую эру такие рабы, получили на шею железный ошейник с вырезанными словами: "Держи меня потому-что бегу и передай меня этому и этому." Кроме того, он был вырезан - монограмма имени Христа.
[То мешање се види необично реско на овом примеру: под утицајем хришћанства закони су укинули ударање жига на робове који беже од господара. Но у ово ново доба добили су такви робови на врат железни оковратник са урезаним речима: „Држи ме јер бежим и предај ме томе и томе". Крај тога је био урезан - монограм Христова имена].

[АН, 19нбр2011] 3. Христианская проповедь о том, что труд является почетным и необходимым, не имела успеха как раньше. Высшие классы жили по-старому, в нерадении и забаве, а христианская масса, осевшая[?] в крупных городах, была нерадивой и мятежной как и раньше. Мир поверхностно понимал мораль: ходил в церковь и слушал хороших проповедников, что бы их одобрять и хлопать, и потом сразу же шел в цирк или на гонки чтобы продолжать свою нехристианскую жизнь.
[3. Хришћанска проповед о томе да је рад и потребан и частан није у доба слободе имала успеха као пре. Виши сталежи су живели по старом, у нераду и забави, а хришћанска маса, талог великих градова, била је нерадна и бунтовна као и пре. Свет је површно схватао морал: одлазио је у цркве да слуша добре проповеднике, да им кличе и пљеска и одмах затим је одлазио у циркус или на трке да настави свој нехришћански живот].

[АН, 19нбр2011] 4. Дурная черта тогдашнего христианского общества была нетерпеливость и сплетничанье. Это было особенно в Константинополе и более крупных городахв. Мнения других людей грубо отгоняли и не выбрался способ, чтобы удалить его с пути[?]. Часто страдали лучшие люди в такой борьбе, которая была перенесена в церковную жизнь из царского двора и политической жизни. Так пострадали Афанасий Великий, Григорий Богослов, Иоанн Златоуст.
[4. Ружна црта тадашњег хришћанског друштва била је нетрпељивост и сплеткарење. Тога је било особито у Цариграду и већим градовима. Туђе мишљење се грубо прогонило и није се бирао начин да се неко склони с пута. Често су страдавали и најбољи људи у таквој борби, која је пренета у црквени живот из дворског и политичког живота. Тако су страдали Атанасије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти].

[АН, 19нбр2011] 5. Все это не значит, что ослабил дух Христовой веры, потому что не может ослабить. Это означает, что число неубежденных христиан было слишком большим по-сравнению с правыми и серьезными. Такие истинные христиане, в таком положении еще крупнее и светлее. На них, как на христианскую закваску, насыпали[?] сразу слишком много языческой муки. Дрожжи веры и нравов не смогли эту муку так быстро "промже"[?] и переработать. Слишком короткий был этот срок, сколько было суждено жить этому античному миру, который мог только погибнуть, а не переродиться. (Запад пал в V в., а Восток сужается на протяжении веков на все меньшую область). В таком положении церковь могла только согревать[?], лечить и тешить. Она не могла возродить один целый мир который постепенно умирал.
[5. Све то још не значи да је био ослабио дух Христове вере, јер он не може ослабити. То значи да је број неубеђених хришћана био превелик према броју правих и озбиљних. Ти истински хришћани су сред таквих прилика још већи и светлији. На њих, као на хришћански квасац, сручено је одједном премного паганског брашна. Квасац вере и морала није могао то брашно тако брзо да прожме и преради. Прекратак је био онај рок, колико је било суђено да још живи антички свет, који је могао само да пропадне, а не да се препороди. (Запад је пао у V в., а Исток се сужује кроз векове на све мању област.) У таквим приликама црква је могла само да блажи, лечи и теши. Није могла препородити цео један свет који је постепено умирао].

[АН, 19нбр2011] 6. Церковь давала свою помощь и утешение особенно своими делами милосердия.
[6. Црква је давала своју помоћ и утеху особито својим делима милосрђа].

[АН, 19нбр2011] Во втором периоде имеет место общая бедность, также признаки пропадания государства. Государственное правление было нечестное и расточало[?]. Из-за этого налоги были настолько большими и тяжелыми, поэтому многие отрицались от своих имуществ. Накопилиcm крупные долги[?] у одного человека. Люди продавали своих детей чтобы заплатить за налоги или получить кусок хлеба. Василий Великий потрясающе рисует нам состояние одного отца, который борется с решением, какого сына ему продать. "Самого старшего? - Он же мой первенец! Самого младшего? - Но он же еще не силен! Среднего? - Он мой любимый! "
[У другом периоду влада опште сиромаштво, такође знак пропадања државе. Државна управа је бивала непоштена и расипала је. Због тога су порези били тако велики и тешки да су се многи одрицали својих имања. Нагомилали су се велики поседи у једној руци. Људи су продавали своју децу да плате порезе или да дођу до парчета хлеба. Василије Велики потресно нам слика стање једнога оца, који се бори, кога сина да прода. „Најстаријег? - Та он ми је првенац! Најмлађег? - Али он је још тако нејак! Средњег? - Он ми је најмилији!"]

[АН, 19нбр2011] За общей бедностью следовала и других золы: человеческая гордость [достоинство] пала, люди привыкли к рабству, нищие наводнили страну, безнравственная жизнь набирает силу, со всех сторон были подкидыши.
[Опште сиромаштво су пратила и друга зла: људски понос је пао, свет се навикао на робовање, просјаци су преплавили земљу, неморалан живот је узео маха, на све стране је било нахочади].

[АН, 19нбр2011] 7. При таких обстоятельствах не было больше довольно общинская благотворительность как в первом периоде. Организованная более широкая и яркая благотворительность: вела ее вся церковь через монастыри и специальные установления, для больных и немощных. Церковь могла это делать, так как она подарками и завещаниями получила "литфунды"[?] и другие имущества. Главные труженики в этой работе были епископы с множеством диаконов, диаконис, "параволанов"[?] и экономов. С ними работало большое число настоящих христиан, которые давали другим немного от своего имения или целое свое имение.
[7. У таквим приликама није више било довољно општинско милосрђе као у првом периоду. Организовано је шире и јаче милосрђе: водила га је цела црква преко својих манастира и нарочитих установа за помоћ болесника и изнемоглих. Црква је могла то чинити, јер је и она поклонима и завештањима стекла латифундије и други иметак. Главни радници на томе послу били су епископи са мноштвом ђакона, ђакониса, параволана и економа. Уз њих је радио велики број правих хришћана који су давали другима понешто од свога имања или цело своје имање].

[АН, 19нбр2011] а) Постоянный приятель бедных был Василия Великий. Он дал им все свое имущество, и имел право и от других, просить для бедных какую-то жертву. Это он делал в своих проповедях. Его учреждения Василиас указывает, что и здесь он был организатором большой разамаха. Это было поселение близ Кесарии Каппадокийской, новый город для больных, престарелых и бедных, которые хотят работать. Возле церкви, больницы и жилья для врачей построил разные мастерские. В этом соединении помощи с работой, находится успех его учреждения. Такие учреждения организовывал и в других епархиях. Григорий Богослов сравнивает наследство[?] своего друга с величиной пирамид и вавилонских стен и с другими необыкновенными постройками древнего мира. Если людские дела мерят по любви которая вложена в них и по благословению которое приносит миру, тогда слова Григория не являются ораторским преувеличением.
[а) Стални пријатељ бедних био је Василије Велики. Он им је дао све своје имање, па је имао права да и од других тражи за сиротињу неку жртву. То је чинио у својим проповедима. Његова установа Василиас казује да је и ту био организатор великог замаха. То је била насеобина крај Кесарије у Кападокији, нов град за болесне, старе и за сиротињу која хоће да ради. Уз храм, болнице и лекарске станове дигао је разноврсне радионице. У томе, у спајању помоћи са радом, лежи величина његове установе. Такве установе је дизао и по другим дијецезама. Григорије Богослов упоређује задужбину свога друга са величином пирамида и вавилонских зидова и са другим необичним грађевинама старога света. Ако се људска дела мере по љубави која је у њих уложена и по благослову који доносе свету, онда Григоријеве речи нису говорничко претеривање].

[АН, 19нбр2011] б) Иоанн Златоуст жил очень скромно среди столичного блеска, но зато он кормил каждый день 7700 бедных и создал в столице две больницы. В изгнании откупал рабов дарами которые получал от друзей. Много проповедовал о помощи бедным, а однажды сказал: "Мне говорят, каждый день говоришь милосердии! Разве непослушные ученики имеют право жаловаться что учитель повторяет одно и то же?" - Его верная помощница была диакониса Оллимпиада из Константинополя. Была необыкновенно богатая и даровитая. Она не хотела выйти замуж за одного родственника царя, и все свое имение тратила на борьбу с бедой.
[б) Јован Златоусти је живео најскромније посред престоничког сјаја, али је зато хранио неко време дневно по 7700 сиромаха и дигао је у престоници две болнице. У прогонству је откупљивао робље даровима који су му стизали од пријатеља. Много је проповедао о помагању сиротиње, па једном приликом каже: „Веле ми, сваки дан говориш о милостињи! А зар се непослушни ђаци смеју тужити што им учитељ понавља једно те исто?" - Његова верна помагачица је била ђакониса Олимпијада из Цариграда. Била је необично богата и даровита. Није хтела да пође за једног царског рођака, него је трошила своје имање на сузбијање беде].

[АН, 19нбр2011] в) Запад, в своем практическом духе, а не позади Востока в борьбе с общественной бедой. Среди первых и здесь Амвросий из Милана [Медиоланский?]. Каковы были его представления о добрых делах видим из этого случая: когда один епископ продал золотые церковные вещи чтобы откупить каких-то пленных, и церковь осталась на стеклянной "потире"[?], Амросий его защищал от приговора: "Выгоднее сохранить для Бога душу чем золото. Потому-что Тот который послал апостолов в мир без золота, собрал церковь без золота. Длинный список выкупленных рабов стоит больше перед Богом чем сияющее золото". - Блаженный Августин был этих приинципов в оказании помощи бедным: "Церковное добро на самом деле добро бедных, а нам дано только управлять им". Ему не было безразлично каким способом церковь доходит до денег с которыми будет творит добро; "Кто ругает [разбаштини?] своего сына чтобы завещал церкви, такой пускай ищет другого, а не Августина, принять это наследство. Надеюсь на Бога, что его не найдет". - Стоит отметить, что по мнению блажеенного Иеронима, что все что у нас есть больше чем нужно от еды и одежды, это наш долг бедным. - Римский епископ Григорий Великий [ГГргур Велики] также много заботился для церквных благотворительных организаций.
[в) Запад, већ по своме практичном духу, не заостаје за Истоком у борби са друштвеном бедом. Међу првима је и ту Амвросије из Милана. Какви су били његови појмови о добрим делима видимо из овог случаја: када је један епископ продао златне црквене ствари да би откупио неке ратне заробљенике, те му је црква остала на стакленом путиру, Амвросије га је овако бранио од приговора: „Корисније је чувати за Бога душе него злато. Јер онај који је послао апостоле у свет без злата, скупио је и цркву без злата. Дуги списак откупљеног робља вреди пред Богом више од сјајнога злата". - Блажени Августин је био ових начела у помагању сиротиње: „Црквено добро је заправо сиротињско добро, а нама је дато да њиме само управљамо." Није му било свеједно како црква долази до новца којим ће чинити добро: „Ко разбаштини свога сина да би завештао цркви, тај нека тражи другога, а не Августина, да преузме то наследство. Уздам се у Бога да га неће наћи". - Вредно је споменути и мишљење блаженога Јеронима који каже да је све оно што имамо више од хране и одела наш дуг сиротињи. - Римски епископ Гргур Велики такође се много бринуо за црквене добротворне установе].

IX. Переселение народа и церковь.
[IX. Сеоба народа и црква]
[1. Некоторые историки считают что это было "нашествие", а не "переселение". Переселение, это мирное передвижение народов. Нашествие, это агрессивный, хищнический разбой и захват чужих земель, при том уничтожая все и вся.
2. В наше время чувствуется разница между южными и северными европейцами. Южные, это потомки граждан Римской Империи, а северные, потомки варварских племен мародеров. Поэтому в наше время у северных наблюдается два вектора в их характере: мирный и хищнический-агрессивный. Часть этих народов смогла сублимировать свою наследственную агрессию (ДНК, DNA) в работу, науку, искусство и т.п. Другая часть не смогла это сделать. Это бывшие колонисты, теперешние агрессоры, нацисты, начинатели войн и т.п.].

[АН, 20нбр2011] 1. Уже к концу IV в. Западная римская империя была неспособна[?] защитить себя от варварских племен, которые уже давно нападали на ее границы. Когда эти племена и народы начали свое переселение по Европе, они за несколько сот лет разрушили Западную римскую империю и основали на ее земле свои державы. Латинцы начали исчезать. Они отступили в города и с временем смешались с пришельцами.
[1. Већ крајем четвртога века није Западно римско царство било више кадро да се брани од варварских племена која су одавно нападала његове границе. Када су та племена и народи почели своју сеобу по Европи, они су за неких сто година срушили Западно римско царство и основали на његовом земљишту своје државе. Латина је почело нестајати. Повукли су се у градове и временом се измешали са дошљацима.]

[АН, 20нбр2011] 2. Главными из этих народов были: а) вестготы [западные готы?], которые после вторжения в Македонию, Иллирию и Грецию опустошали по Италии; 410 г. под Аларихом разграбили Рим. б) вандалы; они вместе с "Свевима и Аланима"[?] опустошали Галию и Пиринейское полуостров; основали свое Вандалское царство на месте североафриканской колонии (Карфаген)[?]; оттуда грабили Сицилию, Корзику и другие острова, и однажды дошли до Рима. в) Бургунди на Рейне и Ронни. г) остготы [восточные готы], которые под Теодорихом Великим[?] основали свое государство в Италии. Кроме этих германских племен прошли как вихрь по средней Европе [Центральной Европы?], гунны со своим правителем Аттилой. Они были и пред Римом.
[2. Главни су од тих народа били: а) Западни Готи, који су после упада у Македонију, Илирију и Грчку пустошили по Италији; 410. године су под Аларихом опљачкали Рим. б) Вандали; они су са Свевима и Аланима пустошили Галију и Пиринејско полуострво; основали су своје Вандалско царство на месту североафричких колонија (Картага); одатле су пљачкали Сицилију, Корзику и друга острва, а дошли су једном и у Рим. в) Бургунди на Рајни и Рони. г) Источни Готи, који су под Теодорихом Великим основали своју државу у Италији. Поред тих германских племена, прешли су као вихор средњом Европом Хуни са својим владарем Атилом. Они су били и пред Римом.]

[АН, 20нбр2011] 3. Все эти народы, кроме гуннов и аваров, еще до переселения были крещены и большинство ариане. Имели свои самостоятельные народные национальные церкви. Вестготы (западные готы) имели переведенную Библию еще в IV в. Перевел ее епископ Вулфила (Готский шрифт, Codex argentus в Упсале).
[3. Сви ти народи, осим Хуна и Авара, били су још пре сеобе углавном крштени и већином аријевци. Имали су своје самосталне народне цркве. Западни Готи су имали преведену Библију још у четвртом веку. Превео ју је епископ Вулфила (Готско писмо, Codex argentus у Упсали).]

[АН, 20нбр2011] 4. Как варвары, эти народы опустошали в своих передвижениях богатые и культурной части римского государства. В этом опустошении страдала и церковь, рушились и грабились монастыри, церковное добро похищалось[?], христианский народ погибал и попадал в рабство. Несмотря на то, что во время переселения народов церковь страдала, значение переселения для ее истории все-таки было большим. В этом большом светском мятеже приблизилась к западной церкви арианские племена и она их постепенно привела к себе[?]. Более того крестили еще некрещеные германские племена. Крупнейшую историческую задачу, которую западная церковь совершила между этими народами это основание христианской культуры, что не смогла достичь полного успеха между античными народами. Эта культура выращивалась на протяжении всего средневековья, и от этих основ развивается и сегодня.
[4. Као варвари, пустошили су ти народи у својим померањима богате и културне крајеве римске државе. У том пустошењу је страдала и црква, рушени су и пљачкани манастири, црквена добра су сатирана, хришћански народ је пропадао и падао у робље. Но ма колико да је црква страдала у сеоби народа, значај сеобе за њену историју је ипак велики. У том великом светском метежу дошла су на домак западној цркви аријанска племена и она их је постепено превела у своје крило. Сем тога је крстила још некрштена германска племена. Највећи историјски задатак који је западна црква обавила међу тим народима је заснивање хришћанске културе, што није могло потпуно успети међу античким народима. Та култура је негована кроз цео средњи век и са тих основа се развија до данас.]

[АН, 20нбр2011] 5. Церковь имела в такой работе поддержку от Франачкого[?] государства. Карл Мартелл[?], в 732 г. остановил на границе франкского государства вторжение арабов и этим спас новый христианский мир на западе. Его внук, Карл Великий, помогал церкви в ее просветительской работе и организации, распространял христианство силой среди некрещеных германцев (саси) В его обширной империи был восстановлена Западная римская империя (800 г.). После распада этой империи была вовлечена и западная церковь в общий мятеж; просвещение резко начало падать, в церковном управлении настали беспорядки. Это время есть "темный век" в жизни Западной Церкви. Только тогда, когда началась устраиваться Германия, в которой снова воскресла Западная римская империя, началась расти и устраиваться жизнь в церкви.
[5. Црква је имала у таквом своме раду јак ослонац у Франачкој држави. Карло Мартел је 732. године зауставио на границама Франачке државе арапску најезду и тиме спасао нови хришћански свет на западу. Његов унук, Карло Велики, ишао је цркви наруку у њеном просветном раду и уређењу, ширио је и силом хришћанство међу некрштеним Германима (Саси). У његовој пространој царевини обновљено је Западно римско царство (800. године). После распадања те царевине увучена је и западна црква у општи метеж; просвета је нагло пропадала, у црквеној управи је настао неред. То време је „мрачни век" у животу западне цркве. Тек када се почела сређивати Немачка, у којој је поново васкрсло Западно римско царство, почео је да се диже и сређује и живот у цркви.]

X. Ислам.
[X. Ислам]

[АН, 21нбр2011] 1. В VII и VIII веках страдала от вторжения арабов почти вся Восточная римская империя, а на западе ее бывшие южные края. Эти захватчики были фанатичными носителями одной новой веры – ислама. Поэтому вместе с государством страдала и христианская церковь в эти краях. Удар был настолько сильным, что церковь на востоке от него больше никогда не отправилась.
[1. У VII и VIII веку страдало је од освајачких Арапа скоро цело Источно римско царство, а на западу његови бивши јужни крајеви. Ти освајачи су били фанатични носиоци једне нове вере – ислама. Зато је заједно са државом страдала и хришћанска црква у тим крајевима. Удар је био тако јак да се црква на истоку од њега никада више није опоравила. ]

[АН, 21нбр2011] 2. Ислам. Это слово означает преданность Божьей воле и так называется вера которую в начале VII в. основал арабский торговец Мухаммед. Он в своем религиозном рвении имел видение, и думал, что это архангел Гавриил объявляет ему волю Божию; что Бог призывает его как пророка и что передает ему истинную веру которую нужно раскрыть людям. Свою веру составил из верований арабских племен, из иудейской веры и христианства. Обе эти веры он мог знать, потому что в Аравии было много евреев и христиан.
[2. Ислам. Та реч значи преданост Божјој вољи и њоме се зове вера коју је у почетку VII века основао арапски трговац Мухамед. Он је у своме религиозном заносу имао визије и мислио је да му у њима арханђео Гаврило објављује Божју вољу; да га Бог позива за свога пророка и да му предаје праву веру коју ваља објавити људима. Своју веру је саставио из веровања арапских племена, из јеврејске вере и хришћанства. Обе те вере је могао познавати, јер је у Арабији било и Јевреја и хришћана.]

[АН, 21нбр2011] 3. Вероучение ислама и правила для благочестивой жизни находятся в Коране, книге которая "упала с неба", и которая требует чтобы ей буквально верить, и которая приказывает исполнять. Основа ислама это что есть только один Бог – Алах, а Магомет его пророк. Моисей предтеча Магомета, а наибольший ему предтеча Иисус, сын Марии. Хотя Ислам единобожеская [монотеистическая] вера, он все таки не смог понять Бога как духовное и неограниченное существо. С единобожием важный пункт в исламе вера в предопределение и фатализм. К'смет[?], судьба определила каждому наперед жизненный путь, уделила ему счастье или несчастье, и этому нужно мирно предаться. Божий суд вечные награды и наказания ислам воспринимает чувственное, по-земному. Главные должности которые эта вера приписывает своим последователям следующие: да будут духовными (милостыня и пожертвования), чтоб молиться пять раз в день, чтобы выполнить ритуал мытья, чтобы идти на паломничество в Мекку в хаджилук[?] к святому камню, поститься в определенные дни, не пить вино и не едят определенную еду. Но все эти строгие правила об ограничении ослаблены тем, что ислам позволил многоженство. Самый священный долг каждого верующего является распространение ислама и даже мечом. Последователи ислама называют мусульманами.
[3. Верско учење ислама и прописи за побожан живот налазе се у Курану, књизи која је „пала с неба" и која тражи да јој се дословно верује, а што наређује да се испуњава. Основа ислама је да је само један Бог - Алах, а Мухамед да му је пророк. Мојсије је Мухамедов претеча, а највећи му је претеча Исус, син Маријин. Иако је ислам једнобожачка вера, он ипак није могао да схвати Бога као биће духовно и неограничено. Уз једнобоштво важна је тачка у исламу веровање у предодређење и фатализам. К'смет, судбина, одредила је свакоме унапред ток живота, наменила му је срећу или несрећу и томе се ваља мирно предати. Божји суд, вечне награде и казне замишља ислам чулно, земаљски. Главне дужности које та вера прописује својим следбеницима јесу: да буду душевни (милостиња и задужбине), да се моле Богу пет пута дневно, да врше обредна прања, да иду у Меку у хаџилук светом камену, да посте у одређене дане, да не пију вина и да не једу нека јела. Но сви су ти строги прописи о уздржљивости ослабили тиме што је ислам дозволио многоженство. Најсветија дужност свакога верника је да шири ислам макар и мачем. Следбеници ислама зову се муслимани.]

[АН, 21нбр2011] 4. Сперва, Магомет не имел много сторонников в своем городе Мекке. Настоящее распространение своей веры и вместе с ней и власти начинается только тогда, когда он со своими сторонники переехал из Мекки в Ятриб - Медину, это было в 622-м году (хиджра), откуда мусульмане считают годы. Тут он организовал политическое объединение и пошел на Меку. Завоевания Мекки было завоеванием Аравии (630). Его наследники, халифы, были как и он и политические и верские [духовные] правители народа и государства. Государство было организовано теократически.
[4. У први мах није Мухамед имао много присталица у своме граду Меки. Право ширење његове вере и са њоме и власти почиње тек када се са својим присталицама иселио из Меке у Јатриб - Медину, што је било 622. године (хиџра) од када муслимани броје године. Ту је он уредио, на основу своје вере, политичку заједницу и пошао на Меку. Освајање Меке било је освајање Арабије (630). Његови наследници, калифи, били су као и он и политичке и верске поглавице народа и државе. Држава им је била теократски уређена.]

[АН, 21нбр2011] 5. Когда арабские племена с одной верой объединились в народ, то скоро стали силой. В двух своих завоевательных походах они покорили Палестину, Сирию, Персию, Египет, Триполи, и остаток североафриканских колоний (Карфаген) и в Европе Испанию. Дольнейшее их наводнение остановил "французский барьер" (732 г. Карл Мартелл). На востоке, дошли до реки Инда. Константинополь осаждали два раза, в конце VII и в начале VIII вв., и оба раза безуспешно. Во всех этих странах христианство продолжает и дальше существовать под властью мусульман, но сломено, а в некоторых краях оно совсем исчезло.
[5. Кад су се арапска племена једном вером ујединила у народ, постала су убрзо светска сила. У своја два освајачка похода освојили су Палестину, Сирију, Персију, Египат, Триполис, па остатак североафричких колонија (Картагу) и у Европи Шпанију. Ту је њихову даљу поплаву зауставио „француски бријег" (732. Карло Мартел). На истоку су отишли до реке Инда. Цариград су опседали два пута, при крају VII и почетком VIII века, оба пута без успеха. У свима тим земљама је хришћанство и даље постојало под муслиманском влашћу, али скрхано, а у неким крајевима га је сасвим нестало.]

[АН, 21нбр2011]
Когда у арабов утихла воинственность, то начала развиваться у них культура. Развивались различные науки, такие как математика, врачевание, философия и другие. Эта культура не перешла на покоренные народы и ее прогресс не был постоянным, потому что религиозный фатализм ограничивал все силы арабского народа.
[Кад се код Арапа стишао ратни полет, почела се и код њих развијати култура. Неговали су разне науке, као математику, лекарство, филозофију и др. Та култура није прешла на покорене народе и напредак јој није био трајан, јер је верски фатализам много спутавао све снаге арапског народа.]

XI. Христианство у славян.[ АН]
[XI. Хришћанство код Словена]

а) Славянские земли во время принятия христианства - старая вера славян.[ АН]
[а) Словенске земље у време примања хришћанства - стара вера словенска]

[АН, 22нбр2011]
[Мнение автора разнится с евроцентристкими западными авторами, которые считают, что славяне откуда-то пришли в их теперешние земли].
1. Славяне приняли христианство в VIII и IX веках. Они в то время жили в основном в тех же областях, где они живут сегодня. Но их населения шли на западе и севере глубже в края сегодняшней Германии. О том нам свидетельствуют, до сегодняшняго дня сохранившиеся славянские названия мест, вод, берегов, и семьи[?] в немецких краях. Далее славянские поселения занимали целую Австрию, Венгрию и северной части теперешней Румынии. Славяне которые были в этом просторе называем западными славянами. Они имели три своих держав: Моравию, Чехию и Паннонию. Поляки имели свою отдельную державу, русские жили под своими князьями. Южные славяне, хорваты, сербы и болгары, также имели свои, более менее самостоятельные державы в краях где они и сейчас.
[1. Словени су примили хришћанство у VIII и IX веку. Они су у то време живели углавном у истим пределима у којима и данас живе. Но њихова насеља су ишла на западу и северу дубље у крајеве данашње Немачке. То нам сведоче, до данас одржани, словенски називи места, вода, брегова и породица у немачким крајевима. Даље су словенска насеља заузимала целу Аустрију, Мађарску и северне крајеве данашње Румуније. Словене који су били на томе простору зовемо Западним Словенима. Они су имали три своје државе: Моравску, Чешку и Панонску. Пољаци су имали своју посебну државу, Руси су живели под својим кнежевима. Јужни Словени, Хрвати, Срби и Бугари, имали су такође своје, више или мање самосталне државе у крајевима где су и сада.]

[АН, 21нбр2011]
2. Исторические памятники о славянах до принятия христианства очень скудные. Поэтому не знаем много ни о их дохристианской веры. Знаем, что их вера, как и у других индоевропейских народов, было поклонение силам природы. Славяне в постоянной смене природных явлений, которые человеку годятся или не годятся, видели борьбу двух сил: добра и зла (богов и бесов). На этом лежит их вера в доброго бога и злого бога. От доброго жизнь, сонце, дань, лето, дождь, и от злого ночь, зима, морозы, болезни и смерть. Добрый бог, который им выглядел сильнее, имел у разных славянских народов разные названия как: Сварог (который имел сына сварожича, солнце, огонь, месяц и звезду Даницу), Даждбог, Перун и т.д. Злой звался черный бог, бес, чрт. И один и другой имеют очень много сил, добрых и злых, которые постоянно влияют на жизнь природы и на человеческую жизнь. Добрая сила или богиня Дьевана или Златна Баба, Весна или Лада. Злая сила Морана или Ежибаба. В молодости над человеком Весна, а под старость появляется Морана. Кроме этих высших божеств славяне верили в феи [виле] "облакине"[?], бродарице и видарице которые помогабт людям. Защитник славянского дома дед или домовой, бывший глава дома, который погребены под домашним порогом. В доме ему была поставлена статуя.
[2. Историјски споменици о Словенима пре примања хришћанства врло су оскудни. Зато не знамо много ни о њиховој прехришћанској вери. Знамо да им је вера, као и код других индоевропских народа, била обожавање природних сила. Словени су у сталној смени природних појава, које човеку или годе или не годе, видели борбу двеју сила: добре и зле (бози и беси). На томе почива њихова вера у доброга бога и злога бога. Од доброга је живот, сунце, дан, лето, дажд, а од злога ноћ, зима, мраз, болест и смрт. Добри бог, који им изгледа ипак силнији, имао је код разних словенских народа разне називе као: Сварог (који има сина сварожића, сунце, огањ, месец и звезду Даницу), Даждбог, Перун итд. Зли се звао црни бог, бес, чрт. И један и други имају под собом врло много сила, добрих и злих, које стално утичу на живот природе и на људски живот. Добра је сила или богиња Дјевана или Златна Баба, Весна или Лада. Зла сила је Морана или Јежибаба. За младости је над човеком Весна, а под старост се јавља Морана. Уз та виша божанства веровали су Словени у виле облакиње, бродарице и видарице које помажу људима. Заштитник словенског дома је дед или домовој, некадашњи старешина дома који је сахрањен под кућни праг. У кући му је био намештен кип.]

[АН, 21нбр2011]
3. Древние славяне не имели храмов, но они исполняли свои молитвы в лесах и лугах, где они строили статуи [идолов, истуканов] своих богам. Они жертвовали фрукты, животных, а реже и людей. Священничиские должности исполнял отец семьи или старшина племени. Но у славян которым христианство силой насаждалось, а они хотели сохранить свою старую веру, поднимались храмы и настал отдельный класс хранителя веры – жрецы. Так было у славян в Балтийском приморье (сегодня Pommern) которые на острове Руяни (Rьgen) подняли красиво постороен и украшен храм богу Световиту.
[3. Стари Словени нису имали храмова, него су обављали своје молитве по шумама и на ливадама, где су дизали кипове својим божанствима. Жртвовали су плодове, животиње, а ређе и људе. Свештеничке дужности је обављао отац породице или старешина племена. Но код оних Словена којима је хришћанство силом натуривано, а они хтели да очувају своју стару веру, дижу се храмови и настаје посебан сталеж чувара вере - жреци. Тако је било код Словена на Балтичком поморју (данас Pommern) који су на острву Рујани (Rьgen) дигли лепо изграђен и украшен храм богу Световиту.]

[АН, 23нбр2011]
4. Как и другие индоевропейцы, древние славяне верили, что человеческая душа бессмертна. Когда со смертью отделяется от тела, она долгое время находится возле своег дома. Думали, что душа живет похоже на тело, поэтому оставляли ей еду вблизи дома. Еду оставляли в гробах или на гробах. Из-за этого поверия часто умершего сопровождала в гроб и его жена. После более долгого или короткого пребывания около своего дома душа поселяется на постоянную жизнь в "нав"[?], который находится между светлыми облачками, или в ад. Но если душа не может успокоиться, она блуждает, в облике "вукодлака"[?] или "море"[?]. Хоронили "под могиле"[?], т.е. на мертвое тело насыпали кучу земли и камней, кроме того мертвецов и сжигали. После похорон делалась "дача (страва)"[?] с молодецкими играми и песнями. - Большинство этих дохристианских религииозных элементов все еще живет в народном поверии нашего народа и других славян.
[4. Као и остали Индоевропљани стари Словени су веровали да је људска душа бесмртна. Када се смрћу одели од тела, она се дуже времена бави око своје куће. Замишљали су да душа живи слично телу, па су јој за неко време остављали хране у близини куће. Храну су полагали у гробове и на гробове. Због таквог веровања често је умрлога пратила у гроб и његова жена. После дужег или краћег бављења око своје куће настањује се душа стално у нав, који је међу светлим облачићима, или у пакао. Но ако душа не може да се смири, она лута и јавља се људима у страшном облику вукодлака или море. Сахрањивали су под могиле, тј. на мртво тело су навлачили гомилу земље и камења, сем тога су мртваце и спаљивали. После сахране се одржавала даћа (страва) са јуначким играма и запевкама. - Већина тих прехришћанских верских елемената живи још и данас у народном веровању нашега народа и других Словена.]

б) Христианская проповедь у славян.
[б) Хришћанска проповед код Словена ]

[АН, 23нбр2011]
1. Все славянские племена подряд имели возможность очень рано познакомиться с христианством. У русских есть предание, что в южных краях их земель до Киева был св. апостол Андрей. Все остальные, еще когда переселялись, вступили в контакт с христианами. Южные славяне, сербы, хорваты и ославяненные болгары, поселились одни на границе христианского государства – Византии, другие вблизи влияния христианского Рима. Все, включая тех среди которых христианство не было проповеданно, имели возможность ознакомиться с ним . Встречали его в своем повседневном смешиванию с коренными жителями, в византийской армии в которой служили как наемники, приводили христианских рабов и были рабами у христиан и т.д. В какой степени удавалось среди них такое распространение христианство, точно не известно. Но наем, что около половины IX в. Болгария была покрещена.
[1. Сва словенска племена одреда имала су прилике да се врло рано упознају са хришћанством. За Русе постоји предање да је у јужним крајевима њихових земаља до Кијева био св. апостол Андрија. Сви остали су, још кад су се селили, дошли у додир са хришћанима. Јужни Словени, Срби, Хрвати и пословењени Бугари, настанили су се једни у границе хришћанске државе - Византије, други на домак упливу хришћанскога Рима. Све да и није међу њима проповедано хришћанство, имали су прилике да се са њиме упознају. Сретали су га у свом свакодневном мешању са домороцима, у византијској војсци где су служили као најамници, доводили су хришћанско робље и робовали су код хришћана итд. У коликој мери је успевало међу њима тако ширено хришћанство, не знамо тачно. Но знамо да је око половине IX века Бугарска била покрштена.]

[АН, 23нбр2011]
2. Западные славяне были поселены непосредственно возле немецких соседей. Немцы в то время были уже крещены. Имели свои монастыри и епископства, и отправляли свои миссии к чехам, моравцам, панонцам и к славянам вдоль Лабы [Эльбы?]. Ни здесь мы не знаем сколько было успеха до IX в., но несомненно было уже довольно много крещенных славян. Среди них работали немецкие священники, которые совершали богослужения на латинском языке. Но настоящее утверждение христианства между этими западными славянами и основании Славянской христианской церкви начинается только с работой славянских апостолов Кирилла и Мефодия.
[2. Западни Словени су били настањени непосредно у немачком суседству. Немци су били у то доба већ крштени. Имали су своје манастире и епископије и слали су своје мисије међу Чехе, Моравце, Панонце и међу Словене дуж Лабе. Ни ту не знамо колико је било успеха до IX века, но свакако је било већ доста крштених Словена. Међу њима су радили немачки свештеници, који су обављали богослужења на латинском језику. Но право утврђивање хришћанства међу тим Западним Словенима и оснивање Словенске хришћанске цркве почиње тек радом светих словенских апостола Ћирила и Методија.]

в) Святые братья Кирилл и Мефодий.
[в) Света браћа Ћирило и Методије]

[АН, 23нбр2011]
Они родились в Салониках. Отца звали Лев и был высшим чиновником в солунской области. Некоторые думают, что святые братья были славянского происхождения, но более вероятно что они были греками. Так как в окрестностях Салониках в то время жили славяне, должны были знать славянский с детства.
[1. Родом су из Солуна. Отац им се звао Лав и био је виши чиновник у солунској области. Неки мисле да су света браћа била словенског порекла, но вероватније је да су били Грци. Како су у околини Солуна у оно доба живели Словени, морали су они од детињства знати словенски.]

[АН, 23нбр2011]
2. Константин, который только позже в монахах был назван Кириллом, родился 827 г. Воспитался в Константинополе, возможно как друг малолетнего царя Михаила III или другого члена царской семьи. Его учителем был самым ученый человек того времени, Фотий, последний[?] патриарх Константинопольский. Константин из-за своей учености получил прозвище – философ. Из-за того что был рукоположен в пресвитера, был одно время патриархшеский библиотекарь, а потом преподаватель философии. Мефодий, старший брат Константина, после завершения образования, отдался военной службе управления. Одно время управлял одной областью в которой было много славян. Затем он отправился в малоазийский Олимп[?], где было много монастырей и там принял монашество. Возможно, что там был в контакте со славянами, которых Юстиниан II, в VII в. поселил в Малой Азии.
[2. Константин, који је тек доцније у монаштву назван Ћирилом, рођен је 827. г. Васпитан је Цариграду, можда као друг малолетног цара Михаила III или ког другог члана царске породице. Учитељ му је био најученији човек тадашњег доба, Фотије, потоњи патријарх цариградски. Константин је због учености своје добио назив - филозоф. Пошто је рукоположен за презвитера, био је неко време патријарашки књижничар, а затим предавач филозофије. Методије, старији брат Константинов, одао се после свршеног образовања војничкој управној служби. Управљао је неко време једном облашћу у којој је било Словена. Затим је отишао на малоазијски Олимп, где је било доста манастира и ту се покалуђерио. Можда је и ту био у додиру са Словенима, које је Јустинијан II у VII веку населио у Малој Азији.]

[АН, 23нбр2011]
3. Константин начал свою работу по распространению христианства в 851 г., когда он пошел к сарацинам[?] – мусульманам, чтобы с ними поговорить о христианских догмах. С этого времени и он отправился на Олимп и тут братья, конечно ["ямачно"?], готовились к своей миссии среди славян. Прежде чем как ушли к славянам были еще среди хазар, которые жили между Черным и Каспийским морями. По этому случаю они провели немного времени в Крыму, где христианство было еще от I в. Оттуда они понесли мощи апостольского проповедника Климента Риского которога царь Траян прогнал в Крым, где и был казнен.
[3. Константин је почео свој рад на ширењу хришћанства 851. године када је ишао међу Сарацене - муслимане, да са њима води препирке о хришћанским догмама. Са тога пута је и он отишао на Олимп и ту су се браћа, јамачно, спремала за своју мисију међу Словенима. Пре него што су отишли Словенима били су још међу Хазарима, који су живели између Црног и Каспијског мора. Том приликом су провели дуже времена на Криму где је било хришћанства већ од I века. Одатле су понели мошти апостолског проповедника Климента Римског кога је цар Трајан прогнао на Крим, где је и погубљен.]

[АН, 23нбр2011]
В то время в Константинополь прибыли посланники моравского князя Ростислава. Они пришли с просьбой, чтобы царь Михаил III и патриарх Фотий послали в Моравию проповедников христианской веры, проповедовать и служить службу Божью на словенском языке, что не делали немецкие священники. Царь и патриарх послали им Константина и Мефодия.
[У то доба били су стигли у Цариград посланици моравског кнеза Растислава. Били су дошли са молбом да цар Михаило III и патријарх Фотије пошаљу у Моравску проповеднике хришћанске вере, који ће проповедати и служити Божју службу на словенском језику, што нису чинили немачки свештеници. Цар и патријарх су им послали Константина и Методија.]

[АН, 23нбр2011]
4. Растислав как правитель должен был желать чтобы его народ принял христианство. Живя в близком соседстве с более культурными народами должен был почувствовать что его народ может удержаться только если прихватит просвещение и культуру. Между прочим, никакой более крупной культуры не могло быть ни у славян без христианской веры, как не могло без нее быть ни у одного европейского народа. Кроме того, Ростислав мог прийти в более близкую связь с другими правительственными домами и державами только как правитель христианского государства. Кроме всего этого, он не мог согласиться на то чтобы в его государстве немцы продолжали распространять христианство. Это было время становления держав, одна подвигала свои границы за счет другой и вмешивалась в дела другой. Это не делалось только войной и насилием, но очень часто и верой. Когда какой-нибудь народ принимал от другого христианство, то становился в какую-то политическую зависимость от него. В страну пришло, хотя бы изначально, чужое священство, которое воспитало себе наследников и влияло на государственную жизнь. Славянские страны и так зависили от немцев, поэтому моравцы не хотели эту зависимость еще усиливать верой и церковью. Если Растислав хотел быть свободнее к немцам, он должен был желать самостоятельную церковь, потому-что в среднем веку невозможно было вообразить державную самостоятельность одного народа без его церковной самостоятельности. Поэтому он обращается к Византии, которая дальше от его державы и которая не имеет к его державе никаких претензий.
[4. Растислав је као владар морао желети да му народ прими хришћанство. Живећи у блиском суседству са културнијим народима морао је осетити да се његов народ може само тако одржати ако при-хвати просвету и културу. Међутим, какве веће културе није могло ни код Словена бити без хришћанске вере, као што је без ње није било ни код једног европског народа. Осим тога, Растислав је могао доћи у ближу везу са другим владарским домовима и државама само као владар хришћанске државе. Поред свега тога, није могао пристати на то да у његовој држави и даље Немци шире хришћанство. То доба је било доба стварања држава, једна је померала своје границе на штету друге и мешала се у послове друге. То се није чинило само ратовањем и силом, него врло често и вером. Кад би који народ примио од другога хришћанство, доспео би у неку политичку зависност од њега. У земљу је дошло, барем у први мах, туђе свештенство, које је васпитало себи наследнике и утицало на државни живот. Словенске земље су и иначе донекле зависиле од Немаца, па Моравци нису желели да ту зависност још појачају вером и црквом. Ако је Растислав хтео да буде слободнији према Немцима, он је морао желети самосталну цркву, јер у средњем веку се не може замислити државна самосталност једног народа без његове црквене самосталности. Због тога се он обраћа Византији, која је даље од његове државе и која нема у његовој држави шта да тражи.]

[АН, 23нбр2011]
5. В Византии миссии заранее подготовливалась, потому-что славянские апостолы выходят на путь полностью готовы к большой работе, которая их ждет. Эта большая работа состоялась в том чтобы у западных славян положить христианство на народную основу. Это значит: чтобы служить богослужение на народном языке, подготовливать священников из самого народа и чтобы основать народную литературу на славянском языке. Для такого великого дела - для создания своей народной и христианской культуры - у славянов не было возможности. У них не было своей письменности. Константин им составил письменность (глаголица), перевел вместе с Мефодием с греческого на славянский самые нужные книги для богослужения и те обломки Священного писания которые читаются на богослужениях. Эта работа должна была быть сделана намного раньше. - Язык, на котором они писали был языкомм македонских славян, которые тысячу и сто лет тому назад не очень отличался от языка западных славян.
[5. И у Византији је та мисија унапред спремана, јер словенски апостоли крећу на пут већ потпуно спремни за велики посао који их чека. Тај велики посао био је у томе да код Западних Словена положе хришћанство на народну основу. То значи: да служе службу Божју на народном језику, да спремају свештенике у самом народу и да заснују народну књижевност на словенском језику. За тај велики подухват - за заснивање своје народне и хришћанске културе - нису Словени имали могућности. Нису имали ни својих писмена. Константин им је саставио писменицу (глаголица), превео је са Методијем са грчког на словенски најпотребније књиге за богослужење и оне одломке Светог писма који се читају на богослужењима. Тај посао је морао бити много раније рађен. - Језик на којем су писали био је језик македонских Словена, који се пре хиљаду и сто година није много разликовао од језика Западних Словена.]

[АН, 23нбр2011]
6. Потому-что так подготовились, принялись славянские апостолы к своему великому делу.
[6. Пошто су се тако спремили, прионули су словенски апостоли свом великом делу.]

[АН, 24нбр2011]
Они неустанно проповедовали и подготавливали работников для дальнейшей работы. Крестили Ростислава и его родственника Святополка. "Слушая величия Божья на родном языке", славяне радовались, но не немцы. Началась борьба с их влиянием[?] на славян в вере, просвещении и державных делах. Из-за этого, они вступили в борьбу с новыми проповедниками. В особенности они осуждали богослужение на славянском языке. На западе думали, что богослужение можно достойно совершать только на одном из трех языков на которых Пилат написал надпись на кресте Спасителя: на еврейском, греческом и латинском "(тројезичници, пилатовци)[?]".
[Они су неуморно проповедали и спремали раднике за даљи посао. Крстили су Растислава и његовог рођака Сватопука. „Слушајући величија Божја својим језиком", Словени су се радовали али Немци нису. Почело је сузбијање њиховог утицаја на Словене у вери, просвети и државним пословима. Због тога су се упустили у борбу са новим проповедницима. Нарочито су им замерали богослужење на словенском језику. На западу су мислили да се богослужење може достојно обављати само на она три језика на којима је Пилат написао натпис на Спаситељев крст: хебрејски, грчки и латински (тројезичници, пилатовци).]

[АН, 24нбр2011]
7. Весть о новых проповедниках из Византии, или жалоба на их работу, пошла в Рим к папе Николаю I, под чей властью этих края находились. Святые братья были позваны в Рим, чтобы там видели, что они делают. После сорока месяцев работы [48 м.=4 г.] среди славян, они отправились в Рим. Хотя они были из Константинопольского патриархата, они все-таки отозвались на этот зов потому-что Западная и Восточная церковь были тогда еще вместе, и края в которых они работали подпадали под власть Римского патриархата.[?] И на этом путешествии они делали свое дело. Немного задержались у князя Коцеля[?] на Болотном озере [Балатон в Венгрии?] в Панонии. Они дали ему[?] славянские книги и научили пятьдесят его людей славянскому письму. Проповедовали и в хорватских краях через которые должны были пройти. В Рим они прибыли в 868 г., принеся с собой мощи св.Климента.
[7. Вест о новим проповедницима из Византије, или тужба на њихов рад, отишла је у Рим до папе Николе I, под чију власт су ти крајеви потпадали. Св. браћа буду позвана у Рим да се тамо види шта они раде. Они су, после четрдесет месеци рада међу Словенима, кренули на пут у Рим. Мада су били из Цариградске патријаршије, одазвали су се томе позиву јер Западна и Источна црква беху тада још заједно, а крајеви у којима су радили потпадали су под власт римског патријархата. И на том путовању су радили своје дело. Дуже су се задржали код кнеза Коцеља на Блатном језеру у Панонији. Дали су му словенске књиге и научили су педесеторицу његових људи словенском писму. Проповедали су и у хрватским крајевима кроз које су морали проћи. У Рим су стигли 868. године, носећи собом мошти св. Климента.]

[АН, 24нбр2011]
- Однако Николай I между-тем умер и их ввстретил Папа Адриан II. Приветствовали их хорошо, потому-что принесли Риму великий дар – мощи одного из первых римских епископов и подчинение одной новой церковной провинции.
[- Никола I беше међутим умро и њих је дочекао папа Хадријан II. Дочекани су лепо, јер су носили Риму велики дар - мошти једног од првих римских епископа и покорност једне нове црквене провинције.]

[АН, 24нбр2011]
- В Риме, их работа была одобрена, была признана письменность и право совершать богослужения на словянском языке. Славянские священные книги лежали во время торжественной службы на почтенной[?] трапезе[?], а после этого служилась славянская служба в нескольких римских храмах.
[- У Риму је њихов рад био одобрен, признато им је писмо а право да врше богослужење на словенском језику. Словенске свете књиге су лежале за време свечане службе на часној трапези, а после тога је служена словенска служба у неколико римских храмова.]

[АН, 24нбр2011]
Константин умер в Риме 869 г., принял монашество 50 дней до смерти принял имя Кирилл. Ему было 42 г. "В одном иге мы пахали борозды - сказал Мефодию, - я сейчас падают на ниве, и ты продолжай то что мы начали."
[Константин је умро у Риму 869. године закалуђеривши педесет дана пред смрт и примивши име Ћирило. Било му је четрдесет и две године. „У једном смо јарму орали бразду - рекао је Методију - ја сада падам на њиви, а ти настави што смо почели."]

[АН, 24нбр2011]
8. Мефодий вернулся с много рукоположенных своих учеников, может быть уже тогда, как архиепископ Паннонии и Моравии. Это значит, что церковное правление у славян стало независимым от немецких епископов. Так как в то время было восстание моравских и полапских славян против немцев, остался Мефодий в Панонии. Но немецкие священники отвезли его в Пассау, где его осудил собор их епископов и немецкий царь Людвиг, и был посажен в темницу. Только через два года, он был освобожден из-за заступничества папы Иоанна VIII. Немцы по-прежнему направляли жалобы на Мефодия в Рим, и он снова пошел оправдаться. И снова была одобрена славянская служба "писанная буквами которые Константин Философ, потому что апостолы говорили на всех языках." Но Мефодия сопровождал в Рим очень опасный человек и его прикрытый неприятель. Это был священник Вихинг, который по-желанию Святополка был рукоположен в Риме за епископа нитранского, но чтобы был ответствен своему архиепископу Мефодию. Этот человек был в своей души противник всего того что св. братья делали между славянами. Потому-что среди славян существовало течение которое клонило к немцам. И Вихинг был немецкий приятель. Он, как епископ, так сплетничал против Мефодия князю, народу и папе, что Мефодий в конце концов его проклял и оставил все и отправился в Константинополь. В Константинополе император и патриарх торжественно его приняли, как человека который хорошо исполнил задание котороеу было возложено на него. Но все-таки он вернулся к своим славянам и умер в 885 г. в Велеграде.
[8. Методије се вратио са много рукоположених својих ученика, можда већ тада, као архиепископ панонско-моравски. То значи да је црквена управа код Словена постала независна од немачких епископа. Како је у то време био устанак моравских и полапских Словена против Немаца, остао је Методије у Панонији. Но немачки свештеници га одвуку у Пасау, где га је осудио сабор њихових епископа и Лудвиг немачки цар, те је допао тамнице. Тек после две године буде он ослобођен на заузимање папе Јована VIII. Немци су и даље слали у Рим тужбе на Методија и он је поново ишао да се оправда. И опет је одобрена словенска служба „писана словима која је пронашао Константин филозоф, јер су и апостоли говорили свим језицима". Но Методија је пратио у Рим један опасан човек и његов прикривени непријатељ. То је био свештеник Вихинг, који је на жељу Сватопукову рукоположен у Риму за епископа њитранског, али да се има покоравати своме архиепископу Методију. Тај човек је био у души противник свега што су међу Словенима радила св. браћа. Јер, међу Словенима је постојала струја која је нагињала Немцима. И Вихинг је био немачки пријатаљ. Он је, као епископ, толико сплеткарио против Методија код кнеза, народа и папе, да га је Методије најзад проклео и оставивши све отишао у Цариград. У Цариграду су га и цар и патријарх свечано примили, као човека који је добро обавио велики задатак који му је поверен. Но ипак се вратио међу своје Словене и умро је 885. године у Велехраду.]

[АН, 24нбр2011]
9. Мефодий знал, что дальнейшея судьба его дела зависит от того кто будет его преемником, поэтому он назначил в преемника своего ученика Горазда. Но Вихинг этому помешал оклеветавши Мефодия и его выбранного Горазда перед папой Стефаном VI. В стране настала борьба между Мефодиевой партией и партией латинского обряда, во главе которой стоял несчастной Вихинг. Борьба была быстро завершена тем что последователи Мефодия были брошены в тюрьмы и изгнаны из страны. Первые были изгнаны самые близкие ученики св. братьев: Климент, Савва, Наум, Горазд и Анджелар. Горазду и Савве был потерян след, а остальная тройка достигла через Белград к южным славянам, болгарам и сербам. Некоторые достигли до Хорватии и Чехии. В Моравии Святополк отрекся от самостотельности своей церкви и покорился немецкой и римской главенству, и этим предал одно великое дело. Но славянские богослужения и книги в Моравии все-таки не нестали. Она укрылась в отдаленных селах и в некоторых монастырях. То же самое было в Чехии, где славянское богослужение жило еще до конца XI в. в Сазавском монастыре. Может быть и дальше где-нибудь жила.
[9. Методије је знао да даља судбина његова дела зависи од тога ко ће му бити наследник, зато је одредио себи за наследника свога ученика Горазда. Но Вихинг је то спречио оклеветавши код папе Стевана VI и Методија и његова одабраника Горазда. У самој земљи је настала борба између Методијеве странке и странке латинског обреда, којој је стајао на челу несрећни Вихинг. Борба је брзо окончана тиме што су присталице Методијеве бачене у тамницу и прогнане из земље. Први су прогнани најближи ученици св. браће: Климент, Сава, Наум, Горазд и Анђелар. Горазду и Сави је изгубљен траг, а остала тројица су дошла преко Београда међу Јужне Словене, Бугаре и Србе. Неки су доспели у Хрватску и Чешку. У Моравској се Сватопук одрекао самосталности своје цркве и покорио се немачкој и римској надмоћи, чиме је изневерио једно велико дело. Но словенске службе и књиге у Моравској ипак није нестало. Она се склонила у забита села и у покоји манастир. Исто је тако било у Чешкој, где је словенска служба живела још пред крај XI века у Сазавском манастиру. Можда је и даље где-где живела.]

г) Славянский язык в Церкви у хорват. [для АН] [г) Словенски језик у цркви код Хрвата]

[АН, 24нбр2011]
1. Когда хорваты поселились в своем сегодняшнем краю, скоро приняли христианство и подпали под церковную власть Рима, где и были крещены. Хотя они и имели свою державу (с средоточием на Адриатике), за целых 200 лет от их крещения не находим упоминания об их славянском самосознании [лице] и народности. Были прижаты латинским языком и культурой которую Рим нес с верой. Народный язык у них появляется когда их из Панонии захватило течение народной церкви и языка. Это уже времена Кирилла и Мефодия. Они на своем пути в Рим, проходили через хорватские земли, Мефодий шел несколько раз. Так как задержались у Коцелевих славян в Паннонии, естественно что задержались и у хорват. Кроме этого первого посева славянского церковного слова между ними, у хорватов были возможности принять и больше. Их земли граничились с Панонией, они смешивались с пононийцами и приняли от них славянское богослужение. Когда ученики и последователи Мефодия были изгнаны на все стороны (Сватопук-Вихинг), некоторые пришли в хорватские края. В особенности многие панонци и моравцы должны были бежать в Хорватию, когда их державы пали пред наездом мадъяр (896). Таким образом, у хорват постепенно обжился повсюду церковнославянский язык с глаголицей которая у них получила слегка измененный вид.
[1. Када су се Хрвати настанили у својој данашњој постојбини, примили су убрзо хришћанство и потпали су под црквену власт Рима, одакле су и крштени. Мада су имали своју државу (са тежиштем на Јадрану), за читавих двеста година од њихова крштења не налазимо спомена о њиховој словенској свести и народности. Били су притиснути латинским језиком и културом коју је Рим носио са вером. Народни језик се код њих јавља када их је из Паноније захватила струја народне цркве и језика. То је већ доба Ћирила и Методија. Они су на своме путу у Рим пролазили кроз хрватске земље, Методије је ишао и више пута. Па као што су се задржавали код Коцељевих Словена у Панонији, природно је да су се задржавали и код Хрвата. Осим тога првог сејања словенске црквене речи међу њима, били су Хрвати у приликама да је приме и више. Њихове су земље граничиле са Панонијом, они су се мешали са Панонцима и примали од њих и словенско богослужење. Када су ученици и следбеници Методијеви прогнани на све стране (Сватопук-Вихинг), неки су дошли у хрватске крајеве. Нарочито су многи Панонци и Моравци морали бежати у Хрватску, када су им државе пале пред најездом Мађара (896). Тако се код Хрвата постепено одомаћио посвуда у цркви словенски језик са глагољицом која је код њих добила нешто измењен облик.]

[АН, 25нбр2011]
2. Хорватия была слишком близко к Риму и латиняне хотели сохранить свою культурную и политическое господство. Их политическое господство в восточной части Адриатического побережья в начале X в. ослабила. Латинские прибрежные города в 914 г. подпали под сильную державу князя Томислава. Также само была подавлена латинское господство в церковной и культурной жизни хорват. В хорватской державе всюду писалось глаголицей и служилось Богу на славянском языке. Нинская епископия, как центр хорватской церковной жизни, подавляла[?] противонародные чаяния латинской иерархии, в особенности митрополита сплитского.[?] Церковь у хорват, поэтому, имела все условия чтобы жить своей независимой жизнью, чтобы самостоятельно развивать чистое народное просвещение и таким образом утверждать хорватскую державу. Латиняни, из-за этого, не могли терпеть у хорватов славянский язык так долго как у западных славян. Потому что здесь славянский язык был оружием с которым народ защищался от чужеземцев в своей верской, культурной и политической жизни. Началась, таким образом, борьба против славянского языка и чаяний хорват за управлением своей церковью, в общем борьба латинян чтобы при помощи церкви удержать свое положение в Хорватии и защита хорват от этого натиска.
[2. Хрватска је била исувише близу Рима и Латини су желели да у њој сачувају своју културну и политичку надмоћ. Њихова политичка надмоћ на источној обали Јадрана била је у почетку X в. ослабила. Латински приморски градови беху 914. године пали под моћну државу кнеза Томислава. Исто тако била је потиснута латинска надмоћ у црквеном и културном животу Хрвата. У хрватској држави на све стране писало се глагољицом и служило Богу на словенском језику. Епископија нинска, као средиште хрватског црквеног живота, сузбијала је противнародне тежње латинске јерархије, особито митрополита сплитског. Црква је код Хрвата, дакле, имала све услове да живи својим самосталним животом, да самостално негује чисту народну просвету и да тако учвршћује хрватску државу. Латини, према томе, нису могли код Хрвата трпети словенски језик тако дуго као код Западних Словена. Јер и ту је словенски језик био оружје којим се народ бранио од туђинаца у верском, културном и политичком своме животу. Отпочела је, дакле, борба против словенског језика и тежње Хрвата за својом управом у цркви, заправо борба Латина да црквом одрже свој положај у Хрватској и одбрана Хрвата од тога насртаја.]

[АН, 25нбр2011]
Вождь хорватского народного движения в церкви был епископ Гргур Добре (900-930?), а центр его епископии был в Нине. На латинской стороне вел борьбу сплитский митрополит Йован.
[Вођа хрватског народног покрета у цркви био је епископ Гргур Добре (900-930?), а средиште, његова епископија у Нину. На латинској страни је водио борбу митрополит сплитски Јован.]

[АН, 25нбр2011]
3. Борьба между народных и чуждых тенденций решалась на соборе в Сплите 925 г., который был созван для решения вопроса о славянском языке в церкви у хорват. Собор был так состален, что латинянам победа была обеспечена. На этом соборе была упразднена Нинская епископия, а власть Сплитской латинской митрополии расширилась на все хорватское священство и народ – значит и на всю церковь. Григорий Нинский должен был перейти в какую-нибудь другую епископию и поставлен под власть сплитского митрополита. Это было решение этого собора. Это тоже был ясный признак того, что латинянам не было важно только отмена славянского языка в церкви, но было важно, уничтожение хорватсой церковной самостоятельности и обуздать человека которой за нее боролся. Самому славянском языку этот собор очень осторожно подрезал корень: запретил в будущем рукопологать священников которые не знают слкжить по-латински. Расчитовалось чтобы не беспокоить народ, а славянская речь в церкви постепенно погаснет. Между тем, Григорий Нинский не бездействовал, но послал в Рим жалобу против заключения собора. Папа, в тот момент, действительно не подтвердил ни отмены епархии Григория ни отмены славянского языка. Но в 928 г. состоялся другой собор в Сплите, который опять отменил нинскаю епископию. Тот собор не упоминает славянский язык, так как его судьба была решена с судьбой нинской епархией. Григорий боролся и этот раз, но сейчас без всякого успеха, потому-что папа потвердил заключения второго сплитского собора. Одним разом так была завершена борьба на Адриатике между латинянами и хорватами, которая по-существу была одинаковая с борьбой которую 50 лет назад вел в Моравии Мефодий с немцами. В обоих местах были подавлены национальные чаяния.
[3. Борба између народних и туђинских тежњи одлучивала се на Сабору у Сплиту 925. године, који је сазван да реши питање словенског језика у цркви код Хрвата. Сабор је био тако састављен да је Латинима била победа осигурана. На том сабору је укинута Нинска епископија, а власт Сплитске латинске митрополије проширена је на све хрватско свештенство и народ - дакле на сву хрватску цркву. Гргур Нински је имао прећи у неку другу епископију и стављен је под власт сплитског митрополита. То је било главно решење тога сабора. Уједно је то јасан знак да Латинима није било стало само до укидања словенског језика у цркви, него до тога, да униште огњиште хрватске црквене самосталности и да спутају човека који се за њу борио. Самом словенском језику је тај сабор врло опрезно подрезао корен: забранио је да се убудуће рукополажу свештеници који не знају латински служити. Рачунало се на то да се народ не узнемирује, а словенска реч у цркви да постепено утрне. Међутим, Гргур Нински није мировао, него је послао у Рим жалбу против саборских закључака. Папа, у тај мах, заиста није потврдио ни укидање Гргурове епископије ни укидање словенског језика. Но састао се 928. године и други сабор у Сплиту, који је опет укинуо Нинску епископију. Тај сабор не спомиње словенски језик, јер је његова судбина решена са судбином Нинске епископије. Гргур се борио и у овај мах, али сада без икаква успеха, јер је папа потврдио закључке другог сплитског сабора. У први мах је тако завршена на Јадрану борба између Латина и Хрвата, која је у суштини истоветна са борбом коју је педесет година раније водио на Морави Методије са Немцима. На оба места су сузбијене народне тежње.]

[АН, 25нбр2011]
4. Борьба Григория Нинского была великой национальной борьбой, и народ ее не оставили даже после него. В половине XI века, в Хорватии служат на славянском, как раньше. В то время, 1059-60 гг. состоялся опять собор в Сплите. Кроме всего прочего он решал и вопрос славянского языка в церкви. Запретил епископам, под угрозой изгнания[?], рукопологать славян которые не знали латинскую книгу. Для того чтобы сделать славянский язык более зазорным [противозаконным], Мефодий был назван "некий еретик Мефодий" который составил "готские" буквы и ими писал ложно против церковного порядка.
[4. Борба Гргура Нинског је била велика народна борба и народ је није напустио ни после њега. У половини XI века служи се у Хрватској словенски као и пре. У то време, 1059-60. године састао се опет Сабор у Сплиту. Уз остало је решавао и питање словенског језика у цркви. Забранио је епископима, под претњом свргавања, рукополагање Словена који не знају латинску књигу. Да би словенски језик био што зазорнији, Методије је назван „неким јеретиком Методијем" који је саставио „готска" слова и њима писао лажно против реда у цркви.]

[АН, 25нбр2011]
5. Хорваты не смирились с таким соборским заключениями и служили по-прежнему по-славянски. В особенности пользовались[?] славянской службой монахи бенедиктинцы и она продолжала распространяться. Проникла в XII и XIII вв. и в латинские города на Адриатике, в Истрию и Крайна[?], а в Срем. Но, и несмотря на добрую волю народа постепенно подавляется славянская служба из большинства хорватских краев. Главным образом из-за того, что священники "глагољаши били неуки"[?] и не могли выдержать соревнование с учеными латинскими священниками. До сегодняшнего дня осталась славянская служба (западного обряда) в сеньской епископии, и введена в новое время и у римокатоликов в Черногории. Использование славянского языка одобрил папа для сеньской епископии в 1248 г., а для крчкой епископии немного позже. Разрешение дал из-за того, чтобы приостановить распространение богомиловской ереси, из Боснии, между хорватами. Богомилы, именно, пользовались в духовной жизни народным языком
[5. Хрвати се нису помирили са таквим саборским закључцима и служили су и надаље словенски. Нарочито су неговали словенску службу монаси Бенедиктинци и она се ширила све даље. Продрла је у XII и XIII в. и у латинске градове на Јадрану, у Истру и Крањску, па и у Срем. Но и поред те добре воље народа потиснута је постепено словенска служба из већег дела хрватских крајева. Поглавито због тога што су свештеници глагољаши били неуки и нису могли да издрже утакмицу са ученим латинским свештеницима. До данас се одржала словенска служба (западног обреда) у Сењској епископији, а уведена је у новије доба и код римокатолика у Црној Гори. Употребу словенског језика одобрио је папа за Сењску епископију 1248. године, а за Крчку епископију нешто касније. Дозволу је дао због тога, да се сузбије ширење богумилске јереси из Босне међу Хрвате. Богумили су, наиме, неговали у верском животу народни језик.]

[АН, 25нбр2011]
Большинство глагольских памятников находятся в хорватских краях. Их содержание не только духовное и церковное, но и политическое, а писалось глаголицей и для других целей.
[Највише глаголских споменика имамо у хрватским крајевима. Њихова садржина није само верска и црквена него и политичка, а писало се глагољицом и за друге потребе.]

*

[АН, 25нбр2011]
Глаголицу сочинил Кирилл, главным образом по греческому курсивному письму IX в., некоторые буквы по самаританскому и еврейскому письму, а некоторые может-быть с сам придумал. Есть два вида глаголицы: круглая (в Болгарии и Македонии), угловые (в Далмации и Хорватии).
[Глагољицу је начинио Ћирил углавном по грчком курзивном писму IX века, нека слова по самаританском и јеврејском писму, а нека је можда и сам измислио. Има два типа глагољице: округли (у Бугарској и Македонији), угласти (у Далмацији и Хрватској).]

[АН, 25нбр2011]
Круглый тип глаголицы вскоре после известного времени был заменен кириллицой Кирилла более легкой и простой, а угловатая живет и дальше в общественной и частной жизни до XV в., а в церкви и в некоторых общинах в Далмации, и приморье [побережье] еще и сегодня.
[Округли тип глагољице замењен је ускоро после времена Ћирилова угоднијом и једноставнијом ћирилицом, а угласти живи и даље у јавном и приватном животу до XV века, а у цркви и у неким општинама у Далмацији и приморју још и данас.]

(Hrvatskoslovenski языке в конце XIV и XV v.

- Начало и книги Моисея)

(Хрватскословенски језик крајем XIV или XV в.

- Почетак I књиге Мојсијеве)

 

Хорватскославянский язык конце Начало – I книги Моисея)

XII. Деление Церкви на восточную и западную.[для АН]
[XII. Деоба цркве на Источну и Западну]

а) Уважение римского епископа.
[а) Углед римског епископа]

[АН, 25нбр2011]
Во втором периоде, некоторые епископы имели больше уважения со стороны своих друзей (митрополитов, патриархов), да и большее влияние на церковную жизнь (Константинопольский патриарх). Уважение получали особенно по важности места где были их кафедры, но и над самыми уважительными была власть Вселенского собора. С древних времен самый уважительный между всеми епископами был епископ столицы – Рима. Это ему признал II Вселенский собор. Уважение римского епископа не возрастал только потому-что он был в старейшей столице мира, но и по другим причинам.
[У другом периоду су неки епископи имали већи углед од својих другова (митрополити, патријарси), па и већи уплив на црквени живот (цариградски патријарх). Углед су добијали поглавито по важности места у коме су им биле катедре, али је и над најугледнијима била власт Васељенског сабора. Од најстаријих времена био је најугледнији међу свима епископима епископ престонице - Рима. То му је признао и II васељенски сабор. Углед римског епископа није растао само зато што је он био у старој престоници света, већ и из других разлога.]

[АН, 25нбр2011]
1. Римская община еще с давних времен была на первом месте. Это ей признает и апостол Павел еще до того когда он ее лично посетил. Всюду было известно и хваленое гостеприимство римских христиан, их щедрая помощь бедным, выносливость и самопожертвование в гонениях, которая их первых застигала. Носитель всей этой чести был их епископ .
[1. Римска општина је од вајкада по свему била на првом месту. То јој признаје и ап. Павле још пре него што ју је лично походио. Свуда је било познато и хваљено гостопримство римских хришћана, њихово издашно помагање сиротиње, издржљивост и пожртвовање у гоњењима, која су прво њих сналазила. Носилац све те части био је њихов епископ.]

[АН, 25нбр2011]
2. Из всех христианских общин на западе, римская община была единственная которая славилась тем, что она апостольского происхождения. В то время как на востоке эту честь делили между собой много общин, на западе она вся принадлежала только одному Риму. Кроме того ни одно место не могло похвалиться с двумя апостолами-мучениками. Эту честь имел римский епископ.
[2. Од свих хришћанских општина на западу римска је општина једина словила да је апостолског порекла. Док су на истоку ту част делиле међу собом многе општине, на западу је она цела припадала једино Риму. Уз то се ниједно место није могло похвалити са два апостола-мученика. И ту част је носио римски епископ.]

[АН, 26нбр2011]
3. Когда около 500 г. Западная римская империя рухнула, однако, осталось в Риме одна власть, которая доходила до всех краев погибшего государства. Остался римский епископ которого власть признавали остатки латинских жителей и все новые европейские народы которые из Рима приняли христианство. Принимая веру, эти народы приняли старшинство и духовное руководство римской церкви и епископа. Рим как и раньше, ввел в духовную жизнь этих народов один, латинский язык; основал у этих народов одну и ту-же, свою, культуру и держал их под одним и тем же порядком. Поэтому не будет преувеличением сказать, что Западную церковь, в каком-то смысле, продолжение погибшего Западног римског царства, а римские епископы наследник кесаря [цезара]. Из Рима веками шли законы, народ уважал в Риме то величие которое в нем осталось жить.
[3. Када је око 500. године пропало Западно римско царство, остала је у Риму ипак једна власт која је још увек допирала у све крајеве пропале државе. Остао је римски епископ коме су признавали власт остаци латинског живља и сви нови европски народи који су из Рима примили хришћанство. Примајући веру, ти су народи примили старешинство и духовно вођство римске цркве и епископа. Рим је, као и некада, увео у духовни живот тих народа један, латински, језик; засновао је код свих тих народа једну и исту, своју, културу и држао их под једним и истим поретком. Зато није претерано када се каже за Западну цркву да је, у неку руку, наставак пропалог Западног римског царства, а епископи римски да су наследници цезара. Из Рима су вековима долазили закони, свет је у Риму поштовао ону величину која је у њему остала жива.]

[АН, 26нбр2011]
4. На римской кафедре было действительно действительно великих людей, энергичных праителей и державников. Они своим правительским держанием вызывали уважение и у врагов и этим поднимали престиж своего места. Лев I своим появлением отбил Атилу перед Римом.
[4. На римској катедри је бивало заиста великих људи, енергичних управитеља и државника. Они су својим владарским држањем изазивали поштовање и код непријатеља и тиме дизали углед свога места. Лав I је својом појавом одбио Атилу испред Рима.]

[АН, 26нбр2011]
5. В половине VIII века пришли римского епископа и светской власти. Король франков Пипин Короткий дал стране председатель римской Равенна экзархата, который был выпущен на лангобардов. Его сын Карла Великого, который был коронован папой римским императором (800), расширенные собственности и передать подарок ко гробу святого gramata. Петр (Patrimonium Санкти-Петри). Таким образом, епископ Рима стал правителем своей страны, где объем изменился с течением времени. Он был упразднен в Италии, когда они воссоединились и восстановлен в 1929 году. в год.
[5. У половини VIII века дошао је римски епископ и до световне моћи. Франачки владар Пипин Мали даровао је римској катедри земље равенског егзархата, које је ослободио од Лангобарда. Његов син Карло Велики, кога је папа овенчао за римског цара (800), проширио је тај посед и положио даровну грамату на гроб св. Петра (Patrimonium sancti Petri). Тако је римски епископ постао владар са својом државом, којој се обим у току времена мењао. Укинута је када се Италија ујединила, а обновљена је 1929. године.]

[АН, 26нбр2011]
Все это достаточно, для того чтобы возвысить римских епископов и в истории и в церкви, но этого не достаточно, чтобы им признать то, что они на основе этого требуют.
[Све је то доста да римске епископе дигне високо и у историји и у цркви, али није никако доста да им се призна оно што су они на основу тога тражили.]

б) примата римского епископа.
[б) Примат римског епископа]

[АН, 26нбр2011]
Римские епископы требовали чтобы основываясь на своем уважении [почтении] чтобы вся Христова церковь признала их верховную власть над собой и даже вселенские соборы. Попытки римских епископов поставить себя и над соборами и над всей церковью идут очень далеко в прошлое. Но еще в IV в. не признает им это ни весь Запад. На Восток пытаются протянуть свою власть только с V в. В то время восточная часть церкви раздирают битвы с ересями. В этих столкновениях и некоторые патриархи впадают в неправославные учения, и этим портят свою репутацию. Папы, между прочим, всегда стояли на чистой православной точки зрения. Стоя далеко от царской власти, которая часто дружила с еретиками, папы осуждали еретиков и неправильные заключения меньших соборов и давали прибежище гонимым восточным иерархам. Когда к ним обращались с Востока и просили должную братскую помощь, или чтобы сказали свое слово, как не замешанные в споре, они это рассматривали как обращение к какому-то высшему суду. Они думали, что им вообще принадлежит последнее слово в духовных и церковных вопросах, даже и тогда когда их никто не спрашивает. Таким образом, мы видим, что Лев I (440-461), в чье время римская церковь действительно владеет Западом, доказывает, что имеет право власти и над Востоком. После него это делает и Григорий I (Великий) в конце VI в.
[Римски епископи су тражили на основу свога угледа да им цела Христова црква призна врховну власт над собом, штавише и васељенски сабори. Покушаји римских епископа да се ставе и над саборе и над цркву иду врло далеко у прошлост. Но још у IV веку не признаје им то ни цео Запад. На Исток покушавају да протегну власт тек од V века. У то време раздиру источни део цркве борбе са јересима. У тим борбама и неки патријарси падају у неправославна учења, те тиме упропашћују свој углед. Папе су, међутим, увек стајале на чистом православном становишту. Стојећи далеко од цареве власти, која се често удруживала са јеретицима, папе су осуђивале јеретике и неправилне закључке мањих сабора и давале су уточишта гоњеним источним јерарсима. Када би им се обраћао ко са Истока и тражио дужну братску помоћ, или да кажу своју реч, као неумешани у распру, они су то сматрали као обраћање неком вишем суду. Мислили су да њима уопште припада последња реч у верским и црквеним питањима, па и онда када их нико не пита. Зато видимо да Лав I (440-461), за чије време римска црква заиста влада Западом, доказује да има право власти и над Истоком. За њим чини то и Гргур I (Велики) при крају VI века.]

[АН, 26нбр2011]
Примечание. За примат над всей церковью не стоит много вся сила папы, не стоит ни уважение, да и ни то, что весь Запад признавал его как старейшину (и на Востоке матери церкви признавали первенство). Для такого примата самое важное это одобряет ли его Христос, признают ли его апостолы, знали ли о нем в первые дни церковной истории. Догматические основы на которых этот примат основывается видят западники в словах которые Спаситель сказал Петру: "ты – Петр, и на сем камне Я создам Церковь Мою, и врата ада не одолеют ее" (Мф.16:18) и дальше "дам тебе ключи Царства Небесного" (Мф.16:19). Этими словами Христос, якобы, поднял Петра над другими апостолами и дал ему власть над ними. По римскому преданию это тот-же самый Петр, с этим же самым правом первенства, был епископом в Риме. Заключение такое: как Петр стоял над остальными апостолами, так и его наследники, римские епископы, стоят честью и властью над остальными епископами. Но эти слова Христа не означают, то что он хотят римские богословы. Уже Киприан на западе не понимает их так. В апостольское время не видим ни одного случая чтобы апостолы признали Петру какое-то старшинство. На апостольском соборе (51) лучше всего видно, что ни он ни другие ничего не знали о старшинстве. Не знали о какой-то власти одного епископа над всей церковью ни ранние ни поздние соборы.
[Примедба. За примат над целом црквом не вреди много сва сила папска, не вреди ни углед, па ни то што га је Запад признавао за свога старешину (и на Истоку се матери цркви признавало првенство). За тај примат је од свега важније да ли га одобрава Христос, да ли га признају апостоли, да ли за њега знају први дани историје црквене. Догматске основе на које се примат ослања виде западњаци у речима које је Спаситељ рекао Петру: „Ти си Петар и на том камену ћу сазидати моју цркву"... и даље, „Даћу ти кључе царства небескога". Тим речима је Христос, тобоже, дигао Петра изнад осталих апостола и дао му власт над њима. По римском предању је тај исти Петар, са тим истим правом првенства, био епископ у Риму. Закључак је ово: као што је Петар стајао над осталим апостолима, тако његови наследници, епископи римски, стоје чашћу и влашћу над осталим епископима. Но те речи Христове не значе оно што хоће римски богослови. Већ Кипријан на западу не схвата их тако. У апостолско доба не видимо ниједног случаја да апостоли признају Петру неко старешинство. На апостолском сабору (51) се најбоље види да ни он ни други нису знали ништа о старешинству. Не знају о некој власти једног епископа над свом црквом ни стари ни познији сабори.]

в) Догматическое и обрядовые особенности в Западной церкви.
[в) Догматске и обредне особености у Западној цркви]

[АН, 26нбр2011]
Кроме чаяния за приматом подготовляли раскол в церкви и другие события. С древних времен различные дух Востока и Запада. Из западного духа родились папские чаяния за приматом: централизмом и властью над целым миром, римские особенности от начала Рима. Но Запад не имел способности для утонченного мышления которым Восток отличался еще до христианства, а которые требуется в богословии. Поэтому на Западе исковеркована одна очень важная догма, догма об исхождению Духа Святого от Отца, которая находится в ясно высказанными словами Иисуса (Иоанна 15:26) ["Когда же придет Утешитель, Которого Я пошлю вам от Отца, Дух истины, Который от Отца исходит, Он будет свидетельствовать о Мне;"]. Несмотря на то, что II вселенский собор утвердил эту догму, в Западной церкви считали, что ее нужно дополнить и верить, что Дух Святой исходит не только от Отца, но и от Сына (filioque). В XI в. это новшество внесли в сивол веры. Это было новое повреждение церковного порядка, так как символу веры нельзя ничего ни добавлять ни отнимать. Уже этот поступак ясно показал, что не могут долго идти вместе две церкви, из которых одна признает вселенский собор за найвышую власть, а другая не признает. - Западная церковь начала отделиться от Восточной и своими обрядами. Стало обычным причащение на бесквасных хлебах и причастие[?] только под одним видом, пост в субботу, целибат, один язык в богослужении и др. Восточная Церковь предупреждала западных об этих неправильностях. Но все эти догматические и обрядовые различия не дали повода для разделения церквей. Главная тема рассматривалась по-вопросу: какое положение имеет римский епископ, по канонам.[?]
[Сем тежње за приматом спремале су расцеп у цркви и друге прилике. Од античког доба је друкчији дух код источњака, а друкчији код западњака. Из западњачког духа су се и родиле папске тежње за приматом: централизам и власт над целим светом римске су особине откад је Рима. Но Запад није имао смисла ни за истанчано мишљење којим се Исток одликовао још пре хришћанства, а које је потребно у богословљу. Зато је на Западу изопачена једна врло важна догма, догма о исхођењу Духа Светога од Оца, која почива на јасно изреченим Христовим речима (Јн 15, 26). Мада је II васељенски сабор утврдио ту догму, у Западној цркви се сматрало да њу треба допунити и веровати да Дух Свети не исходи само од Оца, него и од Сина (filioque). У XI веку су на Западу ту новину унели у симбол вере. То је била нова повреда црквенога реда, јер у симболу вере не сме се ништа ни додавати ни одузимати. Већ тај поступак је јасно показао да не могу дуго ићи заједно две цркве, од којих једна признаје васељенски сабор за највишу власт, а друга не признаје. - Западна црква се почела да дели од Источне и својим обредима. Уобичајила је причешћивање на бесквасним хлебовима и причест само под једним видом, пост у суботу, целибат, један језик у богослужењу и сл. Источна црква је упозоравала западњаке на те неправилности. Но све те догматске и обредне разлике нису дале повод за деобу цркава. Велики обрачун је извршен на питању: какав положај има у цркви римски епископ, дакле на канонском питању.]

г) Большое столкновение Востока с Западом.
[г) Велики сукоб Истока и Запада]

[АН, 28нбр2011]
Столкновение выявилось в IX в. в споре Константинопольских патриарха Фотия и Игнатия.
[Сукоб је избио у IX веку на спору цариградских патријараха Игњатија и Фотија.]

[АН, 28нбр2011]
1. В Константинополе в половине IX в. был патриарх Игнатий, сын одного свергнутого царя. Еще будучи мальчиком стал монахом и жил свыше 30 лет строгой жизнью, и приобрел большое уважение у жителей Константинополя. Из-за такой жизни и борьбы с иконоборцыми стал патриархом. Но Игнатий не был спокойным человеком, поступал неосторожно и многие этого не одобряли.[?] Между прочим был и Варда, дядя и тьютор малолетного царя Михаила III. Варда был его неприятелем потому-что Игнатий один раз публично отказался от общения[?] и потому что Игнатий не хотел участвовать в его политике. Варда хотел силой заставить принять монашество царицу мать, свою сестру, чтобы убрать ее от государственной власти и самому править. Требовал от Игнатия чтобы царицу отдать в монашки, но Игнатий не согласился с этим. Варда вовлек его в один заговор, свергнул его и заточил на одном острове. В патриаршею столицу был поставлен тогдашний сенатор Фотий. Он был необыкновенно образованный и чистого характера. Поэтому и был он избран, для того чтобы с той стороны не cмогли его обвинять ни те которые сожалели за Игнатием.[?] Фотий принял свое место только тогда когда его выбор одобрил один собор. Тогда он был рукоположен, т.е. как бывший светский человек [cветовњак?] прошел за шесть дней все священничиские степени.
[1. У Цариграду је у половини IX века био патријарх Игњатије, син једног свргнутог цара. Још као дечак постао је монах и живео је преко тридесет година строгим животом, па је стекао велико поштовање код Цариграђана. Због таквог живота и борбе са иконоборцима постао је патријарх. Но Игњатије није био сталожен човек, поступао је пренагљено и многима се замерио. Међу тима био је и Варда, ујак и тутор малолетног цара Михаила III. Варда му је био непријатељ јер га је Игњатије једном јавно одбио од причести и зато што му Игњатије није хтео да послужи у његовој политици. Варда је хтео да на силу покалућери царицу матер, своју сестру, да би је склонио са државне управе и да би сам владао. Захтевао је од Игњатија да царицу закалуђери, али Игњатије није на то пристао. Варда га увуче у једну велику заверу, свргне га и заточи на једно острво. На патријарашку столицу је постављен дотадашњи сенатор Фотије. Био је необично учен и чистог карактера. Зато је и изабран он, да му с те стране не могу замерити ни они који су жалили за Игњатијем. Фотије се примио свога места тек онда када је његов избор одобрио један сабор. Тада је рукоположен, тј. као бивши световњак прешао је за шест дана све свештеничке степене.]

[АН, 28нбр2011]
2. Игнатий не смирился со своей сульбой. Начал бороться против нового патриарха. Государственная власть попробовала силой заставить Игнатия замолчать и его партию. Но из-а этого его у многих его репутация еще больше возросла. В константинопольской Церкви произошел раскол: одни признавали зконного патриарха Игнатия, а другие Фотия.
[2. Игњатије се није помирио са својом судбином. Почео је да се бори против новога патријарха. Државна власт је покушала да силом ућутка Игњатија и његову странку. Но због тога му је код многих углед још порастао. У цариградској Цркви је избио раскол: једни су признавали за законитог патријарха Игњатија, а други Фотија.]

[АН, 28нбр2011]
Раскол, схизма, шизма = уход от общего порядка в церкви и от законной црквной власти. Византия = Константинополь [Царьград].
[Раскол, схизма, шизма = одметање од општег реда у цркви и од законите црквене власти. Византија = Цариград.]

[АН, 28нбр2011]
3. Расколу который начался в Константинополе не была причина только вопрос о патриархе. Время в котором жил Фотий было временем возрождения науки в Византии. Тогда начал свободолюбивый дух просвещения входить в государственное правление, литературу, ну и в церковную жизнь. Представителей этого направления звали економисты и между ними был и Фотий. Против них стояли консервативцы – зилоты, которые желали чтобы вся их общественная жизнь текла по-старому. Члены этой партии находились между монахами и широких народных кругах, а в ней был и Игнатий. Эти два политических и культурных течения столкнулись вокруг личностей Игнатия и Фотия.
[3. Расколу који је избио у Цариграду није био разлог само питање патријарха. Доба у коме је живео Фотије било је доба препорода наука у Византији. Тада је био почео слободоумнији дух просвећености да улази у државну управу, књижевност, па и у црквени живот. Представници тога правца звали су се економисти и међу њима је био и Фотије. Према њима су стајали конзервативци -зилоти, који су желели да сав јавни живот тече по старом. Чланови те странке су били међу монасима и у ширим народним круговима, а био је у њој и Игњатије. Те две политичке и културне струје сукобиле су се око личности Игњатија и Фотија.]

[АН, 28нбр2011]
4. Столкновение двух патриархов, как бы ни судить о нем, принадлежит в ответственность константинопольской церкви и никого больше. Но папа Николай I, великий борец за папский примат, употребил его для того чтобы вмешаться в дела константинопольской церкви. Когда он получил от царя и Фотия письмо которым ему, как и другим патриархам, сообщает о перемене которая произошла на константинопольской кафедре, он заявил, что это изменение он не одобряет. Прежде всего не одобряет потому-что этот вопрос решался без его знания, а второе, что Фотий стал патриархом прямо из светского класса, а это, якобы, не согласно ни законами ни с обычаями церковными.
[4. Сукоб због двојице патријарха, ма како да се о њему суди, спадао је у делокруг само цариградске цркве и није био ничији више. Но папа Никола I, велики борац за папски примат, употребио га је да се умеша у послове цариградске цркве. Када је примио од цара и Фотија писмо којим му се, као и осталим патријарсима, јавља каква се промена догодила на цариградској катедри, он је изјавио да ту промену не одобрава. Пре свега не одобрава је зато што се то питање решавало без његова знања, а друго, што је Фотије постао патријарх непосредно из световног сталежа, а то се, тобоже, не слаже ни са законима ни са обичајима црквеним.]

[АН, 28нбр2011]
5. В Константинополе сразу почувствовали, что всей Восточной церкви грозит опасность. На ее свободу дерзает один очень сильный человек, который мог опереться на целую партию в самом Константинополе. Если подпустит Константинополь, три оставшиеся патриархата и не имеют значение. Все лучшие и совестливее священники и мыслители еще теснее сплотились [сврстали?] возле Фотия, надеясь на его знания и характер. Все-таки папе было сделано по его воле и был созван один собор для того чтобы рассмотреть вопрос о смене патриарха. Собор одобрил все что случилось, потому-что случилось то что требовали высшие нужды церкви. С соборскими решениями понесли легаты и Фотиево письмо с котором он лично ответил на папины замечания. Фотий защищал законность своего епископства укзывая на пример Амвросия Миланского [Амвросий Медиоланский?], из чьего примера видно что на Западе были случаи когда некрещенный человек был выбран в епископа. В тоже самое время он утверждал, что его церковь самостоятельная и подчеркивал верховную власть соборов над собой и на своим римским другом. Кроме всего этого папа Николай I мог надеяться на успех, так как партия Игнатия послала ему жалобу, а жалобы шлют высшей власти против решений низших властей. Так как, Игњатий со своей партией признал папу за высшую власть, папа вложил всю свою силу чтобы опять его поднять на патриарший стул. Победа Игнатия была бы и его победа. Ссылаясь на слова Христа к Петру, доказывал свое право власти над всей, включая константинопольскую церковь. На основе этого права ни хотел дальше признавать Фотия, но считал Игњатия законным патриархом. Ни на этот раз ничего не вышло, несмотря на то, что провозгласил Фотия свергнутым.
[5. У Цариграду су одмах осетили да прети опасност целој Источној цркви. У њену слободу је задро један врло јак човек, који се могао ослонити на целу једну странку у самом Цариграду. Попусти ли Цариград, три остала ослабљена патријархата и не долазе у питање. Сви бољи и свеснији свештеници и мислиоци још су се тешње сврстали уз Фотија, уздајући се у његово знање и карактер. Ипак је папи учињено по вољи и сазван је један сабор да извиди питање смењивања патријарха. Сабор је одобрио све што се збило, јер се збило зато што тако захтевају више потребе цркве. На сабору су учествовали и папски заступници који су потписали записнике и прихватили закључке сабора. Са саборским решењима понели су легати и Фотијево писмо којим је лично одговорио на папине замерке. Фотије је бранио законитост свог епископства указујући на пример Амвросија Миланског, из чијег се примера види да је на Западу било случајева да се још некрштен човек бира за епископа. У исто време је тврдио да је његова црква самостална и истицао је врховну власт васељенских сабора и над собом и над својим римским другом. Поред свега тога могао се папа Никола I надати успеху, јер је Игњатијева странка послала њему жалбу, а жалбе се шаљу вишој власти против пресуда нижих власти. Како је, дакле, Игњатије са својом странком признао папу за вишу власт, папа је уложио сву снагу да га опет дигне на патријаршијску столицу. Победа Игњатијева била би и његова победа. Позивајући се на Христове речи Петру, доказивао је право власти над целом, па и цариградском црквом. На основу тога права није хтео ни даље да призна Фотија, него је сматрао Игњатија за законитог патријарха. Ни у тај мах није успео, мада је прогласио Фотија свргнутим.]

[АН, 28нбр2011]
6. Рим не хотел попустить потому-что в тоже самое время происходил и так-называемый болгарский вопрос, который к нему очень относился. Болгар крестил Константинополь, он им дал первую иерархию. Но князь Борис все-таки обратился к папе чтобы он ему растолковал какие-то духовные вопросы и послал епископов которые бы снова организуют Болгарскую церковь. Это был тоже-самый случай, который был со славянским князем Ростиславом. Только здесь Борис хотел спастись от политического влияния греков, которые находились слишком близко. Конечно, Рим поспешил принести свою власть в непосредственную близость Константинополя Но Фотий имел силы этому противостоять и на одном соборе осудить новшества, которые Рим начал распространять по Болгарии ("и от сына") [VIII член Символа веры].
[6. Рим није хтео да попусти јер се у исто време радило и о тзв. бугарском питању, које га се јако тицало. Бугаре је крстио Цариград, он им је дао и прву јерархију. Но кнез Борис се ипак обратио папи да му он растумачи нека верска питања и да пошаље епископе који ће поново организовати Бугарску цркву. То је био исти случај као са словенским кнезом Растиславом. Само што је овде Борис хтео да се спасе од политичког утицаја Грка, који су му били сувише близу. Наравно, Рим се пожурио да пренесе своју власт у непосредну близину Цариграда. Но Фотије је имао снаге да се томе одупре и да на једном сабору осуди новотарије, које је Рим почео да шири по Бугарској („и од сина").]

[АН, 28нбр2011]
7. Среди этой необыкновенной борьбы будет убит Варда, защитник Фотия. Вскоре после этого убивает и Михаила III его цезарь и бывший конюшник Василий Македонcкий и сядет сам на престол. Василий, который таким образом дошел до престола, хотел задобрить для себя простой народ; нужен был ему и папа чтобы через него прийти к связи с западными правителями. Поэтому он сразу свергает Фотия и помещает патриарха Игнатия. И царь и Игнатий сообщают папе новую перемену и признают его верховную власть. Но папе, сейчас это был Хардиян II, нужна была победа в совершенно законной форме. Не личная покорность двоих человек, чем покорность всей церкви. По его требованию, состоялся в 869 г. в Константинополе собор который осудил Фотия и всех его сторонников. Он также признал папскую власть над целой, значит и Восточной церковью. Этот собор считает Римская церковь VIII вселенским собором. Восточная его не признает ни за обыкновенный собор, потому-что на нем не была представлена вся церковь, но и не целый Константинопольский патриархат. Но насчет болгарского вопроса, несмотря на то, что папа хотел чтобы собор решил этот вопрос по его воле, собор это не сделал. Свергнутый великий патриарх Фотий пал в тяжелые обстоятельства. От него забрали все, и даже книги.
[7. Усред те необичне историјске борбе буде убијен Варда, заштитник Фотијев. Ускоро после тога убије и Михаила III његов цезар и бивши коњушар Василије Македонац и седне сам на престо. Василије, који је на такав начин дошао до престола, хтео је да задобије за себе прости народ; требао му је и папа да преко њега дође у везу са западним владарима. Он зато одмах свргне Фотија и намести за патријарха Игњатија. И цар и Игњатије јаве папи нову промену и признају му врховну власт. Но папи, сада је то био Хардијан II, требала је победа у потпуно законитој форми. Не лична покорност двојице људи, него покорност целе цркве. На његов захтев, састао се 869. године у Цариграду сабор који је осудио Фотија и све његове присталице. Уједно је признао папску власт над целом, дакле и Источном црквом. Тај сабор сматра Римска црква Осмим васељенским сабором. Источна га не признаје ни за обичан сабор, јер на њему није била заступљена цела црква, па ни цела Цариградска патријаршија. Но што се тиче бугарског питања, мада је папа захтевао да овај сабор реши и то питање по његовој вољи, сабор то није учинио. Свргнути велики патријарх Фотије пао је у тешке прилике. Одузели су му све, па и књиге.]

[АН, 28нбр2011]
8. Умер и Адриян, наследовал его Иван VIII [Иоанн?]. Он приказал Игнатию чтобы за короткий срок позвал из Болгарии всех своих епископов и священников, иначе его свергнет. Игнатий не дожил ни один другой срам. Вскоре он умер. Из-за измененных политического положения Фотий опять стал патриархом. С этим смирился и папа Иван, потому-что Сарацени вторглись в Италию и папа искал любой ценой помощь от Востока. Одно он все таки еще желал: Болгарскую церковь. Конечно, без успеха. Его легат Марин, который пришел в Константинополь чтобы об этом переговорить, вел себя так что должны были его арестовать [затворити?]. Иоанна это так оскорбило, что проклял [бацио клетву?] Фотия и его последователей
[8. Умро је и Хадријан, наследио га је Јован VIII. Он је наредио Игњатију да у кратком року позове из Бугарске све своје епископе и свештенике, иначе ће га свргнути. Игњатије није доживео ниједну ни другу срамоту. Ускоро је умро. Због промењених политичких прилика постао је опет Фотије патријарх. С тиме се помирио и папа Јован, јер Сарацени беху упали у Италију и папа је тражио по сваку цену помоћ од Истока. Једно је ипак захтевао: Бугарску цркву. Наравно, без успеха. Његов легат Марин, који је био дошао у Цариград да о томе преговара, понашао се тако да су га морали затворити. Јована је то тако увредило да је бацио клетву на Фотија и његове присталице.]

[АН, 28нбр2011]
Фотий не остался, до конца своей жизни, на своем месте. Он умер в монастыре в 891 г.
[Фотије није до краја живота остао на своме месту. Умро је у манастиру 891. године.]

д) Окончательное разделение церкви.
[д) Коначна деоба цркве]

[АН, 28нбр2011]
После большого столкновения, который состоялся во время Фотия, Игнатия, Николая I, Адриана II и Иоанна VIII, Восточная церковь была начисто с тем, что Рим при первой возможности повторит то что у него раньше не вышло. Восток стал очень осторожным недоверчивым. Запад ждал свое время. То время не пришло, но оно пришло до окончательного раскола церкви, что во время Фотия все-таки не случилось. Потому-что великий спор до тех пор считался спором римског и константинопольского патриархов и их иерархий, а не спором одной и другой части церкви.
[После великога сукоба који се одиграо за време Фотија, Игњатија, Николе I, Хадријана II и Јована VIII, била је Источна црква начисто са тим да ће Рим у првој згоди поновити оно што му до тада није успело. Исток је постао опрезан и неповерљив. Запад је чекао своје време. То време није дошло, али је дошло до коначног расцепа цркве, што се за Фотија ипак није догодило. Јер велики спор се дотле сматрао спором римског и цариградског патријарха и њихове јерархије, а не спором једног и другог дела цркве.]

[АН, 28нбр2011]
1. В половине XI в. спор вспыхнул снова, но сейчас завершился как одной и другой церкви. На Сицилии и в южной Италии были края которые подпадали непосредственно под власть византийског царя. Жители были в большинстве греки (Magna Graecia) и были под духовной властью константинопольского патриарха. Между тем между греками начал в церкви обживаться атинский обряд. Не только здесь, но и в некоторых константинопольских монастырях. Это вызвало столкновение. Енергичный патриарх Михаил Керуларий закрыл те монастыри, а в южную Италию послал письмо, в котором осудил латынские новшества и предупредил священство чтобы им не подражать. Папа Лав IX ответил на это что Римской столице никто не может давать наставления, потому-что ее власть над всей церковью. - Так как в то время византийскому царю нужен был мир с Западом, попыталось дойти до мира. В Константинополь пришло папское послание чтобы эти преговоры кончить. Несчастье было в том, что послаников вел кардинал Хумберт, великий борец за папский примат, кроме того трудный [прек] человек. Из-за его поведения по отношению к восточным иерархам до собрания [советования] не дошло. Папские посланники, видя что дело не совершится так как бы они хотели, положили 16 июля 1054 г. на трапезу Св. Софии грамату в которой папа бросает проклятие на целую Восточную церковь. С этим великий спор действительно был завершен.
[1. Половином XI века избио је спор поново, али се сада завршио као спор једне и друге цркве. На Сицилији и у јужној Италији било је крајева који су потпадали непосредно под власт византијског цара. Становници су ту били већином Грци (Magna Graecia) и били су под духовном влашћу цариградског патријарха. Међу тим Грцима почео је да се у цркви одомаћује латински обред. Не само ту, него и у неким цариградским манастирима. То је изазвало сукоб. Енергични патријарх Михаило Керуларије затвори те манастире, а у јужну Италију пошаље посланицу, у којој је осудио латинске новотарије и опоменуо свештенство да их се чува. Папа Лав IX одговори на то да Римској столици не може нико давати поуке, јер она стоји са влашћу над свом црквом. - Како је у тај мах византијском цару требао мир са Западом, покушано је да се дође до мира. У Цариград је дошло папско посланство да те преговоре доконча. Несрећа је била што је то посланство водио кардинал Хумберт, велики борац за папски примат, уз то прек човек. Због његова понашања према источним јерарсима није до саветовања ни дошло. Папско посланство, видећи да се ствар неће свршити како оно жели, положи 16. јула 1054. године на трапезу Св. Софије грамату којом папа баца проклетство на целу Источну цркву. Тиме је велики спор заиста завршен.]

[АН, 28нбр2011]
2. Сразу же после этого был созван собор в Константинополе который папе и его посланникам "люди, которые пришли из западной тьмы как гром и буря, или дикари, чтобы срушить истину" ответил и осудил догматические, обрядовые и канонские неправильности Запада. Решение этого собора приняли все восточные патриархи. Римская церковь с того времени живет своей отдельной жизнью, который в третьем периоде довел до нового столкновения и слома.]
[2. Одмах после тога сазват је у Цариграду сабор који је папи и његовим посланицима „људима, који су дошли из западне таме као гром и бура, или дивљаци, да сруше истину" одговорио и осудио догматске, обредне и канонске неправилности Запада. Решење тога сабора прихватили су сви источни патријарси. Римска црква отада живи својим посебним животом, који ју је у трећем периоду довео до новог сукоба и слома.]

ИЛЛЮСТРАЦИИ

Период II

Жизнь христианская церковь 3131054th g.

(Церковь искусств и сплит)

Церковь Святого. Сабина в Риме

Церковь Санта-Мария Маджоре в Риме,

раннехристианской базилики распространенных видов

Церковь Святого. Софии в Константинополе (внутри и снаружи),

Базилика с куполом

Церковь Святого. Витале в Равенне, тип центральной структуры

Мавзолей Галлы Плацидии в Равенне

Император Юстиниан со свитой и сопровождения императрицы Феодоры,

мозаика из церкви св. Витале в Равенне

Доброго Пастыря, мозаика из мавзолея Галлы Плацидии в Равенне

Саркофаг Юлия Баса, Рим, Ватикан

 

ИЛУСТРАЦИЈЕ

II ПЕРИОД

Живот хришћанске цркве од 313. до 1054. г.

(Црквена уметност до раскола)

Црква Св. Сабине, у Риму

Црква Санта Марија Мађоре, Рим,

карактеристични типови ранохришћанских базилика

Црква Св. Софије у Цариграду (споља и изнутра),

Базилика са куполом

Црква Св. Витала у Равени, тип централне грађевине

Маузолеј Гале Плацидије у Равени

Цар Јустинијан са пратњом и царица Теодора са свитом,

мозаици из цркве Св. Витала у Равени

Добри пастир, мозаик из маузолеја Гале Плацидије у Равени

Саркофаг Јулија Баса, Рим, Ватикан

ТРЕТИЙ ПЕРИОД.

I. Восточная церковь от 1054th.
Константинопольский Патриархат.
[Источна црква од 1054. године]
[Цариградски патријархат]

а) турки - крестовые походы - Латинская Королевство.
[ ]

[ЕБТ, 30нбр2011]
В областях, в которых была Восточная церковь с самого начала истории человечества, прокатывались волны людей с востока на запад и наоборот. Во второй период истории церкви, а особенно в начале третьего, это время, когда азиатские волна сначала расла медленно, а затем, как ветер, заплеснула через край Восточной церкви и Европу. Так вот - третий период истории Восточной церкви является временем ее страдания. <За областей, в которых Восточная Церковь была развернута с самого начала волн человек люди в истории с востока на запад и наоборот. Второй период истории церкви, особенно в начале третьего, это время, когда азиатские волна сначала растет медленно, а затем, как ветер, брызги во всей Восточной Европе и церкви. Так вот - третий период истории Восточной Церкви является время ее страдания.>
[Преко крајева у којима је била Источна црква ваљали су се од првих почетака историје човечанства народни таласи са истока на запад и обратно. Други период црквене историје, а нарочито почетак трећега, јесте доба када се азијски талас диже прво полако, а затим као бура, да запљусне преко крајева Источне цркве и Европу. Према томе - трећи период историје Источне цркве јесте доба њеног страдања.]

[ЕБТ, 30нбр2011]
1. Во второй половине XI века вышли на сцену истории Турки, кочевых орды из центральной Азии, и направились на запад. Главное их племя, сельджуков, отняли от Византии Малую Азию, а от Сирии и Палестины потеснили Арабов. Они разрушили все культурные достижения, которые находили, и как мусульмане осбенно нападали на христиан и их святыни. Исчезли с лица земли целые города, разрушенны храмы и монастыри, народ (сасецан) и отведен в плен. <Первый Во второй половине одиннадцатого века вышли на сцену истории тюрков, кочевых орд из Центральной Азии, и направился на запад. Основными из них племя, сельджуков, бежал из византийской Малой Азии и в Сирии и Палестине были арабами подавлено. Они разрушили все культурные достижения, которые возникли, и тем более, что мусульмане напали на христиан и их святыни. Исчезли с лица Земли целых городов, разрушенные храмы и монастыри, sasecan страны и привели в плен.>
[1. У другој половини XI века изашли су на историјску позорницу Турци, номадске хорде из централне Азије, и кренули су према западу. Главно њихово племе, Селџуци, отргли су од Византије Малу Азију, а у Сирији и Палестини су потиснули Арапе. Они су рушили све културне тековине на које су били наишли, а као муслимани нарочито су се били окомили на хришћане и њихове светиње. Нестајало је са лица земље читавих градова, рушени су храмови и манастири, народ је сасецан и вођен у робље.]

[ЕБТ, 30нбр2011]
2. В эти трудные времена, и смутные времена было нелегко посещать святые места в Палестине, куда христиане до сих пор из всех стран шли. Это было наименьшим злом в Восточной церкви и государства . Но это породило движение на Запад, от которого Восток, по крайней мере сначала, ожидал освобождения. Это крестовые походы. - В то время все еще правили Палестиной арабы, они пускали христиан платить дань миру и посещать свои святыни. Но под Селџуцима иностранцы были (злостављани) ужасно остановлены. Посетители святых мест пугали Запад своими рассказами о дикости мусульман, о тяжелом положении христиан в Палестине и осквернении святых мест. Так как и византийский царь просил помощи у Запада, то пошел оттуда в1096-м году первая крестовый поход чтобы освободить святую землю. Существует никаких сомнений, что это великое движение возникло из живой веры и благочестивого энтузиазма, но все же не правильно поняли свою задачу. Крейстоносная армии в завоеванных областях также основывала свои княжества, а латинское духовенство отнимало православные храмы и церковное имущество и устанавливало в тех княжествах латинские церкви, подчиненные папе. В Сирии, например, основанно несколько латинских стран и епархий. <Второй В эти трудные времена, и смутные времена было нелегко посещать святые места в Палестине, где христиане до сих пор из всех jatimice идти. В большого краха Восточной церкви и государства было наименьшим злом. Но это породило движения на Западе, от которого Востока, по крайней мере сначала, ожидая освобождения. Это крестовые походы. - В то время все еще правили арабы Палестины, они играли христиане платить дань миру и вижу свою святыню. Но под сельджуки были оскорблены стороны. Pohodioci святые места путать с их рассказами о дикости Западе мусульман, тяжелое положение христиан в Палестине и осквернение святых мест. Как Византийский император просил помощи у Запада, пошел оттуда 1096-м Первая армия крейсера освободить Святую Землю. Существует никаких сомнений, что это великое движение возникло из живой веры и благочестивой энтузиазма, но все же не правильно поняли свою задачу. Крейсера армии в завоеванных областях также основали свои княжества, а латинское духовенство ограбили православных храмов и церковного имущества и установил княжеств Латинской Церкви, дополняется до папы. В Сирии, например., Основанная в нескольких странах и Латинской епархии.>
[2. У тим тешким приликама и немирним временима није било лако похађати света места у Палестини, куда су хришћани дотле са свих страна јатимице ишли. У великој несрећи Источне цркве и државе било је то зло најмање. Но то је дало повод једном покрету на Западу, од кога су источњаци, барем у први мах, очекивали ослобођење. То су крсташки ратови. - Док су у Палестини још владали Арапи, они су пуштали хришћане да уз наплату неког трибута на миру походе своје светиње. Но под Селџуцима су странци злостављани. Походиоци светих места су збунили Запад својим причањима о дивљаштву муслимана, о тешком положају хришћана у Палестини и о скрнављењу светих места. Како је и византијски цар молио помоћи од Запада, кренула је оданде 1096. године прва крсташка војска да ослободи свету земљу. Нема сумње да је тај велики покрет настао из живе вере и побожног одушевљења, али ипак није схватио правилно свој задатак. Крсташка војска је у освојеним крајевима оснивала своје кнежевине, а латинско свештенство је отимало православне храмове и црквена имања и оснивало у тим кнежевинама латинске цркве, подложене папи. У Сирији је, нпр., основано неколико латинских држава и митрополија.]]

[ЕБТ, 30нбр2011]
3. После этого были малые и большие крестовые походы до четвертого, который ясно показал, то что было видно с первого похода: латиняне не заботились, чтобы восточных христиан освободить от не-христиан, но чтобы их подчинить власти папы. Четвертый крестовый поход (1202- года.), чья армия оккупировала попути Задар ( за Млечиће), напала на христианский Константинополь, заняла его и основала там Латинское царство. Верховенство запада и их церкви в восточной столице длилось с 1204 до 1261 года. В это время византийский царь и патриарх находились в Никее. Казалось, что давнее желание римского епископа было исполнено. Но насилие латинской власти и церкви ещё более расширило разрыв между Восточной и Западной церковью. Западные жестокие дикости, по отношению греков, захваты храмов и осквернение святынь не могло породить ничего другого. Константинополь был освобожден в 1261 году , когда в него вновь вошел царь и патриарха. После этого крестового похода, были до конца XIII века, еще три крестовых похода. <Треть После этого они были изгнаны на малые и большие крестовые походы к четвертому, который ясно показал, что с первыми лучами: латиняне не так серьезно, что восточные христиане освободиться от не-Крест, как повиноваться власти Папы. Четвертый крестовый поход (1202-м г.), Чья армия оккупировала способ Задар дрозд, ударили по Константинополь христианским, выиграл его и установил Латинской империи там. Верховенство Запада и их церкви взял столицу Востока 1204-м 1261st в год. За это время византийский император и патриарх в Никее было. Казалось, что давнее желание было сделано епископом Рима. Но насилие и Латинской Церкви администрации было более распространено разрыв между восточной и западной церквей. Западные жестокой дикости, безусловно, полированный греками, захватить осквернение храмов и святынь не мог вынести другого таким образом. Константинополь освобожден 1261st , когда он вновь вошел в свой автомобиль и Патриарха.>
[3. После тога су покретани мањи и већи крсташки ратови до четвртог, који је јасно показао оно што се већ код првог видело: да Латинима није толико стало до тога да источне хришћане ослободе од некрста, колико да их покоре под папину власт. Четврти крсташки рат (1202. г.), чија је војска успут заузела Задар за Млечиће, ударила је на хришћански Цариград, освојила га и основала у њему Латинско царство. Владавина западњака и њихове цркве трајала је у источној престоници од 1204. до 1261. године. За то време су византијски цар и патријарх били у Никеји. Изгледало је да је ипак остварена давнашња жеља римског епископа. Но насиља латинске управе и цркве још су јаче раширила јаз између Источне и Западне цркве. Дивљаштва сурових западњака према кудикамо углађенијим Грцима, отимање храмова и скрнављења светиња није ни могло уродити другим чиме. Цариград се ослободио 1261. године када је поново ушао у њега цар и патријарх. После тог крсташког рата било их је до краја XIII века још три.]

б) Унии.
[б) Уније]

[ЕБТ*, 30нбр2011]
Уния = соединение. Так их называют, иногда успешные, попытки чтобы соединить православных христиан с западными. Униаты принимают римские догмы, признают папскую власть, а исполняют богослужения по православному.
[Унија = сједињавање. Тако се зову, понегде успели, покушаји да се сједине православни хришћани са западнима. Унијати примају римске догме, признају папску власт, а обављају богослужења на начин православни.]

[ЕБТ, 30нбр2011]
1. После провала Латинской империи, первая попытка восстановить единство Восточной и Западной церкви не осуществилась. Вопрос был поднят византийским царем Михаилом VIII Палеологом. Но не из за из высших интересов религии и церкви, а из-за политических ограничений, в котором он находился после освобождения столицы. Так как и папа принял предложение только ради расширения своей власти, понятно, что попытка не удалась. - Престол Михаила не был обеспеченный, потому что он пришел к власти незаконным путем. В стране восставали против него, турки всё время нападали на ихнюю слабую страну, и к тому же папа готовил крестовый поход - войну против него, чтобы отомстить за падение Латинской империи. В таких обстоятельствах, Михаил предложил папе власть над Восточной церковью, чтобы избежать кресровую войну. Переговоры велись в Лионе в 1274-м году.Восточные посланники приняли унию. Они договорились о догме "и сына" и на власть папы над Востоком. Чтобы народ этого не почувствовал, им пришлось оставить восточные православные обряды. Царь, таким образом, освободился от угрозы крестоносцев, но он не смог выполнить свои обязательства перед папой. Восток не получил союза, над которым он работал, и народ поднял восстание. Вновь освящены церкви, в которых служили униаты. Первый После провала Латинской империи, первая попытка осени восстановить с единство восточной и западной церквей. Вопрос был поднят византийский император Михаил VIII Палеолог. Но не потому, что некоторые из высших интересов религии и церкви, но из-за политических ограничений, в котором он был найден после освобождения столицы. Как папа получил предложение только расширить свою власть, понятно, что попытка не удалась. - Престол Михайлова не был уверен, потому что он должен прийти незаконно. Страна восстала против него, турки неоднократно настаивал на своей бедной страной, и к тому же папа готовил открытую войну против него, что он может отомстить за падения Латинской империи. В таких случаях, Майкл предложил власти папы над восточной церкви, чтобы избежать открытой войны. Переговоры велись в Лионе в 1274-м Восточного Союза посланники были получены. Они договорились о догме "и сына" и власть папы над Востоком. Для всех людей, не чувствовал бы себя, пришлось остаться на Востоке православных обрядов. Автомобилей, таким образом, освободившись от угрозы крестоносцев, но он не смог выполнить свои обязательства перед Папой. Восточного Союза не получил, что он сделал, люди восстали. Вновь освящен церквей, где они служили Союза.
[[1. После пропасти Латинског царства пада први покушај да се поново васпостави јединство Источне и Западне цркве. Ствар је покренуо византијски цар Михаило VIII Палеолог. Но не због неких виших интереса вере и цркве, него због политичке стиске у којој се био нашао после ослобођења престонице. Како је и папа примио предлог само ради ширења своје власти, разумљиво је да је тај покушај пропао. - Михаилов престо није био сигуран, јер је до њега дошао незаконитим путем. У земљи су се против њега бунили, Турци су непрестано наваљивали на његову слабу земљу, а осим тога и папа је спремао крсташки рат против њега да му се освети за пад Латинског царства. У таквим приликама Михаило понуди папи власт над Источном црквом, да би избегао крсташки рат. Преговори су вођени у Лиону године 1274. Источни изасланици су примили унију. Пристали су на догму „и од сина" и на папину власт над Истоком. Да то све народ не би осетио, имали су остати на истоку православни обреди. Цар се тиме ослободио од крсташке опасности, али није могао да испуни своје обавезе према папи. Исток није примио унију коју је он склопио, народ је дигао устанак. Поново су освећени храмови у којима су служили унијати.] ]

[ЕБТ, 30нбр2011]
2. Тем не менее, турецкая сила настолько увеличилась, что она уже перешла в европейские части Византии. Потому что турки победили сербов и болгар (1389), Византия была окружена со всех сторон. Великая Восточная Римская империя осталась только в самом Константинополе и ближайших окрестностях, а Константинополь платил дань туркам. Если бы ему ёщу можно было помочь, то помощь могла бы прийти только от Запада, через папу. Из за этого царь Иоанн VIII Палеолог предложил папе союз. Папа не был тогда в хорошей позиции, поскольку в то время, заседал Собор в Женеве где пытались реформировать церковь и ограничеть папскую власть и доходы. Папе удалось часть этого собора перенести во Флоренцию. На тот Флорентийский соборе прибыли в 1439 году и византийский царь с патриархом и другими восточными епископами, чтобы вести переговоры о союзе, который папа так ожидал, чтобы поднять свою репутацию на Западе. Восточная делегация была настойчива, и сам царь должен был быть посредником. Но констанопольский патриарх умер во Флоренции, а представитель патриарха иерусалимского бежал. Так это соглашение не было подписано двумя наиболее видными представителями Востока. В этой так называемом Флоренцийском союзе главным является признание папской власти над Востоком, на доктринальных различиях и ритуалах как-то не сосредотачивались. Возвратившись домой, отреклись от полученого союза и сами посланники. Царь, некоторое время пытался осущевить этот союз, но так как с запада не было помощи, и он отказался. Второй Тем не менее, турецкие власти настолько совершенно, что она уже прошла в европейской части Византийской империи. После турки победили сербов и болгар (1389), Византия была окружена со всех сторон. Великая Восточная Римская империя была оставлена в ближайшей окрестности Константинополя, и Константинополь был платить дань туркам. Если бы он мог помочь больше, она могла бы только получить помощь от Запада, через папу. Таким образом, император Иоанн VIII Палеолог Папе предлагали союз. Ни папа не был тогда в хорошей позиции, поскольку в то время, парламент попытался реформировать церковь Базельского Западной и ограничение папской власти и доходов. Папа сменил в одной части, что парламент принесли во Флоренцию. На Флорентийском соборе пришли 1439 Византийский император и патриарх и другие восточные епископы вести переговоры Союз, Папа не мог ждать, чтобы поднять его репутацию на Западе. Восток делегации был настойчив, и мне пришлось стать посредником автомобиля. Но патриарх умер во Флоренции, представитель Патриарха Иерусалимского бежали. Это соглашение не было подписано два наиболее видных представителей Востока. В этой так называемой. Флоренс Союз является одним из основных признания папской власти над Востоком, за доктринальные различия и ритуалы как-то прошло. Возвращаясь домой, они отказывают себе получили ЕС посланников. Автомобиль, пытаясь достичь, но, как Запад было нечего, и отказался далее.
[[2. Међутим, турска сила је толико напредовала да је већ прешла у европске делове Византије. Пошто су Турци разбили Бугаре и затим Србе (1389), Византија је била са свих страна опкољена. Велико Источно римско царство било је остало на самом Цариграду са најближом околином, а Цариград је плаћао Турцима данак. Ако му се још могло помоћи, могла је помоћ доћи само са запада, и то преко папе. Због тога је цар Јован VIII Палеолог понудио папи унију. Ни папа није тада био у добром положају, јер се у то доба трудио Сабор у Базелу да реформише Западну цркву и да ограничи папску власт и приходе. Папи је било успело да један део тога сабора доведе у Фиренцу. На тај Фирентински сабор стигао је 1439. године и византијски цар са патријархом и другим источним епископима да преговарају о унији, коју је папа једва чекао да би му подигла углед на Западу. Источно изасланство је било упорно и сам цар је морао посредовати. Но цариградски патријарх је умро у Фиренци, а заступник јерусалимског патријарха је побегао. Тако нису потписали споразум два најугледнија представника Истока. У тој тзв. Фирентинској унији главно је признање папске власти над Истоком, преко догматских разлика и обреда се некако прешло. Вративши се кући одрекли су се примљене уније и сами изасланици. Цар се неко време трудио да је оствари, но како са запада није било помоћи, одрекао је се и он.]]

в) Падение Константинополя.
[в) Пад Цариграда]

[ЕБТ, 30нбр2011]
Константинополю приближался последний час. 29 го мая 1453 года взял его Мехмед II. На Западе никто не тронулся чтобы спасти его, греческая армии из около 5000 добровольцев и монахов не могли удержать врага. В кровавой борьбе был убит и сам царь, и патриарха не стало. Константинополь теперь снова, как во время крестовых походов переживал ужасы: грабежи, поджоги, уничтожение святынь и драгоценностей. Гордость восточной церкви - Святая. София - переделана в мечеть, а константинопольская библиотека с драгоценными рукописями уничтожена. Запад содрогнулся при известии о падении Константинополя, потому что между Западом и Турками уже не было стен (бедема). Но папы не смогли поднять западные страны на новый крестовый поход против врага, который был от них так близко. - Скоро, разгромили остатки независимой Сербии (Смедерево попало под власть Турции в 1459 году) и на руинах восточных православных стран воцарился - ислам. Стамбул, недалеко до последней минуты. Двадцать девятой Май 1453-м занял Мехмед II. На Западе никто не спасти его ара, греческой армии около 5000 добровольцев и монахи не могли держать врага. В кровавый бой и был убит император и патриарх не было. Константинополь теперь снова, а также крейсеров, опытные ужасы: грабежи, поджоги, уничтожение священных и драгоценных. Гордость Восточной церкви - Св. Софии - преобразованы в мечети, и Константинополь библиотека с драгоценными рукописями уничтожены. Запад содрогнулся при известии о падении Константинополя, для турок и Запад уже не было стен. Но папа до сих пор не приступило западными странами на новый крестовый поход против врага, что они были так близки. - Скоро, они разгромили остатки независимой Сербии (Смедерево упал под властью Турции в 1459 году) и руины стран Восточной православной царила - ислам.
[[Цариграду се приближио последњи час. 29. маја 1453. године заузео га је Мехмед II. На западу се нико није макао да га спасе, а грчка војска од неких 5000 добровољаца и калуђера није могла задржати непријатеља. У крвавој борби је погинуо и сам цар, а патријарха је нестало. Цариград је сад опет, као и за крсташа, доживео грозоте: пљачкања, палеж, уништавање светиња и драгоцености. Понос источне цркве - Света Софија - претворена је у џамију, а цариградска библиотека са драгоценим рукописима уништена је. Запад је задрхтао на вест о паду Цариграда, јер међу Западом и Турцима није више било никаквог бедема. Али папама ипак није успело да покрену западне државе на нови крсташки рат против непријатеља који им је био тако близу. - Наскоро су скршени и последњи остаци самосталне Србије (Смедерево пада под турску власт 1459) и на рушевинама источних православних држава завладао је - ислам.]]

г) Положение под турками.
[г) Стање под Турцима]

[ЕБТ, 30нбр2011]
1. В великой и многовековой борьбе, которую вел ислам с христианским Востоком, начиная от Арабов и до падения Константинополя, уступили христианские страны. Но эти победители не всегда и постоянно были только разорителями. Время от времени они также чувствовали что у побежденных есть что-то сильнее, чем сила победы, и они уважали это. Арабы, например. уважали греческое просвещение и науку, и этим обогатили свой дух, и они сами работали в этих областях человеческого духа. Турки, которые в конце концов и уничтожили византийскую империю, увидели что в мире, котором они выигрывают есть кроме державы еще одна сила, которая не погтбает вместе с государством, но может жить самостоятельно. Это христианская вера и ее духовная организация - церковь. Из за этого султан Мехмед II, как только после падения Константинополя утих первый порыв толпы победителей, регулирует положение христианской церкви в новой державе. Эта позиция, как он её задумал, была весьма благоприятна. Во-первых, он приказал, чтобы вместо отсутствующего патриарха избрать нового. Этого нового патриарха - Геннадия Схолариса - принял со всеми почестями, как делали византийские цари. Подарил уму свой костыль, омофор и раскошно оформленного (белца) . Ему, („милетбаши"), старейшины всех христиан в стране, издали указ с положениями о церкви. Он признал, христианам право исповедовать свою веру и исполнять свои богослужения. Кое что ограничил. Запретил звонить колокола, торжественные шествия и все, что могло обидеть мусульманскую чувствительность.Но запретил переводить насильственно христиан в ислам, превращать церкви в мечети и конфисковать церковное имуществ. Приказал патриарху и его властям заведовать церковью по тогдашним порядкам и законам. Первый В обширной и многовековой борьбы, которая привела к исламу христианского Востока, арабы начали до падения Константинополя, уступили. Христианская страна. Но это не всегда победители и постоянно были только эсминцев. Время от времени они также считают, что побежденный есть что-то сильнее, чем сила pobedilac(ke, и они уважали его. Арабы, например. уважаемый греческого просвещения и науки, и он обогатит ваш дух, и они сами работают на этих областях человеческого духа. Турки, которые, наконец, уничтожил Византийской империи, признать, что в мире, кто выиграл больше государств, чем одна сила, которая не падает с государством, но может жить самостоятельно. Это христианской веры и ее духовная организация - церковь. Таким образом, султан Мехмед II, как только падение Константинополя утих после первых порыв толпы pobedilac(ke, регулирующие положение христианской церкви в новое состояние. Эта позиция, как он представлял себе, был весьма благоприятным. Во-первых, он приказал, чтобы вместо отсутствующей патриарха избирать в ноябре Из этого нового патриарха - Геннадий Sholarisa - получили со всеми почестями, как и византийских императоров. Он отдал свой костыль, фата и богато признакам Белый. По его словам, "miletbas(i", начальник всех христиан в стране, издал указ с положениями церкви. Он признал, христиане право исповедовать свою веру и исполнять свои богослужения. Что-то ограничено. Запретил колоколов, торжественные шествия и все, что может обидеть мусульманские чувствительность. Но запретил христианам и ложная интерпретация ислама, превращая церкви в мечети и конфискации церковного имущества. заверили Патриарха и его управление церковными властями на более ранних порядка и законов.
[[1. У великој и вековној борби коју је ислам водио са хришћанским Истоком, од Арапа почевши па до пада Цариграда, подлегле су . хришћанске земље. Но ти освајачи нису увек и непрестано били само разарачи. На махове су и они осећали да код побеђених има нечега јачега од победилачке силе, па су то и поштовали. Арапи су нпр. поштовали грчку просвећеност и науку, те су њоме обогатили свој дух, па су и сами радили на тим пољима људског духа. Турци Османлије, који су коначно срушили византијску царевину, увидели су да код света који освајају има осим државе још једна сила, која не пада са државом, него може и самостално да живи. То је хришћанска вера и њена духовна организација - црква. Због тога султан Мехмед II, чим се после пада Цариграда стишао први налет победилачке руље, уређује положај хришћанске цркве у новој држави. Тај положај, како га је он замислио, био је доста повољан. Прво је наредио да се на место несталог патријарха изабере нов. Тог новог патријарха - Генадија Схолариса - примио је са свима почастима, како су то чинили византијски цареви. Даровао му је штаку, омофор и раскошно опремљеног белца. Њему, „милетбаши", старешини свих хришћана у држави, издао је ферман са одредбама о цркви. Признао је хришћанима право да исповедају своју веру и да обављају своја богослужења. Понешто је ограничио. Забранио је звона, свечане опходе и све што би могло вређати осетљивост муслимана. Но забранио је и насилно превођење хришћана на ислам, претварање цркава у џамије и одузимање црквеног имања. Зајамчио је патријарху и његовим властима управљање црквом по дотадашњем реду и законима.]]

[ЕБТ, 30нбр2011]
2. В государственной жизни, в соответствии с турецким законодательством, подожение христиан было тяжелым. Во-первых, они не могли быть ни чиновниками ни солдатами; во-вторых, вся земля стала достоянием державы, а христиане её обрабатывали как чужую, были крепостными и платили за это своим помещикам и начальникам (беговима). Кроме того, поскольку их не считали гражданами, христиане не имели права давать показания в суде и тому подобное. - Но как невежественные Турки не были в состоянии управлять страной, которая до них имела более совершенное регулирование, они брали все таки Греков на государственную службу. В особенности, во внешнюю политику и морской флот. В других христианских областях были христиане беэправными, и им предписывалось всё, и даже как одеваться. Второй Государственной жизни, в соответствии с турецким законодательством, он ищет положение христиан. Во-первых, они не могут быть любых должностных лиц или солдат, во-вторых, вся земля стала достоянием общественности, и христиане делают, как другие, были крепостными и поплатился за это с их помещиков и баев. Кроме того, поскольку в целом не считаются граждане, христиане имеют право не давать показания в суде и тому подобное. - Но как невежественные турки были в состоянии управлять страной, которая прежде, чем они имели полное регулирование, тем не менее, греки взяли на государственную службу. В частности, внешней политики и морского флота. В других христианских областей были незаконными христианского рая, где на самом деле быть принят, и как одеваться.
[[2. У државном животу је, по турским законима, био положај хришћана тежи. Прво, нису могли бити ни чиновници ни војници; друго, сва земља је постала државна, а хришћани су је радили као туђу, били су кметови и плаћали за њу својим спахијама и беговима. Даље, како уопште нису сматрани грађанима, нису хришћани имали права да сведоче на судовима и сл. - Но како непросвећени Турци нису били кадри да управљају државом, која је пре њих имала савршеније уредбе, узимали су ипак Грке у државну службу. Нарочито за спољну политику и у морнарицу. У другим хришћанским крајевима били су хришћани бесправна раја, којој се прописивало штавише и то како да се одева.]]

[ЕБТ, 30нбр2011]
Треть Но все это было бы еще терпимо к туркам была сильнее всех, и их права - произвольное султанов, визирей, и чем меньше провинций. Так я вижу, что Мехмед II рассматривается с христианами, вопреки его фирман. Он вздрогнул, и его преемники продолжили превратить христианские церкви в мечети, они запретили строительство новых храмов и восстановление старых заплатил за лот. Когда кто-то осмелится ремонт церкви без разрешения, они оставят власти положить вопрос статус-кво, то есть. снести, а что нет opravljano. Султаны были смешаны и церковного управления и вынесения судебного решения. Насильственные poturc(ivanje перешел в обычай и закон: время от времени все христианские регионы выбраны лучшие и самые яркие мальчиков, взяли их от своих родителей, Turc(ilo их и воспитывать их из своих самых надежных войск - янычар. Из их рядов вышли большие турецкие государственные деятели и командиров. В то время, когда турки были недовольны войной iskaljivali гнев на христиан.
[[3. Но све би то било подношљиво да код Турака није била јача од свакога, па и од њиховог закона - самовоља султана, везира и мањих покрајинских управитеља. Тако видимо да сам Мехмед II поступа са хришћанима противно своме ферману. Он је почео, а његови наследници су наставили да претварају хришћанске храмове у џамије, забранили су зидање нових храмова, а за оправку старих плаћало се много. Кад би се ко усудио да без дозволе оправи храм, излазиле су власти да ставе ствар у пређашње стање, тј. да поруше и оно што није оправљано. Султани су се мешали и у црквену управу и суђење. Насилно потурчивање је прешло у обичај и закон: с времена на време су по свим хришћанским крајевима бирали најлепше и најпаметније дечаке, одузимали их од родитеља, турчили их и од њих образовали своју најпоузданију војску - јаничаре. Из њихових редова су излазили велики турски државници и војводе. У временима када су Турци несрећно ратовали искаљивали су гнев на хришћанима.]]

[ЕБТ, 30нбр2011]
4.Турецкое правительство внесло в религиозную жизнь великое зло - взятка (симония). Турки бли жадны к деньгам, и поэтому каждый новый патриарх должен был заплатить взнос в казну, а визирю и другим высшим чиновникам давать большие подарки - (пешкеш). Выбор патриарха стал для них большим источником дохода. Многие патриархи, потративши деньги за свои места, продавали низшие церковные должности. Таким образом, на наиболее важных церковных местах часто сидели недостойные, необразованные люди. Это зло распростронялось вниз, к духовенству в приходах и в монастырях. Низшее духовенство шантажировало своих прихожан, как говорят, когда даром дает, потому что даром получил. Четвёртое Турецкое правительство внесло в религиозной жизни есть одно большое зло - симонии. Турки жадны к деньгам, потому что каждый новый патриарх должен был заплатить взнос в казну, и визиря и других высших должностных лиц делают большие подарки - pes(kes(. Выбор патриарха стал для них источником дохода. Многие патриархи, тратить деньги на их место, они продавали ниже церковного достоинства. Таким образом, наиболее важные церковные сайты часто сидят недостойные, невежественные люди. Это зло происходит вниз, к духовенству в приходах и монастырях. Низшее духовенство шантажировал своих верных и за то, что, как говорят, свободно, потому что это свободно получил.
[[4. Турска управа је унела у црквени живот једно велико зло - симонију. Турци су били лакоми на новац, зато је сваки нови патријарх морао плаћати таксу државној благајни, а везиру и другим високим чиновницима давати велике дарове - пешкеш. Избор патријарха постао је за њих велики извор прихода. Многи патријарси, потрошивши новац за своје место, продавали су нижа црквена достојанства. Због тога су на најважнијим црквеним местима седели често недостојни, необразовани људи. То зло је ишло до доле, до свештенства по парохијама и по манастирима. Ниже свештенство је уцењивало своје верне и за оно за шта је речено да бадава даје, јер је бадава и примило.]

[ЕБТ, 30нбр2011]
Симония = давать деньги за место священника. Названо по Симону, целителю, который хотел купить дар Святого Духа от апостола Петра (Деян. 18, 18). Симони = давать священникам деньги. Имя было Симон, ведьма, которая разыскивается AP. Петра купить дар Святого Духа (Деян. 18, 18).
[Симонија = давање свештеничких места за новац. Назив је по Симону врачару који је хтео од ап. Петра да купи дар Светога Духа (Дап 18, 18).] ]

[ЕБТ, 30нбр2011]
5. Под Турки везде упало церковное образование. Это особенно ощущалось у Греков, которые были когда-то весьма просвещенными. Люди обнищали и не в состоянии были поддерживать школы. Учителя стали безработные ремесленники и бродяги. Места священников получают люди, которые едва умеют читать и писать. Было довольно тех корые могли немного петь. Так как священники могли единственные быть народными просветителями, просвещение среди населения упало до варварства. Мораль терялась, было много суеверий (записи муллы). Это имело место во всех христианских народов в Турции. У Греков в XVIII веке возникает мысль что непросвещенный народ и не может хотеть свободу и некоторые люди начинают распространение просвещения и образования посредством хороших школ. Они смотрят на западные страны. Найбольшее сопротивление получили от непросвещенного высшего духовенства. - Но, кроме Греков под Турками, были греческие колонии в диаспоре в Европе. Это были богатые греческие торговые общины в крупных торговых центрах, как в Венеции, Падуе, Риме, Триесте, Вене, а позже в Венгрии. Некоторые из них уже существовалм в XVI веке. Эти колонии были этнически и религиозно просветленными. Их потомство приобретало высшее образование в европейских колледжах и университетах. Они как материально, так и иным образом действовали на свою мать-родину, так религиозное образование начинается от Греков XIX века и шириться. В крупных городах открываются гимназии, открыта и высшая богословская школы на Халки. Не-православные христиане, Армяне, как и Греки имели свои колонии в Европе и там получали образование, и распространяли его среди своих у себя на родине (Венеция, Вена). Церквовная живопись и строительство также исчезло под властью Турции. Обе эти отрасли церковного искусства опустились на ступень неуклюжего производства ремесел. Пятый Под турки везде упали церковного образования. Это особенно ощущается греками, которые были когда-то весьма просвещенным. Люди бедные и не в состоянии поддерживать школы. Учителя стали простоя бродяг и ремесленников. Священник места получают люди, которые едва умеют читать и писать. Это было довольно невежественные песнопений. Как священники могли только быть популярным просвещение, просвещение среди населения сократилась к варварству. Мораль потеряно, было много суеверий (записи муллы). Это имело место во всех христианских народов в Турции. Когда греки в восемнадцатом веке возникает мысль эту отсталую нацию и не может хотят свободы и люди начинают распространение знаний через образование и хорошие школы. Они смотрят на западные страны. Опытные наиболее сопротивление непросвещенный высшего духовенства. - Но, кроме греков турками, были греческие колонии в диаспоре в Европе. Это были богатые греческие торговые муниципалитетов в крупных торговых центрах, как в Венеции, Падуе, Риме, Триесте, Вене, а затем и Венгрии. Некоторые из них уже в шестнадцатом веке. Эти колонии были этнически и религиозно известно о чрезвычайной ситуации. Их потомство была приобретена компанией европейского высшего образования колледжей и университетов. Они как материально, так и иным образом способствовали их метрополии, и религиозное образование начинается с греков девятнадцатого века вперед. Крупных городах открыты гимназии, открытой и высокой духовной школы на Халки. Non-православные христиане, армяне, греки были и свои колонии в Европе и получил образование там, и распространять его среди своих у себя на родине (Венеция, Вена).
[[5. Под Турцима је свуда пала црквена просвета. То се особито осећало код Грка, који су некада били високо просвећени. Народ је осиромашио и није могао да издржава школе. Учитељи су постајали беспослене занатлије и скитнице. Свештеничка места су добијали људи који једва знају да читају и пишу. Било је доста да знају нешто појати. Како су свештеници једини могли бити народни просветитељи, просвећеност је у народу пала до варварства. Морал се губио, празноверја је било много (записи од хоџа). Тако је било код свих хришћанских народа у Турској. Код Грка се у XVIII веку јавља мисао да непросвећен народ и не може желети слободу и појединци почињу да шире просвету и знање кроз добре школе. Угледају се на западне народе. Доживели су највећи отпор од непросвећеног вишег свештенства. - Но осим Грка под Турцима, постојале су грчке колоније у дијаспори по Европи. То су биле богате грчке трговачке општине у великим трговачким средиштима, као у Венецији, Падови, Риму, Трсту, Бечу, доцније по Мађарској. Неке постоје већ у XVI веку. Те колоније су биле национално и верски ванредно свесне. Њихов подмладак је стицао више образовање по европским средњим школама и универзитетима. Они су и материјално и иначе утицали на своју матер-домовину, те верска просвета почиње код Грка од XIX века да напредује. По већим градовима се отварају гимназије; отворена је и висока богословска школа на Халки. Неправославни хришћани, Јермени, имали су као и Грци своје колоније по Европи и тамо су примали просвету и ширили је међу својима у отаџбини (Венеција, Беч). Црквено сликарство и неимарство пропало је такође под турском влашћу. Обе те црквене уметности спустиле су се на степен невешто рађених заната.]]

[ЕБТ, 30нбр2011]
Церкви живописи и neimarstvo также не под властью Турции. Обе церкви и повесил свое искусство степени неуклюже производства ремесел.
[Црквено сликарство и неимарство пропало је такође под турском влашћу. Обе те црквене уметности спустиле су се на степен невешто рађених заната.]]

ИЛЛЮСТРАЦИИ

ПЕРИОД III

а) Восточная, византийского искусства от 1054th g.

снизится до турками 1453-м

ИЛЛЮСТРАЦИИ

ПЕРИОД III

а) Восточная, византийского искусства от 1054th g.

снизится до турками 1453-м

Монастырь Хиландар на Афоне

Монастырь Святого. Теодор в Мистра

Монастырь Грачаница близ Приштины

Рождение Богородицы, монастырь Hilandar freskva

ST. Троица Андрея Рублева из Третьяковской

Галерея в Москве

 

 

 

ИЛУСТРАЦИЈЕ

III ПЕРИОД

а) Источна, византијска уметност од 1054. г.

до пада под турску власт 1453.

Манастир Хиландар на Атосу

Манастир Св. Теодора у Мистри

Манастир Грачаница код Приштине

Рођење Богородице, фресква из манастира Хиландара

Икона Св. Тројице Андреја Рубљова из Третјаковске

галерије у Москви

II. Западная Церковь.
[II. Западна црква]

[АН, 30нбр2011]
После разделения Западная Церковь пережила два события светско-исторического значания. Первое это борьба за инвеституру и связанную с нею папскую политическую власть над западными державами. Другое это распад Римской церкви в реформации, которая пришла после упадка папской власти в мире.
[После деобе доживела је Западна црква два догађаја светско-историјског значаја. Први је борба око инвеституре и с њоме у вези папска политичка власт над западним државама. Други је распадање Римске цркве у реформацији, која је дошла после опадања папске власти у свету.]

а) борьба за инвеституру
[а) Борба око инвеституре]

[АН, 30нбр2011]
1. Когда умер Карл Великий распалось Западное римское царство, которое он обновил в своей великом Франкском государстве. Этим пала большая опора Римской церкви. Постепенно падает духовное просвещение которая во время Карла начало расцветать, в церковном правлении настал непорядок, сбесившиеся [обесна?] властвующие в общем безвластии отнимали церковное добро, больше всего во Франции. Самая сильная[?] часть разорванной Карловой державы была Германия. Ее Отон I (936-973) снова прибрал державу и то при помощи высшего духовнства. Он епископам и монастырям дарил более крупные части своей земли и светскую власть над народом в этих краях (суд, налоги и др.). Таким образом, при средневековой феодальной системе, епископ и правители более крупных монастырей поднялись в ряд высших властелин, между державных князей. Как властелины, они вместе с правителем управляли державой и защищали ее своими отрядами. Отону нужно было иметь надежную церковную власть против необузданной светской, которая удалялась из под власти правителя. Конечно, на эти светско-церковные места он выбирал, прежде всего, для себя надежных людей. Они ему давали присягу верности вассала, а он им передавал знаки [символы] их власти: епископскую печать, а позже и кольцо. Только тогда они были рукоположены. Этот выбор церковных деятелей, значит: принятие церковной власти из руки правителя, называеися инвеститура. Против нее с самого начала никто в церкви не возражал, потому-что от Карла Великого еще осталось что правитель назначает епископов и почти неограничено управляет церковными делами. В церкви могли быть этим довольны, так как таким образом церковное имущество было охраняемо и поднимался упавший престиж папы. Отон действительно поднял престиж Папской столицы, на которую римские дворянские семьи поднимали своих людей и свергали их с нее (в период 896-963 гг. сменилось 20 пап!). Он как, царь снова обновленного Римского царства (962), взял на себя право подтверждать выбор папы. Но несмотря на то, что это делали и его наследники, папин престиж все таки все больше падал.
[1. Када је умро Карло Велики распало се Западно римско царство, које је он био обновио у својој великој Франачкој држави. Тиме је пао велики ослонац Римске цркве. Постепено је опала духовна просвета која је за Карла почела да цвета, у црквеној управи је настао неред, обесна властела је у општем безвлашћу отимала црквена добра, понајвише у Француској. Најјачи део растргане Карлове државе била је Немачка. Ту је Отон I (936-973) поново средио државу и то помоћу вишег свештенства. Он је епископима и манастирима даривао веће крајеве своје земље и световну власт над народом у тим крајевима (суд, порез и сл.). Тако су, по средњовековном феудалном систему, епископ и управитељи већих манастира дигнути у ред више властеле, међу државне кнежеве. Као властела, они су уз владара управљали државом и бранили је својим четама. Отону је требало да има поуздану црквену властелу против непоуздане световне, која се одметала испод владарске власти. Наравно, он је на та световно-црквена места бирао, пре свега, за себе поуздане људе. Они су му полагали вазалску заклетву верности, а он им је предавао знаке њихове власти: епископски штап, а доцније и прстен. Тек онда су рукополагани. То владарско бирање црквених достојанственика, дакле: примање црквене власти из владарске руке, зове се инвеститура. Против ње се спочетка није нико у цркви бунио, јер од Карла Великог је још остало да владар именује епископе и да скоро неограничено управља црквеним пословима. Могли су у цркви тиме бити и задовољни, јер је тако чувано црквено имање и дизан оронули углед папе. Отон је заиста подигао углед Папске столице, на коју су римске племићке породице дизале своје људе и свргавале их са ње (у времену од 896. до 963. године измењало се двадесет папа!). Он је, као цар поново обновљеног Римског царства (962), узео себи право да потврђује избор папе. Но иако су то чинили и његови наследници, папски углед је ипак све више падао.]

[АН, 30нбр2011]
2. В течении времени правительственная инвеститура породила злой плод. В рядах высшего духовенства собрались самые недостойные люди. Свои места они они получали в большинтве случаев симонией [покупка церковного сана]. О церкви они не беспокоились, а средняя церковная власть была слишком слабая. У духовенства Западной церкви падала дисциплина и нравы [морал]. Падение захватило и монашескую жизнь. Но в лоне Западной церкви родилось в X в. одно движение, которое с временем исправило нехорошее состояние в Римкой церкви и поднял ее престиж на такую высоту на какой он никогда небыл. Монахи монастыря Клиния (Clugny) в Бургундии начали жить по старым аскетским идеалам и работе и хранении монастырского добра. За очень короткое время - пол века - перешел их порядок [монастырский устав] и работа в многочисленные монастыри во всех западных краях. Из этих монастырей перешла большая небожность и живая церковная совесть в светское священство и в народ. Так как монастыри чувствовали, что власть епископа-властелина и неудобна и вредна, работали над тем чтобы эту власть сбросить с себя, и чтобы были непосредственно под властью папы. Из этого развилось в церкви движение, чтобы вообще отменить вмешательство государственных властей в церковные дела, таким образом чтобы прекратить и инвеституру.
[2. У току времена уродила је владарска инвеститура злим плодом. У редовима вишега свештенства сакупили су се најнедостојнији људи. Своја места су добијали већином симонијом. О цркви нису водили бригу, а средишња власт црквена у Риму је била преслаба. У свештенству Западне цркве пропадала је дисциплина и морал. Пропадање је захватило и манастирски живот. Но у крилу Западне цркве родио се у X веку један покрет, који је с временом поправио зло стање у Римској цркви и дигао јој углед на такву висину на каквој никада није био. Монаси манастира Клинија (Clugny) у Бургундији почели су да живе по старим аскетским идеалима и да раде и чувају манастирско добро. За врло кратко време - пола века - прешао је њихов ред и рад на многобројне манастире у свим западним земљама. Из тих манастира је прешла велика побожност и жива црквена свест у световно свештенство и у народ. Како су ти манастири осећали да је власт епископа-властелина и незгодна и штетна, радили су на томе да ту власт збаце са себе, па да буду непосредно под папском влашћу. Из тога се развио у цркви покрет, да се уопште укине мешање државне власти у црквене послове, да се, дакле, укине и инвеститура.]

[АН, 30нбр2011]
3. Когда пришел в папскую столицу необыкновенный способный державник Григорий VII (1073-1085) [Gregory VII], он начал открытую борьбу против инвеституры. Сперва он запретил женитьбу священника, чтобы их как можно теснее связать с церковной властью, затем симонию и наконец инвеституру правителя. Из-за этого у него было столкновение с императором Генрихом IV [император Священной Римской империи. Henry IV, Holy Roman Emperor] который не мог примириться с тем, что правитель дает церкви земли и поблажки, а папа именует епископов. Когда Генрих все-таки на свою руку именовал миланского епископа, папа его проклял и устранил его поданных от верности поданного. В Германии поднялась светская дворянская революция против своего правителя и примкнули к папе. Генрих IV среди зимы перешел через Альпы, нашел папу в Каноси и здесь стоял три дня босиком и гологлавым во дворе, ожидая, что папа его примет и снимет с него клятву. Покорился и получил прощение. Но борьба не перестала. В Германии неистовствовала [је беснио] гражданская война 20 лет. Генрих опять пал под клятву, воевал с папой и осаждал его в Риме. Григорий поднемог и умер как изгнанник. Борьба между царской и папской властями велась еще и после Григория и Генриха IV. Завершился 1122 г. соглашением в Вормсу (Вормский конкордат), по которому папа епископа брал и рукополагал, и только тогда правитель давал ему инвеституру.
[3. Када је дошао на папску столицу необично способни државник Гргур VII (1073-1085) отпочео је он отворену борбу против инвеституре. Он је забранио прво женидбу свештеника, да их што тешње веже за црквену власт, затим симонију и најзад владарску инвеституру. Тиме је дошао у сукоб са царем Хенриком IV који се није могао помирити с тим да владар даје цркви земље и повластице, а папа да именује епископе. Када је Хенрик ипак на своју руку именовао миланског епископа, прокуне га папа и разреши његове поданике од поданичке верности. У Немачкој су дигли световни племићи револуцију против свога владара и пристали су уз папу. Хенрик IV пређе усред зиме Алпе, нађе папу у Каноси и ту је стајао три дана бос и гологлав на дворишту очекујући да га папа прими и да са њега скине клетву. Покорио се и добио опроштење. Но борба није престала. У Немачкој је беснио грађански рат двадесет година. Хенрик је пао опет под клетву, ратовао с папом и опседао га у Риму. Гргур је подлегао и умро као изгнаник. Борба између царске и папске власти водила се и после Гргура и Хенрика IV. Завршена је 1122. године споразумом у Вормсу (Вормски конкордат), по коме је папа епископа бирао и рукополагао, па тек онда му је владар давао инвеституру.]

[АН, 30нбр2011]
4. Так как соглашение в Вомсе вопрос инвеституры решил на половину, борьба продолжалось и дальше против него. Папство победило под Инокентием III (1198-1216), который имел мнение, что папа "меньше Бога, но больше человека" и, что не только наместник Петра, но и Христа или Бога. Во время его служения, в европейских странах были такие возможности, что он смог представить себя всем правителям за старшину.[?] Вынудил английского короля Иоанна предать свою страну "Богу и папе" и затем принять ее из папиных рук и за нее платит налог. Во Франции вынудил Филиппа II принять обратно свою законную жену, а в Германии вел политику так, что немецкий царь отказался инвеституры, участия в выборе папы и церковного имущества которые были получены от государства. Во время его служения Константинополь был под папской властью. Инокентий осуществил мнение Григория VIII по которому папа солнце, а царь месяц который от него получает свет. Так папство дошло до вершины своей церковной и светской мощи. Правители получали корону из папских рук и папа мог отнять от них корону, потому-что мог своих поданных разрешить от поданской должности. Так часто и происходило.
[4. Како је Споразум у Вормсу питање инвеституре решио половично, водила се против ње и даље борба. Папство је победило под Инокентијем III (1198-1216), који је био мишљења да је папа „мањи од Бога, али већи од човека" и да није само намесник Петров, него Христов или Божји. За његовог доба биле су у европским државама такве прилике да се могао натурити свима владарима за старешину. Приморао је енглеског краља Јована да своју земљу преда „Богу и папи" и да је затим прими из папиних руку и за њу плаћа данак. У Француској је приморао Филипа II да прими натраг своју закониту жену, а у Немачкој је водио политику тако, да се немачки цар одрекао инвеституре, учешћа у избору папе и црквених имања која су добивена од државе. У његово време је и Цариград био под папском влашћу. Инокентије је остварио мишљење Гргура VIII по коме је папа сунце, а цар месец који од њега добија светлост. Тако је папство дошло до врхунца своје црквене и световне моћи. Владари су добијали круну из папских руку и папа им је могао круну одузети, јер је могао поданике да разреши од поданичке дужности. Тако је често и чинио.]

б) Христианская жизнь, просвещение, искусство.
[б) Хришћански живот, просвета, уметност]

[АН, 30нбр2011]
1. Папы только так могли дойти до своей светской власти потому-что вся жизнь христиан на западе, от раннего среднего века, была сугубо духовной. Потому-что Западная церковь уже от V в. имеет дело с новыми народами, без культуры и науки. Давая им веру, она дала им весь жизненный уклад[?], обычаи и направление мышления, из своей руки.
[1. Папе су само тако могле доћи до своје световне власти што је сав живот хришћана на западу од раног средњег века био чисто верски. Јер Западна црква има већ од V века посла са новим народима, без културе и науке. Дајући им веру, она им је дала све уредбе за живот, обичаје и правац мишљења, из своје руке.]

[АН, 30нбр2011]
Для расширения и утверждения церковного престижа и папской власти, как и для утверждения веры и нравов, сделали много в то время монашеские ордена которых Западная церковь имеет много. Они обновляли народу набожность [благочестие] и вообще христианский дух. Особенно заслуженные так называемые нищенствующие ордена: францисканские и доминиканские. Клиницианцы, бенедиктинцы со своим движением обновили набожность и порядок в церкви и подняли папский престиж.
[За ширење и утврђивање црквеног угледа и папске власти, као и за утврђивање вере и морала, учинили су у то доба врло много монашки редови којих Западна црква има више. Они су обнављали у народу побожност и уопште хришћански дух. Нарочито су заслужни тзв. просјачки редови: фрањевачки, доминикански. Клинициани, бенедиктинци су својим покретом обновили побожност и ред у цркви и дигли папски углед.]

Рис. 12 Романский стиль (Церковь в Вормсе)
[Сл. 12. Романски стил (Црква у Вормсу)]

[АН, 30нбр2011]
2. Низшие и высшие школы на Западе в это время в руках Церкви. Первый университет, основанный около 1200 г. в Париже, имел богословские и философские науки. И на остальных, как например Болонском (для юридических наук), преподают образванные монахи. В церковной науке развилось направление известное под именем схоластика, в которой вера разрабатывается только размышлением. Римская церковь выработала и свою философию которая основывается на Аристотеловой философиии.
[2. Ниже и више школе на Западу су у ово време у рукама Цркве. Први универзитет, основан око 1200. године у Паризу, неговао је богословске и филозофске науке. И на осталим, као нпр. Болоњском (за правне науке), предају учени калуђери. У црквеној науци се развио правац познат под именом схоластика, у којој се вера разрађује само размишљањем. Римска црква је израдила и своју филозофију која почива на Аристотеловој филозофији.]

<НЕФ, -а; м. [франц. nef от лат. navis - корабль] Архит. Вытянутое прямоугольное помещение, часть интерьера, ограниченная с одной или двух сторон рядом колонн. - энц. Первоначально - каждая из трёх чаастей христианского храма типа базилики, расчленённого колоннадой или аркадой на главное помещение (обычно более высокое и широкое) и два боковых. Левый н. собора. Роспись центрального нефа.>

[АН, 02дек2011]
3. Как вся жизнь среднего века на Западе была под крылом[?] и управлением веры и церкви, так же само было и с искусством. Она работает и творит на нужды веры. От X в. перестаетя на Западе строиться базилика и строится в романском стиле. Основа романског храма крест с тремя одинаковыми краями и один длинее, так называемый латинский крест. Храм не имеет притвора, имеет три нефа; средний раз выше, чем остальные. Средний неф перекрыт [засвођена] четырьмя до шести накрест сводами, которые лежат на крепких, кирпичных[?], четырехугольных столбах. Второстепенные [побочные] нефы имеют еще столько сводов. Окна обведенные [су сведени?] полукругом и маленькие, для того чтобы не ослабляли стены на которых почует тяжесть. Под возвышенном алтарем находится склеп, часто капелла. Внешность римского храма указывает на силу и крепость [силину?], порядок [склад?] и мир. Две, четыре, да и шесть башней производит впечатление сильного города, который мирно владеет окружением [средой]. - Само название стиля, романский, неправвильное, потому-что стиль развился из базилики или из визанийского стиля.
[3. Као што је сав живот средњег века на Западу био под окриљем и управом вере и цркве, тако је било и са уметношћу. Она ради и ствара за потребе вере. Од X в. престаје се на Западу зидати базилика и зида се у романском стилу. Основа романског храма је крст са три једнака краја и једним дужим, тзв. латински крст. Храм нема притвора, има три лађе; средња је још једанпут толико висока као споредне. Средња лађа је засвођена са четири до шест унакрсних сводова, који почивају на јаким, зиданим, четвртастим стубовима. Споредне лађе имају још толико сводова. Прозори су сведени полукругом и мали су, да се не би слабили зидови на којима почива терет. Под узвишеним олтаром је крипта, често капела. Спољашност романског храма одаје снагу и силину, склад и мир. Две, четири, па и шест кула дају му изглед јаког града, који мирно влада околином. - Сам назив стила, романски, није правилан, јер се тај стил развио из базилике или из византијског стила.]

[АН, 02дек2011]
Из романского стиля развился в XII в. готический стиль, который тоже погрешно так называется. Настал он в северной Франции и Бельгии. Обозначение готского стиля высокий свод который собирает в наконечник. Такие своды легче носят большие нагрузки, и готические храмы иногда огромные и по высоте (до 161 т) и по простору на котором лежат. Они имеют высокие сводчатый [подведенный под своды] окна. Снаружи стены поддерживали полусведенными подпорами. Одна, не больше двух башень стремятся к небу. И на кулама и на вратима, на прозорима и на свакој ситници на готском храму стреме све линије горе к небу и носе са собом поглед и дух човеков. Зидање неких је почело у XIII в., а завршено је у XVIII в. Некоторые вообще не закончены (Нотр Дам в Париже).
[Из романског стила развио се у XII в. готски стил, који се такође погрешно назива тако. Настао је у северној Француској и Белгији. Ознака је готског стила висок свод који се скупља у шиљак. Такви сводови лакше носе велике терете, те су готски храмови често огромни и по висини (до 161 т) и по простору на коме леже. Они имају високо засвођене прозоре. Споља су им зидови подупрти полусведеним потпорњима. Једна, највише две куле стреме према небу. И на кулама и на вратима, на прозорима и на свакој ситници на готском храму стреме све линије горе к небу и носе са собом поглед и дух човеков. Зидање неких је почело у XIII в., а завршено је у XVIII в. Неки уопште нису довршени (Нотр Дам у Паризу).]

[АН, 02дек2011]
Романский стиль возник во время когда када западным миром правило царство, а готский когда правила церковь.
[Романски стил је настао у времену када је западним светом владала царевина, а готски када је владала црква.]

[АН, 02дек2011]
4. Живопись и скульптура этого времени стояли тоже на службе веры и од нее получали идеи и вдохновение. Из чисто церковной поэзии стоит вспомнить самую большую средновековную поэму духовного содержания: Divina comedia, которую написал Данте Алигиери.
[4. Сликарство и скулптура овога доба стоје такође у служби вере и од ње добијају идеје и полет. Уз чисто црквено песништво ваља поменути највећи средњовековни спев религиозне садржине: Divina comedia, који је спевао Данте Алигиери.]

IIа. Время до Реформации.
[Време пред реформацију]

а) Упадок папской власти.
[а) Опадање папске моћи]

[АН, 02дек2011]
В XVI в. начинает резко падать и политичкая и церковная папская власть и в связи с этим приближается время реформации.
[У XVI веку почиње нагло да опада и политичка и црквена папска моћ и с тим у вези се приближује доба реформације.]

[АН, 02дек2011]
1. Уже до конца XIV в. западные народы чувствовали, что принадлежат к великой международной духовной общине, которая их во всем вела и чей порядок они уважали. Сейчас верующие начинают чувствовать, что принадлежат еще к одной общине, меньшей и по природе ближей - своему народу. Пробуждается националная совесть и гордость у французов, англичан, немцев, чехов и остальных западных народов. Где бы добро национальных государств или народная гордость приходят в столкновение с волей или нуждами папской столицы, они на стороне своего правителя и державы. Папа, с кем во время Григория VIII и Инокентия III были все народы, нет больше поддержки у всех народов. Папина светская власть подлежала сперва французскому королю, затем и другим.
[1. Још до краја XIV в. осећали су западни народи да припадају великој међународној верској заједници, која их је у свему водила и чији су ред поштовали. Сада ти верници почињу осећати да припадају још једној заједници, ужој и по природи ближој - своме народу. Буди се национална свест и понос код Француза, Енглеза, Немаца, Чеха и осталих западних народа. Где год добро њихових држава или народни понос долази у сукоб са вољом или потребама Папске столице, они су на страни свога владара и државе. Папа, уз кога су за Гргура VIII и Инокентија III били сви народи, нема више ослонца у народима. Папина светска власт подлеже прво француском краљу, затим и другима.]

[АН, 03дек2011]
2. Свой внутренний, церковный престиж Римская столица разрушала и сама. Больше всего своим плохим управлением и расточительством. За расточительскую жизнь на папском дворе и за раскошные постройки нужно было много денег. Поэтом монастыри, епископы и отдельные державы должны были платить папе большие взносы. Эти нагрузи ощущал и народ. В Риме развилась очень уродливая торговля церковным достоинствами. Опять очень недостойные люди покупали самые ценные [важные] церковные ценности, но не больше из светских рук, чем из церковных. Очень выгодная и очень греховные торговля святостью было продажа прощения грехов за счет избытка добрых дел который совершали святители (индульгенции). Из-за всего этого овладели безнравственность и грубость в духовной жизни вообще. Более честные епископы ничего не могли сделать. И набожный западный христианский мир, который медленно уже отвык видеть в папе своего верховного политического старшину, смотрит сейчас на него с недоверием и в духовном и церковном жизнях.
[2. Свој унутрашњи, црквени углед рушила је Римска столица и сама. Понајвише својим рђавим газдовањем и расипништвом. За расипан живот на папском двору и за раскошне грађевине требало је много новаца. Зато су манастири, епископи и поједине државе морали папи плаћати велике приносе. Те је терете осећао и народ. У Риму се развила врло ружна трговина црквеним достојанствима. Опет су врло недостојни људи куповали најважнија црквена достојанства, али не више из световне руке, него из црквене. Врло уносна и врло грешна трговина светињом било је продавање опроштаја греха на рачун сувишних добрих дела која су чинили светитељи (индулгенције). Због свега тога су овладали неморал и грубост у верском животу уопште. Честитији епископи нису могли ништа учинити. И побожни западни хришћански свет, који се полако већ одвикао да у папи гледа свог врховног политичког старешину, гледа сада на њега са неповерењем и у верском и црквеном животу.]

[АН, 03дек2011]
В таких условиях появляются движения за реформацию Римской церкви in capite et in membris. Несколько соборов пытаются это сделать, но без успеха.
[У таквим приликама јављају се покрети да се Римска црква реформише in capite et in membris. Неколико сабора покушавају да то учине, али без успеха.]

[АН, 03дек2011]
Реформа = возвращение первоначального облика (учреждениям и порядку)
[Реформа = враћање првобитног облика (установама и поретку)]

[АН, 03дек2011]
in capite ... = Реформа главы (управления) и членов
[in capite... = реформа главе (управе) и чланова]

б) предшественники Реформации.
[б) Претече реформације]

1. Крупное недовольство положением в Римской церкви вспыхнуло в XIV в. в Англии, а предводитель этого движения был священник и профессор Джон Уиклиф [John Wycliffe, 1328-1384]. Он считается предтечей великой реформации. Уиклиф в своих проповедях доказывал, что его родина политически независима от папы и что не должна платить дань (Джон без Земли). Поэтому народ его полюбил. Вскоре он начал проповедовать и чисто церковную реформу. Из двух священничиских степеней принает только пресвитерский и дьяконский; требовал отмены целибата для священства; искал отнять от церкви имущество; был против почитания икон. Не признавал, что в пичасии настоящее тело и кровь Христа, но признавал предестинацию. Его мысли разносили лолларды [последователи Уиклифа], проповедники которых слал в народ. Наконец он провозгласил папу антихристом. Пытались два раза его судить в Лондоне, но оба раза его защитил народ и государственная власть. Только его Собор в Констанци осудил как еретика и приказал сжечь его кости и его творения. Это было сделано (1415). [Уиклиф скончался от инсульта в 1384 г. Он был осужден на XVI Вселенском соборе (Констанцском) (1414-1418) и его останки были сожжены].
[1. Веће незадовољство са стањем Римске цркве избило је у XIV веку у Енглеској, а вођа тога покрета је био свештеник и професор Виклиф. Он се сматра претечом велике реформације. Виклиф је у својим проповедима доказивао да је његова домовина политички независна од папе и да му не мора плаћати данак (Јован без Земље). Зато га је народ заволео. Наскоро је почео да проповеда и чисто црквену реформу. Од свештеничких степена признавао је само презвитерски и ђаконски; захтевао је укидање целибата за свештенство; тражио је да се цркви одузме имање; био је против поштовања икона. Није признавао да су у причешћу право тело и крв Христова, а признавао је предестинацију. Његове мисли су разносили лоларди, проповедници које је слао у народ. Најзад је прогласио папу антихристом. Покушали су два пута да му суде у Лондону, али су га у оба маха заштитили народ и државна власт. Тек га је Сабор у Констанци осудио као јеретика и наредио да се спале његове кости и његови списи. То је учињено (1415).]

[АН, 05дек2011]
2. Виклифовы книги и мысли о веры и церкви перенесли чешские студенты и трговцы из Англии в Прагу. Ту их је прихватио Ян Гус [John Hus, 1369-1415], профессор пражского университета и проповедник. У чешского народа были еще не забыты традиции св. братья Кирилл и Мефодий. Поэтому чешское дворянство и народ по-списку[?] стал с Гусом когда он требовал что-бы богослужение совершалось на народном языке и когда это и делал. Кроме того, требовал чтобы и народ причащался в двух видах.[?] Папскую власть полностью не отрицал. Проповедь Гуса имела и национальную подоплеку. Это видно из того, что из-за церковных вопросов входил в столкновение с немцами профессорами пражского университета. Вытеснил их с помощью короля и они выселились с немецкими студентами в Лейпциг [Leipzig], где основали свой университет. - Когда в Риме узнали, что Гус проповедуует, запретили ему проповедовать. Он не послушался и поэтому Рим его исключил из церкви, и его пражский магистрат, который его защищал. Чтобы дело еще больше запуталось, в Чехии начали продавать индульгенции. Гус восстал против этого, а народ по пражским улицам ругал Римскую церковь и папу. В конце концов Гус должен был все-таки уйти из Праги. Остановился у своих друзей среди знати и служил с народом богослужения под открытым небом.
[2. Виклифове књиге и мисли о вери и цркви пренели су чешки ђаци и трговци из Енглеске у Праг. Ту их је прихватио Јан Хус, професор прашког универзитета и проповедник. У чешком народу нису још биле заборављене традиције св. браће Ћирила и Методија. Зато су и чешко племство и народ листом стали уз Хуса када је он тражио да се богослужење обавља на народном језику и када је то и чинио. Осим тога, тражио је да се и народ причешћује под оба вида. Папску власт у цркви није потпуно порицао. Проповед Хусова има и националну позадину. То се види по томе што је због црквених питања дошао у сукоб са Немцима професорима Прашког универзитета. Потиснуо их је уз краљеву помоћ и они су се иселили са Немцима ћацима у Лајпциг, где су основали свој универзитет. - Када се у Риму сазнало шта Хус проповеда, забрањено му је проповедање. Он није послушао и зато га је Рим искључио из цркве, и њега и прашки магистрат, који га је штитио. Да се ствар још јаче замрси, почели су и у Чешкој да продају индулгенције. Хус устане и против тога, а народ се по прашким улицама ругао Римској цркви и папи. Најзад је Хус морао ипак отићи из Прага. Склонио се код својих пријатеља међу властелом и обављао је са народом богослужење под ведрим небом.]

[АН, 05дек2011]
3. Реформа Гуса не трабовала ничего нового и не слыханного. Поэтому Гус на вызов немецкого императора Зигмунда, радостно согласился пойти на Собор в Констанцу [XVI Вселенский собор (Константский), 1414-1418] чтобы там оправдать свое учение. Несмотря на то, что имел с собой царское охранное письмо, был брошен в оковы сразу по-прибытию в Констанцу. Процесс против него не был чисто церковный но и политический. Большинство на соборе были немцы. Они дождались часа, чтобы отомстить за свое поражение в пражском университете. В тоже-самое время это была возможность обезглавить одно национальное движение у чехов с которым постоянно сталкивались. Из-за всего этого это собор осудил Гуса на смерть. Гус ссылался на Священное Писание, но никто его не слушал. Сожжен был в тот-же день когда и осужден (6 июля 1415). Его прах был брошен в Рейну [Rhein], чтобы чехи не могли его похоронить.
[3. Хусова реформа није тражила ништа ново ни нечувено. Хус је зато, на позив немачког цара Сигмунда, радо пристао да иде на Сабор у Констанцу да тамо правда своје учење. Иако је носио са собом царево заштитно писмо, бачен је у окове чим је стигао у Констанцу. Процес против њега није био чисто црквени него и политички. Немаца је била већина на сабору. Они су дочекали час да му се освете за свој пораз на прашком универзитету. То је уједно била прилика да обезглаве један национални покрет код Чеха са којима су се вазда сукобљавали. Због свега тога је тај сабор осудио Хуса на смрт. Хус се позивао на Свето писмо, но нико га није слушао. Спаљен је истога дана када је осуђен (6. јула 1415). Пепео му је бачен у Рајну, да му Чеси не би могли учинити последњу пошту.]

[АН, 05дек2011]
4. Хусити. Весть о смерти Гуса вызвала в Чехии бунт. Народ пргнал священников которые служили по-латынски. Сразу было введено причастие под двумя видами (утраквисти).[?] Когда король Вячеслав, по приказу собора, хотел силой подавить это движение, разжег его еще больше. В голове движения стал Ян Жишка, человек гордый и знатный. Между тем Вячеслав умер, а наследил его его брат Зигмунд, немецкий император. Сердились на него из-за вероломства, хуситы еще больше сопротивлялись. Когда пап на предложение императора объявил против хуситов креатовый поход, началась страшная и кровавая бойня между чехами и немцами. Чехи заходили со своими походами аж до Северного моря сжигая и опустошая землю своих врагов. В конце концов обе стороны устали и достигли мира между Римом и хуситов. Рим чехам дал какие-то уступки, которые потом отменил (причастие из "путира"[?]). Непримиримая часть хуситов и дальше жила вне Риской церкви. Из них развилось "чешко-моравское братство", в котором жил знаменитый славянский педагого Ян Амос Коменский[?]. Это братство позже потонуло в протестантов.
[4. Хусити. Вест о Хусовој смрти изазвала је у Чешкој буну. Народ је прогонио свештенике који су служили латински. Уведена је одмах причест под оба вида (утраквисти). Када је краљ Већеслав, по наредби сабора, хтео силом да сузбије тај покрет, распалио га је још више. На чело покрета стао је Јан Жишка, човек поносан и угледан. Међутим је Већеслав умро, а наследио га је његов брат Сигмунд, немачки цар. Кивни на њега због вероломства, били су хусити још отпорнији. Када је папа на царев предлог објавио против хусита крсташки рат, почела је страшна и крвава борба између Чеха и Немаца. Чеси су залазили у својим походима чак до Северног мора палећи и пустошећи земљу својих непријатеља. Најзад су се обе стране умориле и дошло је до мира између Рима и хусита. Рим је Чесима признао неке уступке, које је касније укинуо (причест из путира). Непомирљиви део хусита је и даље живео изван Римске цркве. Из њих се развило „чешко моравско братство", у коме је живео чувени словенски педагог Јан Амос Коменски. То се братство касније утопило у протестанте.]

III. Реформация в Германии. [для АН]
[III. Реформација у Немачкој[

а) Условия.
[а) Услови]

[АН, 05дек2011]
1. Английские и чешские попытки реформировать церковь не удались. Еще им не было время. В Германии для реформации было необыкновенно плодная почва в самом народе, а в государстве никто не имел силы ее заглушить. В той стране от начала XVI в. беспорядок и мятеж. Великие дворяне все больше удаляются от правителя, в государстве настает безвластие. Крестьяне очень притеснены, страдают и готовятся на общий переворот общества. Эти мысли о перевороте посеяли на все стороны гусисты. Все слои в Германии сталкивались между собой обвиняя друг друга из-за тяжелых времен, но все они дружно недовольны церковью. На первом месте крестьянин, который в своей бедноте не мог смотреть как высокие церковные вельможи держат в своих руках одну треть всего народного владения. Эти владения были освобождены от налогов. Народу, кроме того, надоели сильно наряженные монахи которые, бездельничая и попросяйничая обходили села. Сельское духовенство одичало в незнании, а в монастырях господствовала расточительность и безнравие. Германия стояла перед большим общественным переворотом.
[1. Енглески и чешки покушаји да се црква реформише нису успели. Још им није било време. У Немачкој је за реформацију било необично плодно земљиште у самом народу, а у држави нико није имао снаге да је угуши. У тој земљи је од почетка XVI века неред и метеж. Велика властела се све више одмеће од владара, у држави настаје безвлашће. Сељаци су јако притешњени, пате и спремају се на општи друштвени преврат. Те превратне мисли посејали су на све стране хусити. Сви сталежи у Немачкој сукобљавају се међу собом кривећи један другог због тешких времена, али сви су сложно незадовољни црквом. У првом реду сељак, који у својој сиротињи није могао да гледа како високи црквени достојанственици држе у својим рукама једну трећину целог народног поседа. Та имања су била ослобођена дажбина. Свету су, сем тога, били досадили силни нерадени калуђери који су, дангубећи и просећи, обилазили села. Сеоско свештенство је било у незнању задивљало, а у манастирима су владали расипништво и неморал. Немачка је стајала пред великим друштвеним превратом.]

[АН, 05дек2011]
2. В Германии все недовольство - политическое, классовое, церковное и общественное - проявилось на церковном поле. На нем появился повод. Закончилось большой немецкой реформацией. Но эта реформация не преобразила Римскую церковь, но отцепила целые края от ее власти, порядка и учения и основала отдельно духовное общество: протестантскую церковь.
[2. У Немачкој је сво незадовољство - политичко, сталешко, црквено и друштвено - избило на црквеном пољу. На њему се јавио повод. Завршило се великом немачком реформацијом. Но та реформација није препородила Римску цркву, него је отцепила читаве крајеве од њене власти, реда и учења и основала посебно верско друштво: протестантску цркву.]

б) Повод.
[б) Повод]

[АН, 05дек2011]
Римской столице требовались деньги, для постройки величественного храма Петра в Риме. Из-за этого в 1506 г. был объявлен в Риме обычай прощение грехов за деньги. В Саксонии проводил эту работу монах Тецел. Но в этом крае - в городе Витемберге - жил монах вгустинец и профессор др Мартин Лютер, который думал по-другому о прощении грехов и о добрых делах чем это думала Римская церковь. Чтобы преградить путь торговли Тецела и сообщить общественности о своем мнении, Лютер прибил на двери витембершской дворянской церкви 95 своих пунктов - тезисов. В них он указал перстом на неправильности в церковном духовном учении. Это обнародование тезисов значило в то время вызов на публичный диспут, чтобы общественность была поставлена в известность о сомнительных вопросах (диспут). День когда Лютер обнародовал свои тезисы был днем рождения реформации.
[Римској столици је требало новаца за градњу величанственог Петровог храма у Риму. Због тога је 1506. године објављено из Рима уобичајено опраштање греха за новац. У Саксонској је обављао тај посао калуђер Тецел. Но у том крају - у граду Витембергу - живео је калуђер августинац и професор др Мартин Лутер, који је друкчије мислио о опраштању грехова и о добрим делима него што је мислила Римска црква. Да би стао на пут Тецеловој трговини и да би обавестио јавност о своме мишљењу, прибио је Лутер на врата витембершке дворске цркве својих 95 тачака - теза. У њима је указао прстом на неправилности у црквеном верском учењу. То истицање теза значило је у оно време позивање на јавну расправу, да би се јавност обавестила о сумњивим питањима (диспут). Дан у који је Лутер истакао своје тезе био је дан рођења реформације.]

в) Мартин Лютер.
[в) Мартин Лутер]

[АН, 05дек2011]
1. Родился в Айслебене [Саксония] 1483 г. Родители его были бедные шахтерские рабочие. Воспитывался очень строго. Учился в школе в Ерфурте, как и другие в те времена бедные ученики - принимал милостыню[?]. Поступил в августинский монастырь, так как дал обещание когда одной ночью во время бури молния ударила возле него. В монастыре окончил богословские науки, получил степень доктора и стал профессором в университете в Витемберге. [Martin Luther, 1483-1546].
[1. Родио се у Ајслебену 1483. године. Родитељи су му били сиромашни рударски радници. Васпитан је врло строго. Школе је учио у Ерфурту као и други тадашњи сиромашни ђаци - примајући милостињу. Ту је ступио у августински манастир, јер се тако заветовао кад је једне бурне ноћи ударио гром крај њега. У манастиру је свршио богословске науке, добио је степен доктора и постао професор на Универзитету у Витембергу.]

[АН, 05дек2011]
2. Лютер был глубоко религиозным и серьезным и заботился о своей душе. Случай с молнией и внезапная смерть одного его приятеля напоминала ему, что судний час человека часто бывает очень близко. Никогда не был уверен, что то что он делает довольно ли это Божьей правде. Искал выхода и был и подавлен. Углублялся в Священное писание, в Блаженного Августина и наибольших мыслителей среднего века. Спрашивал их как жить, чтобы мог каждый час спокойно ожидать смерть и спасение. Наконец к нему пришла одна мысль которая его утешила: человек не может быть довольно хорошим чтобы быть уверенным за свое спасение. Спасение не зарабатывается, но Бог дает его в подарок тому кто искренне верует в Спасителя и надеется на Его милость. С тех пор на этой мысли лежит вся жизнь и деятельность Лютера и вся реформация.
[2. Лутер је био дубоко религиозан и озбиљно се бринуо о својој души. Случај са громом и нагла смрт једног његовог пријатеља подсећало га је да је судњи час човеку често врло близу. У манастиру је живео у строгој аскези, но душа није могла да му се смири. Никада није био сигуран да лије оно што чини доста Божјој правди. Тражио је излаза и био је утучен. Задубљивао се у Свето писмо, у Блаженог Августина и највеће мислиоце средњег века. Питао их је како да живи, па да може сваког часа мирно очекивати смрт и спасење. Најзад се у њему јавила једна мисао која га је утешила: човек уопште не може бити довољно добар да би био сигуран за свој спас. Спасење се не зарађује, већ га Бог даје на поклон ономе ко искрено верује у Спаситеља и узда се у његову милост. На тој мисли почива од сада сав живот и рад Лутеров и цела реформација.]

[АН, 05дек2011]
Тецел пришел когда эти мысли уже созрели у Лютера.
[Тецел је наишао кад су те мисли у Лутеру биле већ сазреле]

г) Борьба.
[г) Борба]

[АН, 06дек2011]
1. За две недели тезисы Лютера были известны и прихвачены по всей Германии. Народу стало легче. Образовааны люди стали с Лютером из-за особых причин. В то время в мире господствовал, в особенности в Германии, духовное движение названный гуманизмом. Гуманисты, были против средневековой дисциплины[?] в общественной жизни, политики и образовании, искали больше свободы для человеческого духа. Гуманизм не был направлен против веры, но против дисциплины[?] с которой Западная церковь связывала людской дух. Вполне естественно, что гуманисты стали союзниками Лютера, который тоже требовал чтобы человек был свободен в своей духовной жизни.
[1. За две недеље биле су Лутерове тезе познате и прихваћене широм целе Немачке. Свету је лакнуло. Просвећени свет пристао је уз Лутера из нарочитих разлога. У то време владао је у свету, посебно у Немачкој, духовни покрет назван хуманизам. Хуманисти су, насупрот средњовековној стези у јавном животу, политици и образовању, тражили више слободе за дух човеков. Хуманизам није био уперен против вере, него против стега којима је Западна црква везивала људски дух. Природно је да су хуманисти постали савезници Лутера, који такође тражи да човек буде слободан у своме верском животу.]

[АН, 06дек2011]
Когда Лютер начал дальше развивать свое учение о вере и церкви, получил из Рима булу которой осуждается его учение. Он ее публично сжег вместе со сборником церковных законов. Этим он прервал все связи со старой церковью.
[Када је Лутер почео даље да развија своје учење о вери и цркви, добио је из Рима булу којом се његово учење осуђује. Он ју је јавно спалио заједно са зборником црквених закона. Тиме је прекинуо све везе са старом црквом.]

[АН, 06дек2011]
Була = важный акт папской канцеларии, повеление.
[Була = важнији акт папске канцеларије, повеља.]

[АН, 06дек2011]
2. Немецкий крестьянин почувствовал из Лютерого движения, что что-то рушится и, желая разрушения, начал и сам это делать. Появились большие крестьянские восстания (1525) не только против церкви, но и против порядка вообще в обществе. Крестьяне жгли дворцы, убивали властителей, отнимали землю и грабили. И сам Лютер должен был восстать против таких своих последователей. - Борьба с учением Лютера и его последоввателями продолжалась, в таких неустроенных государственных условиях, 128 лет (1520-1648). Это не была чисто духовная борьба, но и политическая. Некоторые князья защищали лютеранцов, некоторые были против них. Поэтому, их положение было иногда легкое, а иногда тяжелое (cuius regio, eius religio). Последняя фаза этой борьбы была Тридцатилетняя война в которой целые области опустели и поколения одичали. Но немцы ею извоевали свободу исповедания веры. Вестфальским миром (1648) гарантированы лютеранцам те-же права что римокатоликам.
[2. Немачки сељак је осетио из Лутерова покрета да се нешто руши и, жељан рушења, почео је и сам то да ради. Избили су велики сељачки устанци (1525) не само против цркве, него против реда у друштву уопште. Сељаци су палили дворове, убијали властелу, отимали земљу и пљачкали. И сам Лутер је морао да устане против таквих својих следбеника. - Борба са Лутеровим учењем и следбеницима трајала је, у онако несређеним државним приликама, 128 година (1520-1648). То није била чисто верска борба, него и политичка. Неки кнежеви су штитили лутеровце, неки су били против њих. Према томе, положај им је био некада лак, а некада тежак (cuius regio, eius religio). Последња фаза те борбе јесте Тридесетогодишњи рат у коме су читави крајеви опустели и покољења задивљала. Но Немци су њоме извојевали слободу исповедања вере. Вестфалским миром (1648) зајамчена су лутеровцима иста права као и римокатолицима.]

[АН, 06дек2011]
Cuius regio... = Принцип по которому поданные должны исповедовать веру правителя.
[Cuius regio... = начело да поданици морају исповедати владареву веру.]

д) Вероучение Лютера.
[д) Лутерово верско учење]

[АН, 06дек2011]
1. Вероучение Лютера ушло очень далеко от римокатолического и от православного вероучений. Все выведено из той основной мысли до которой Лютер дошел в монастыре: для спасения нужна вера в Спасителя, добрые дела не являются решающими. Человек не может их не иметь, потому-что он поврежден (Августин). Этим отпадают и все таинства, которые установлены для того чтобы помочь человеку в добродетельной жизни. Отпадает пост и монашество как школа нравственной жизни. Лютер не признает обряды, литургию, праздники и церковную символику. В связи с этим не признает ни священство. От таинства оставил только крещение и пичащени, но не с нашим значением. В богослужении главное ему чтение Священного писания и проповедь. Церковные песнопения, которые сам Лютер составлял в духе народных песней, пел весь народ в унисон. Лютер провозгласил единственно Священное писание источником вероучения, а отбросил Священное предание, творения великих отцов церковных и церковных соборов. Более того, отбросил и из Священного писания те части с которыми не согласно его учение. Всякому он дал право самому толковать Священное писание как он его понимает. - Его перевод Священного писания на немеецкий считается примером силы и красоты немецкого языка.
[1. Лутерово верско учење отишло је врло далеко и од римокатоличког и од православног верског учења. Све је изведено из оне основне мисли до које је Лутер дошао у манастиру: за спасење је потребна вера у Спаситеља, добра дела нису у томе одлучна. Човек их не може ни имати, јер је искварен (Августин). Тиме отпадају и све тајне, које су и установљене да човеку помажу у добром животу. Отпада пост и монаштво као школа за моралан живот. Лутер не признаје обреде, литургију, празнике и црквену симболику. С тим у вези не признаје ни свештенство. Од тајни задржао је само крштење и причест, али не са нашим значењем. У богослужењу му је главно читање Светог писма и проповед. Црквене песме, које је сам Лутер састављао у духу народних песама, пева цео народ углас. Лутер је прогласио једино Свето писмо извором верског учења, а одбацио је Свето предање, мишљења великих отаца црквених и црквених сабора. Штавише, одбацио је и из Светог писма оне делове са којима се не слаже његово учење. Свакоме је дао право да сам тумачи Свето писмо онако како га разуме. - Његов превод Светог писма на немачки сматра се за узор снаге и лепоте немачког језика.]

[АН, 06дек2011]
2. Лютеранство не улучшило церковное искусство, потому-что против символики. Но на науку благоприятно влияло. Открывались многие университеты и средние школы, в которых преподносилась духовная жизнь и гуманистическое образование. Особенно изучали Священное писание и библейские языки: греческий и еврейский. Но чем ближе к новому времени, протестантские ученные поступали со Священным писанием все больше как с обыкновенной книгой и этим умаляли ее значение.
[2. Лутеранство није унапредило црквену уметност, јер је против симболике. Но на науку је повољно утицало. Отварани су многи универзитети и средње школе, у којима су се неговали верски живот и хуманистичко образовање. Нарочито су проучавали Свето писмо и библијске језике: грчки и хебрејски. Но што ближе новијем добу, протестантски научењаци су са Светим писмом поступали све више као са обичном књигом и тиме га унижавали.]

[АН, 06дек2011]
Лютеранцы зовутся и протестанты, потому-что на Соборе в Шпаере 1529 г. протестовали когда католическое большинство проголосовало для них неблагоприятные заключения. Зовутся и евангелисты, потому-что их учение почивает, якобы, на самом евангелии. Официально зовутся евангелисты аугзбуршкого исповедания по своему исповеданию духовных истин которые вынесли в 1530 г. на державном Соборе в Аугзбурге. - Лютер умер 1546 г.
[Лутеранци се зову и протестанти, што су на Сабору у Шпајеру 1529. протестовали када је католичка већина изгласала за њих неповољне закључке. Зову се и евангелици, јер им учење почива, тобоже, на самом јеванђељу. Званично се зову евангелици аугзбуршког исповедања по своме исповедању верских истина које су изнели 1530. на државном Сабору у Аугзбургу. - Лутер је умро 1546. године.]

дж) Реформа в Швейцарии.
[ђ) Реформа у Швајцарској]

[АН, 06дек2011]
У Швейцарии реформа начала почти в тоже самое время как и в Германии. Ее вождь был священник Улрих Цвингли который работал в Цирихе. Проповедовал в основном тоже-самое, что и Бютер. Та реформа, которую Цирих прихватил, вызвала борьбу с другими кантонами. В той борьбе погиб Цвингли.
[У Швајцарској реформа је почела скоро у исто време кад и у Немачкој. Вођа јој је био свештеник Улрих Цвингли који је радио у Цириху. Проповедао је у основи исто што и Лутер. Та реформа, коју је Цирих прихватио, изазвала је борбу са другим кантонима. У тој борби погинуо је Цвингли.]

[АН, 06дек2011]
В Женеве вел реформу француз Жан Кальвин (р. 1509). Его работу действительно можно назвать реформой, потому-что он В Женеве, которая уже была лютеровская, реформировал духовную жизнь и учение. В своем учении он ушел дальше Лютера (предестинация), а требовал необычно строгую христианскую жизнь. Такую жизнь он вводил силой, пользуясь и смертной казнью. Под его управлением исчезли из Женевы азартные игры, игра [танцы?], пьянство и богохульство. Его последователи называются реформированые евангелисты (хелветского исповедания).
[У Женеви је водио реформу Француз Жан Калвин (рођ. 1509). Његов рад се заправо зове реформом, јер је он у Женеви, која је већ била лутеровска, реформисао верски живот и учење. У свом учењу је отишао даље од Лутера (предестинација), а тражио је необично строг хришћански живот. Такав живот је уводио силом, служећи се и смртном казном. Под његовом управом су ишчезли из Женеве коцка, игра, пиће и богохулство. Следбеници му се зову реформирани евангелици (хелветског исповедања).]

е) распространение Реформации.
[е) Ширење реформације]

[АН, 07дек2011]
1. Мысли Лютера о вере и церкви прихватила уже в начале XVI в. западная и северная Европа. - Швеция, Дания и Норвегия отделиились от Римской церкви и перешли к Лютеру во время от 1527 и до 1536 гг.; провинция возе Восточного[?] моря 1561 г. В Чехии и Моравии перешли к лютеранам остатки хуситов. В Венгрии некоторые присоединились к учению Лютера, а некоторые учению Калвина.
[1. Лутерове мисли о вери и цркви прихватила је већ у почетку XVI века западна и северна Европа. - Шведска, Данска и Норвешка отцепиле су се од Римске цркве и прешле Лутеру у времену од 1527. до 1536. године; провинције уз Источно море године 1561. У Чешкој и Моравској прешли су лутеранцима остаци хусита. У Мађарској су неки пристали уз Лутерово, а неки уз Калвиново учење.]

[АН, 07дек2011]
2. Во Франции Лютеровое учение не пустило глубокие корни. Здесь больше всего пользовался успехом француз Кальвин. Его сторонники - гугентоты (заточники)[?] дошли до большой политической власти в государстве. Между ними и католиками шла во Франции 36 лет религиозная война. В этой борьбе состоялась кровавая бойня известная под названием Варфоломейская ночь (23-24 VIII 1572). В эту ночь были убиты в Париже многе хугеноты, и тоже-самое вскоре случилось и в других краях Франции. Католики считают что число жертв было около 4.000. Нантским едиктом хугеноты получили свободу веры и некоторое равноправие с католикаи (1598). Людовик[?] XIV отменил указ (1685), и пришлось им выселиться из своей земли, те хугеноты которые не хотели отречься от своей веры. Выселилось их около 70.000. - В Нидерландах усвоили больше Каальвиново учение чем Лютерово.
[2. У Француској није Лутерово учење ухватило дубљег корена. Ту је много више успео Француз Калвин. Његове присталице - хугеноти (заточници) дошли су до велике политичке моћи у држави. Између њих и католика водио се у Француској тридесет и шест година верски рат. У тој борби се збио крвави покољ познат под називом Вартоломејска ноћ (23-24. VIII 1572). Те ноћи су поубијани у Паризу многи хугеноти, а исто се догодило ускоро и по другим крајевима Француске. Католици рачунају да је број жртава био око четири хиљаде. Нантским едиктом добили су хугеноти слободу вере и неку равноправност са католицима (1598). Луј XIV је укинуо тај едикт (1685), те су се морали иселити из своје земље они хугеноти који нису хтели да се одрекну своје вере. Иселило их се око 70.000. - У Низоземској је освојило више Калвиново учење него Лутерово.]

[АН, 07дек2011]
3. Движение реформации захватило и Хорватию и Словению. Имело меньший и временный успех. Между словенцима действовал как реформатор веры Примож Трубар (1508-1580). В своей реформаторской работе он писал по словенски и таким образом стал отцом словенской литературы. Он дал своему народу литературный язык, школьные и вероучительные книги и песни на народном языке. Его сотрудники издали словенский перевод Библии (1584).
[3. Покрет реформације захватио је и Хрватску и Словенију. Имао је мањи и пролазан успех. Међу Словенцима је деловао као реформатор вере Примож Трубар (1508-1580). У своме реформатском раду писао је словеначки и тако је постао отац словеначке књижевности. Он је дао свом народу књижевни језик, школске и верске књиге и песме на народном језику. Његови сарадници су издали словеначки превод Библије (1584).]

[АН, 07дек2011]
Во всех этих странах шла борьба из-за веры и церкви. Римокатолики преследовали нововерцев всюду где могли, а тоже-самое делали лютеранцы и кальвинисты с римокатоликами, там где они могли.
[У свим тим земљама је било борбе због вере и цркве. Римокатолици су прогањали нововерце тамо где су могли, а исто су чинили лутеранци и калвинисти са римокатолицима, тамо где су они могли.]

IV. Англиканская церковь. [для ЕБТ]
[IV. Англиканска црква]

[ЕБТ, 02дек2011]
1. В XVI веке реформация была введена на континенте, и в Англии пришли к ней. Но в необычной форме и необычным способом. Это было во время правления короля Генриха VIII, который жестоко подавлял проникновение реформации в своей стране. Царь просил у папы развод своего брака, но не получил его. Это было для него достаточным поводом, чтобы порвать с Римом. Он заявил, с согласия парламента, что в Англии главный в церькви правитель, а не папа. Священникам и чиновникам пришлось принять присягу этому верховному правителю - господство (супремацију). Кто этого не сделал был изгнан или казнен (Томас Мор). Ничего другого он не трогал ни в организации Римской церкви ни в ее учении, ни в обрядах богослужения. Более того, своим "кровавым законом", он защищал те самые положения римского католицизма, на которые реформации набросилась. Это основа англиканской государственной церкви с правителем во главе. Первый Если в шестнадцатом веке Реформация была введена в середине, было к нему, и в Англии. Но в необычной форме и необычным способом. Это было время правления короля Генриха VIII, который был жестоко подавлен или проникновение Реформации в своей стране. Царь спросил папа на развод их брак, но он не получил. Это было достаточно, чтобы порвать с Римом. Он заявил, с согласия парламента, что Церковь Англии главный правитель, а не папой. Священники и чиновники пришлось принять присягу верховного правителя - господство. Кто этого не было или сосланы или казнены (Томас Мор). Как правило, вы даже не трогайте ничего в организации Римской Церкви даже в ее обучении и способ поклонения. Более того, его "кровавый закон", он защищал тех точек из римского католицизма, к которому Реформации был наброситься -. Это основа англиканской церкви государство с правителем во главе.
[[1. Док је у XVI веку била на континенту реформација у јеку, дошло је до ње и у Енглеској. Но у необичном облику и на необичан начин. Било је то за владе краља Хенрика VIII који је иначе крваво сузбијао продирање реформације у своју земљу. Тај владар је затражио од папе развод свога брака, но није га добио. То му је било доста да прекине везе са Римом. Прогласио је, уз пристанак парламента, да је у Енглеској старешина цркве владар, а не папа. Свештеници и чиновници су морали положити заклетву на то владарско врховништво - супремацију. Ко то није учинио био је или прогнан или погубљен (Томас Мор). Иначе није ништа дирао ни у устројству Римске цркве ни у њеном учењу и начину богослужења. Штавише, својим „крвавим статутом" је бранио све оне тачке римокатоличке вере на које се реформација била окомила. - То је основ англиканске државне цркве са владарем]]

[ЕБТ, 02дек2011]
2. Сразу же после Генриха приняла англиканская церковь умеренные догмы Кальвина, в которых наиболее важным и одновременно найболее грешным является учение о св. причащении. Но, несмотря на то что у Лютера и Кальвина не может быть и речи о духовенстве, англиканская церковь сохранила и священников и епископов. Мария Стюарт пыталась сделать римокатолическую веру опять державной, но это ей не удалось. Ее сестра, по отцу, Елизавета (1558-1603) укрепила англиканскую церковь и выгнала римское духовенство. Учение и устройство англиканской церкви во время её правления (1559) вошли в основные законы государства, и так по сей день (ритуальные книги). Второй Сразу же после Генри был принят англиканской церкви догмы умеренного Кальвин, в которых наиболее важными, а также учение св najpogres(nije. Причастия. Но, хотя Лютер и Кальвин может быть и речи о духовенства, англиканская церковь была сохранена и священников и епископов. Мария Стюарт пытался сделать католическую веру, все же состояние, но неудачно. Отец Ее сестра Элизабет (1558-1603) укрепил англиканской церкви и изгнали римский духовенство. Изучение структуры англиканской церкви вступили на правительство (1559) в основные законы государства, где она является сегодня (ритуальные книги).
[[2. Одмах после Хенрика усвојила је англиканска црква умерену Калвинову догматику, у којој је најважније и уједно најпогрешније учење о св. причести. Но мада по Лутеру и Калвину не може бити ни говора о свештенству, англиканска црква је задржала и свештенике и епископе. Марија Стјуарт је покушала да римокатоличку веру опет учини државном, но није успела. Њена сестра по оцу Елизабета (1558-1603) учврстила је англиканску цркву и протерала римско свештенство. Учење и устројство англиканске цркве ушло је за њене владе (1559) у основне државне законе у којима је и данас (обредна књига).]]

[ЕБТ, 02дек2011]
Такая англиканская церковь, с правителем во главе, следовательно является, чем то средним между римокатолической и протестантской. На католическую она похожа по иерархии и некоторым обрядам, а на протестанскую по некоторым догмам, и особенно по догмату о тайне причастия, и по тому что не признает власть папы. Это англиканской церкви, с правителем у руля, и, следовательно, что-то среднее между Римско-католической и протестантской. Как католической иерархии и некоторые обряды, а также некоторые протестантские догмы, особенно догмат Святого Причастия в том, что оно не признает власть папы.
[[Таква англиканска црква, са владаром на челу, јесте, дакле, нешто средње између римокатоличке и протестантске. Католичкој личи по јерархији и неким обредима, а протестантска је по неким догмама, нарочито по догми о тајни причешћа и по томе што не признаје папску власт.]]

[ЕБТ, 02дек2011]
3. Большое количество граждан, которые были кальвинисты, не приняли эту церковную и религиозную смесь. Они хотели иметь церковь чистую от папской закваски, и поэтому называются пуританцы, чистые. Елизавета их жестоко преследовала. а. Треть Большое количество граждан, которые были кальвинисты, не был принят церковью и религиозными смеси. Они хотели церкви чистых дрожжей, и поэтому папа называемые пуристы, пуристов. Элизабет были жестоко преследовали.
[[3. Велики број држављана, који су били калвинисти, није прихватио ту црквену и верску мешавину. Они су хтели цркву чисту од папског квасца и зато се зову пуританци, чистунци. Елизабета их је оштро прогонила.

[ЕБТ, 02дек2011]
Ирландцы не принимают англиканскую церковь, они остались римокатоликами. Но англичане навязали им англиканскую иерархию, за которую ирландцам пришлось платить вместе со своей. Отняли у них право на собственность земли, право иметь школы и гражданские права. Некоторые из этих ограничений продолжались вплоть до XIX век Они не принимают даже ирландские, кто остался католиком. Но это были англичане naturili англиканской иерархии, ирландский пришлось заплатить своему усмотрению. Они взяли свое право на собственность на землю, право школ и гражданских прав. Некоторые из этих ограничений продолжались вплоть до девятнадцатого века.
[Нису је прихватили ни Ирци који су остали римокатолици. Но Енглези су им натурили англиканску јерархију, коју су Ирци морали плаћати уз своју. Одузели су им право на власништво земље, право на школе и грађанска права. Нека од тих ограничења су трајала до XIX века]]]

[ЕБТ, 02дек2011]
4. Англиканская церковь от XVII века имела несколько важных движений в её сущности. Это движение, (штавише странка), высокой церкви. У её членов живет тоска по старой римокатолической церкви. Они особенно подчеркивают епископскую власть и вводят всё больше римокатолических обрядов. Внешне и не отличаются от римокатоликов. Многие её священники в последнее время перешли в Римскую церковь. Существует там и низшая церковь, или евангелическая сторона, как поддержка высокой церкви, склоняется к кальвинистам и не имеет никаких ритуалов. Наконец, вместе с высокой и низкой церкви в англиканской государственной церкви есть и широкая церковь. Так называется одно церковное и богословское течение, которое считает, что главная задача церкви: работа с обществом в христианском духе. Придает большое значение науке. Четвёртое Англиканская церковь семнадцатого века, несколько важных движения в утробе ее. Это движение, кроме того, партии, высокой церкви. Когда ее члены живы тоска по старой римской католической церкви. Они особенно подчеркивают епископской власти и ввести больше и больше римских обрядов католической. Внешне и не отличаются от католиков. Многие из его священников в последнее время превращается в римской церкви. Существует церкви, а также низкими или Евангелической партии, а также высокой поддержкой церкви, стремится kalvinovcima и никаких ритуалов. Наконец, высокие и низкие церкви в англиканскую церковь состояние содержит широкий церкви. Она называется церковью и богословских течений, которые считают, что главная задача церкви: дело с обществом в христианском духе. Придает большое значение науке.
[[4. Англиканска црква имала је од XVII века неколико важних покрета у своме крилу. Такав је покрет, штавише странка, висока црква. Код њених чланова је жива чежња за старом римокатоличком црквом. Они нарочито наглашавају епископску власт и уводе све више римокатоличких обреда. Споља се и не разликују од римокатолика. Многи њени свештеници су у новије време прешли у Римску цркву. Постоји тамо и ниска црква или евангеличка странка која, као устук високој цркви, нагиње калвиновцима и нема обреда. Најзад уз високу и ниску цркву у англиканској државној цркви постоји и широка црква. Тако се зове једна црквена и богословска струја, која мисли да је главни задатак цркве: рад у друштву у хришћанском духу. Полаже велику важност на науку.]

[ЕБТ, 02дек2011]
Важное движение в XVIII веке методизм [мethodus (vitae) = путь (жизни)]. Сначала оно не отделялась от англиканской церкви, но боролось за усиление религиозной и нравственной жизни среди своих членов. В XIX веке отделились от англиканской церкви , взявши с собой до восьми миллионов человек. Сегодня методисты распространяют свое учение по всему миру, в том числе и у нас. Важное движение в восемнадцатом веке методизм [Methodus (справка) = путь (жизни)]. Сначала она не разделяет англиканской церкви, но он боролся за усиление религиозной и нравственной жизни среди своих членов. Когда в девятнадцатом v. отделена от него, взял с собой до восьми миллионов человек. Сегодня методисты распространить свое учение по всему миру, в том числе здесь.
[Важан је покрет из XVIII века методизам [methodus (vitae) = начин (живота)]. Испочетка се није делио од англиканске цркве, него се борио за живљи верски и морални живот међу њеним члановима. Када се у XIX в. из ње издвојио, повео је са собом до осам милиона чланова. Данас методисте шире своје учење по целом свету, па и код нас.]]

[ЕБТ, 02дек2011]
5. В середине XIX века, вышло из методистых кругов очень сильное религиозно-общественное движение Армии Спасения (ген. Booth) для борьбы с дьяволом, то есть против порока. Армия спасения помогает павшим мужчинам и женщинам поднятся в ряд честных и благочестивых мужчин и женщин. Это общество является чрезвычайно авторитетным на родине и на континенте, где оно распространяется. Организация его чисто военная: начальник генерал, под ним высшие и низшие офицеры и войска. В общественных местах появляются в форме с шумной музыкой. Англиканская церковь ищет контактов с православной с начала XVIII века по сей день. Пятый В середине девятнадцатого века, вышла из очень сильной методологической кругах религиозно-общественное движение Армии Спасения (стенд ген.) Для борьбы с дьяволом, то есть. против порока. Армия спасения поднимает упавший мужчин и женщин в линию честным и благочестивым мужчин и женщин. Эта компания является чрезвычайно авторитетными в стране и на континенте, где она распространяется. Организация его чисто военные: начальник общего под его высших и низших офицеров и солдат. Общественных появляются в форме с шумной музыкой.
[[5. Половином XIX века изишао је из методичких кругова врло јак верско-друштвени покрет војска спаса (ген. Booth) за борбу против ђавола, тј. против порока. Војска спаса диже пале људе и жене у ред поштених и побожних људи и жена. То друштво је необично угледно у домовини и на континенту где се раширило. Уређење му је чисто војничко: на челу генерал, под њим виши и нижи официри и војска. У јавности се појављују униформисани са бучном музиком. Англиканска црква тражи додира са православном од почетка XVIII в. до наших дана.]] Англиканская Церковь ищет контактов с православными с начала XVIII века по сей день.
[Англиканска црква тражи додира са православном од почетка XVIII в. до наших дана.]]



(ДО СИХ ПОР РУССКИЙ ЧЕРНОВИК, ДАЛЬШЕ МАШИННЫЙ ПЕРЕВОД)
среда 07дек2011. дальше машинный перевод

V. Западная церковь после Реформации. [для ЕБТ]
[V. Западна црква после реформације]

[ЕБТ, 13дек2011]
Еще до реформации лучшие люди в Западной церкви, искали путей лечить плохие стороны её. Из за этого собирались соборы (Констанц, Базель), но Западной церкви нельзя было помочь. Все разбивалось о папское сопротивление. - Пришла реформация и одержала победу над Римской церковью. <Еще до Реформации являются наиболее перспективных людей в Западной церкви, чтобы относиться к ней плохо. Они встретились и почему советы (Констанц, Базель), но западные церкви не могли помочь. Все разбился на папский сопротивления. - Пришел Реформации и одержал победу над римской церкви.>
[Још пре реформације тражили су најбољи људи у Западној цркви да се њена зла лече. Састајали су се због тога и сабори (Констанца, Базел), но Западној цркви се није могло помоћи. Све се скршило на папском отпору. - Дошла је реформација и однела је победу над Римском црквом.]

[ЕБТ, 13дек2011]
Но реформация всё таки не оторвала от Римской церкви всех ее регионов и народов. Не смогла даже задержать все что захватила. Был момент, когда Римская церковь внутренне обновилась и начала против реформацию. Внутреннее обновление осуществилось на Соборе в Триденте, а против реформацию вел иезуитский орден. <Но Реформация еще не вышли из римской церкви всех ее регионов и народов. Она не могла даже держать все выигрывать. Был момент, когда Церковь Рима и вновь начали внутреннее protivreformaciju. Внутренняя реконструкция осуществляется Парламентом в Trident, protivreformaciju привел иезуитский порядок.>
[Но реформација није ипак отргла од Римске цркве све њене крајеве и народе. Није могла ни да задржи све што је освојила. Дошло је време у коме се Римска црква унутрашње обновила и отпочела противреформацију. Унутрашњу обнову је извео Сабор у Триденту, а противреформацију је водио језуитски ред.]

а) Тридентский собор.
[а) Тридентски сабор]

[ЕБТ, 13дек2011]
1. Собор в Триденте (Trent) (южном склоне Альп) призвал папа Павел III в 1545 году. [XIX "Вселенский собор" - 1545-1563. Тридентский (контрреформация, составление Тридентского исповедания веры)]. Этот собор работал восемнадцать лет, но за это время был два раза прерван на несколько лет. Собор был так собран и водим таким образом, что в нем была полностью обеспечена папская власть. В своих выводах Собор в Триденте утвердил в первую очередь учение Западной церкви. Для выбора религиозных учений объявил и Святое писание и Священное предание, и как правильный текст Святого писания Јеронимову Вулгату [Vulgata]. Авторитетный переводчик этих источников является только церковная власть. Для христианской жизни и спасения не достаточно только веры, но нужны и добрые дела, и с ними принятие Святых Таинств (7). Кроме того, собор принял положение об лучшем обучении духовенства, высших и низших членов. Так называемые семинары Тридентские редактировать каждый епископ в своем приходе. Священникам предписали в обязанность жить настоящей христианской жизнью, регулярно проповедовать и заниматься катихизацией в школе. Архиереи должны постоянно сидеть в своей епархии и заботиться о своей церкви. <Первый Парламент в Trident (южном склоне Альп) называется 1545th Папа Павел III. Совет работает уже восемнадцать лет, но за это время был в два раза прервано на несколько лет. Парламент был собран и проводился таким образом, что в нем была полностью обеспечена папской власти. В своих выводах Совет Трент создан в первую очередь западные учения Церкви. Для выбора религиозных учений и объявил обе Писания и Священного Предания, и правильный текст Священного Писания Джером Вульгаты. Авторитетные переводчика из этих источников является единственной церковной власти. Для христианской жизни и спасения не только много веры, но и добрыми делами, а с ними и получить Святого. секрет (7). Кроме того, было Парламент принял Положение о лучшей обучения духовенства, высоких и низких. Так называемые семинары Трент редактировать каждый епископ в своем приходе. Священники поставили обязанность жить в истинной христианской жизни, проповедовать регулярно в школе и katihizuju. Архиерейский постоянно сидеть в своей епархии и заботиться о своей церкви.>
[1. Сабор у Триденту (јужни обронак Алпа) сазвао је 1545. године папа Павле III. Тај сабор је радио осамнаест година, но за то време је у два маха прекидан на неколико година. Сабор је био тако састављен и вођен да је на њему била потпуно осигурана папска власт. У својим закључцима утврдио је Тридентски сабор пре свега учење Западне цркве. За избор верског учења прогласио је подједнако и Свето писмо и Свето предање, а за правилан текст Светог писма Јеронимову Вулгату. Меродаван тумач тих извора јесте само црквена власт. За хришћански живот и спасење није доста само вера, него и добра дела, а уз њих и примање св. тајни (7). Даље је тај сабор донео уредбе о бољем васпитавању свештеника, виших и нижих. Такозване тридентске семинаре имао је да уреди сваки епископ за своју парохију. Свештеницима је стављено у дужност да живе правим хришћанским животом, да редовно проповедају и катихизују у школи. Епископима да стално седе у својој епископији и да воде бригу о својој цркви]

[ЕБТ, 13дек2011]
2. Хороший эффект этого собора был для Западной церкви таков: она в тогдашнем религиозном потрясении определила свое учение, которого надо держаться. Многим протестантам стало ясно, что реформации не улучшила церковь, но отделилась от неё и потоптала многие религиозные истины. Поэтому многие из них вернулись в церковь. Во-вторых, основные пороки были изъяты из церковной жизни, например продажа индульгенций, накопление имущества в руках отдельных епископов, а жизнь духовенства жизни и репутация были восстановлены. Благодаря этому стало неоправданным многие протестантские возражения против старой церкви и её позиция в борьбе стала легче. От всей Западной Церкви повеяло новым духом, релегиозным и церковным. С тех пор в папы выбираются люди с сильным характером и моралью. Западная церковь с тех пор успешно сохраняла свои оставшиеся положения и приобретала от протестантов то, что от неё было отнято. Римские миссии начинают работать более живо среди язычниками в различных частях мира, особенно в Америке. Они возместили Западной церкви, по крайней мере в численности, убытки, которые она имела в Реформации. <Второй Хороший эффект этого парламента были западные церкви так: это религиозные потрясения затем определить, где именно их обучения должны быть сохранены. Многие протестанты, стало ясно, что церковь реформации не улучшилось, но отделился от него и топтали многие религиозные истины. Так многие из них вернулись в церковь. Во-вторых, основные пороки были изъяты из церковной жизни, например. продажа снисхождения, накопления имущества в руках отдельных епископов и духовенства жизни и репутация основана. Это стало неоправданным многих протестантских возражений против старой церкви и ее позиции в битве станет легче. На протяжении Западной Церкви началось с этого нового духа, и verskiji crkveniji. С тех пор Папа избирается народом сильным характером и морали. Западная церковь с тех пор успешно сохранили свои оставшиеся вещи и перегружены протестующих, как она похищена. Римской миссии начинают работать более яркими среди язычников в различных частях мира, особенно в Америке. Они возмещения Западной церкви, по крайней мере в числе, убытки, которые он имел в Реформации.>
[2. Добре последице тога сабора биле су за Западну цркву ово: она је у тадашњем верском метежу тачно утврдила своје учење кога се ваља држати. Многим протестантима је сада постало јасно да реформација није поправила цркву, него да се од ње отцепила и погазила многе верске истине. Зато су се многи вратили натраг у цркву. Друго, главна зла су била склоњена из црквеног живота, нпр. продавање индулгенција, гомилање имања у рукама појединих епископа, а свештенички живот и углед је подигнут. Тиме су постале неоправдане многе протестантске замерке старој цркви и њен је положај у борби постао лакши. Целом Западном црквом пошао је од тада нов дух, верскији и црквенији. Од тога доба се бирају за папе људи јачег карактера и морала. Западна црква од тада успешно чува свој преостали посед и осваја од протестаната што јој је отето. Римске мисије почињу живље да раде међу незнабошцима по разним деловима света, особито у Америци. Оне су накнадиле Западној цркви, барем бројем, губитак што га је имала у реформацији.]

[ЕБТ, 13дек2011]
3. Одним из признаков, что у Западной церкви происходит обновление духа является реформа календаря, которая происходит после Тридентского собора. Юлианский календарь поправил в 1582-м году папа Гргур XIII, тем самым рассчет времени сблизился с фактическим движением Земли. Этот грегорианский календарь, приняли протестантские страны лишь в XVIII веке. Наибольших успехов в Западной Церкви после Тридентского Собора добились в области благотворительности. Милосердные братья и сестры помогают пациентам в своих больницах по всему миру. <Треть Одним из признаков, что западные церкви в обновлении духа реформа календаря, который происходит после Совета Трент. Юлианский календарь улучшилась 1582-м g. Папа Григорий XIII, тем самым экономя время сблизилась с фактическим движением Земли. Фиксированных календарь, григорианский, протестантские страны получили лишь в восемнадцатом v. Наибольших успехов в Западной Церкви после Тридентского Собора в области благотворительности. Сострадательной помощи для братьев и сестер у своих пациентов в больницах по всему миру.>
[3. Један знак да се у Западној цркви дух обнавља јесте и реформа календара која пада после Тридентског сабора. Јулијански календар је поправио 1582. г. папа Гргур XIII, те је тиме рачунање времена дошло ближе стварном кретању Земље. Тај поправљени календар, Грегоријански, примиле су протестантске земље тек у XVIII в. Највећи су успеси Западне цркве после Тридентског сабора на пољу милосрђа. Милосрдна браћа и сестре негују у својим болницама болеснике по целом свету.]

б) Орден иезуитов.
[б) Језуитски ред]

[ЕБТ, 13дек2011]
1. В обновлении Западной церкви имеет вместе с Тридентским собором найбольшую заслугу иезуитский орден (Societas Jesu = SJ = Общество Иисуса). Он был основан испанским дворянином и рыцарем Игнацио Лойола, родился в 1491-м году. Раненный в бою с Французами, лежал долго и не имея ничего другого читать, он читал жития святых. Живое его воображение, и так религиозное, возгорелось, и было у него видение. Он решил остаться рыцарем, но на службе религии и церкви. На своем тридцатом году он начал изучать латинский, теологии и философии. В Париже, с шестью товарищами основал "Общество Иисуса", которое было в 1540 г. подтверждено папой Павлом III. - Обществом была принята цель перевестии человеческие общества - нехристиан и "еретиков" - в римскую церковь и служить папе любым способом [ма за који задатак]. <Первый Восстановление Западной Церкви имеет самое заслуга Трент иезуит заказ (Societas Jesu = SJ = Общество Иисуса). Он был основан испанский дворянин и рыцарь Игнасио Лойола, родился 1491-м g. Раненный в бою с французами, лежала долго и не имея ничего другого читать, он читал жития святых. Жизнь его воображение, религиозные и иные, возгорелся, и было видение. Он решил остаться рыцарь, но на службе религии и церкви. В своем тридцатом году он начал изучать латинский, теологии и философии. В Париже, с шестью товарищами основал "Общество Иисуса", которая была 1540th г. Подтверждено Папа Павел III -. Общества было принято на задачу человеческого общества - не христиане и "еретиков" - переведены на римской церкви и папы, чтобы служить ма этой задачи.>
[1. У обнављању Западне цркве има уз Тридентски сабор највише заслуга језуитски ред (S J = Societas Jesu = Дружба Исусова). Основао га је шпански племић и витез Игнацио Лојола, рођен 1491. г. Рањен у једној бици са Французима, лежао је дуго и немајући шта друго да чита, читао је животе светитеља. Жива његова машта, и иначе религиозна, распалила се, те је имао и визија. Одлучио је да ће остати витез, али у служби вери и цркви. У својој тридесетој години почео је да учи латински, богословију и филозофију. У Паризу је са шест другова основао „Дружбу Исусову", коју је 1540. г. потврдио папа Павле III. - Дружба је била узела у задатак да људско друштво - нехришћане и „јеретике" - преведе у Римску цркву и да папи послужи ма за који задатак.]

[ЕБТ, 13дек2011]
2. Сила этого монашеского ордена заключалась в необычно сильной организации, в высокой образованости её членов, в настойчивости в работе, в самодисциплине и в безусловном повиновении папе. Всё это почти чистые военные черты. Для вступления в орден нужно быть 2 года послушником, а затем от восьми до пятнадцати лет обучения в школе. Выбранные становятся священниками в тридцатть лет, а из них, кто выбран, становятся лишь в сорок и пятьдесят лет professi, со своим генералом "черного папы", который в Риме, составляет ядро ордена.- Свежесть своей воли, религиозный энтузиазм и дисциплину, развивает в "духовных упражнениях", который каждый должен проходить четыре недели в году. Ряд духовных упражнений составлен Лойола. Они показывают, что он очень хорошо знал человеческую душу и умел ею управлять. <Второй Сила монашеского ордена заключалась в необычно сильная организация, члены больших образование, настойчивость в работе, самодисциплине и безусловное повиновение папе. Все это почти чисто военной линии. Для въезда в целях поддержки двухлетнего послушником, а затем восьми до пятнадцати лет обучения в школе. Выбранный стать священниками в тридцатый год, и тех, кто выбран, чтобы стать лишь пятой и сорок professi, со своими генералами "черного папы", который был в Риме, составляют ядро линии -. Свежесть его воли, религиозный энтузиазм и дисциплину, чтобы способствовать "духовных упражнений" , который поддерживает четыре недели каждый год. Красный духовные упражнения составленный Лойолы. Один показывает, что очень хорошо знаком с человеческой душой и знал, что в управлении.>
[2. Снага тог монашког реда лежи у необично чврстој организацији, у великој образованости чланова, у истрајности на послу, у самодисциплини и безусловној покорности папи. Све су то скоро чисто војничке црте. За ступање у ред издржава се двогодишње искушеништво, затим осам до петнаест година школовања. Одабрани постају у тридесетој години свештеници, а од њих одабрани постају тек у четрдесет и петој professi, уз свог генерала „црног папу" који је у Риму, чине језгра реда. - Свежину своје воље, верско одушевљење и дисциплину негују у „духовним вежбама", које сваки издржава четири недеље годишње. Ред духовних вежби је саставио Лојола. Оне сведоче да је врло добро познавао људску душу и знао њоме управљати.]

[ЕБТ, 13дек2011]
3. Сразу же в первые десятилетия своей жизни имел этот орден необычный успех в Индии, Японии, Китае и Соединенных Штатах, где иезуиты обустроили государство Парагвай. Чем дальше, делали все больше. Гораздо большие успехи у них среди "еретиков". Во всех западных странах (при Екатерине II и в России) открывали свои школы и университеты, где они давали очень хорошее образование в гуманистическом направлении. Студенты были не только из римско-католической среды, но и из лучших домов других религий. Их интернаты были комфортны и с некоторыми ошибками были свободолюдно устроенны. Таким образом распространение их влияния ширилось в лучших социальных кругах, и было использовано на благо их церкви. На правителей и сановников влияли как исповедники. <Треть Сразу же в первые десятилетия своей жизни он был необычный заказ успеха в Индии, Японии, Китае и Соединенных Штатах, где государство иезуитов редактировать Парагвай. Что дальше, все больше управляется. Гораздо большие успехи среди них "еретиками". Во всех западных странах (для Екатерины II в России) открыли свои школы и университеты, где они дали очень хорошее образование в гуманистическом образом. Студенту не только Римско-католической среде, но и лучше дома других религий. общежитий Их было комфортно с некоторыми ошибками и щедро украшен. Это распространение своего влияния в лучших социальных кругах, и она была использована на благо своей церкви. правители и сановники были затронуты, как исповедников.>
[3. Одмах у првим деценијама свога живота имао је тај ред необичне успехе у Индији, Јапану, Кини и у Америци, где су језуити уредили државу Парагвај. Што даље, успевали су све више. Много већи су им успеси међу „јеретицима". По свим западним земљама (за Катарине II и у Русији) отварали су своје средње школе и универзитете, где су давали заиста добро образовање у хуманистичком правцу. Ученика су имали не само из римокатоличких кругова, него и из бољих кућа других вера. Њихови интернати били су угодни и уз извесне погрешке слободоумно уређени. Тиме им се уплив ширио у најбоље друштвене кругове, а употребљавали су га у корист своје цркве. На владаре и велике достојанственике су утицали као исповедници.]

[ЕБТ, 13дек2011]
4. В мире к ним относятся с недоверием главным образом благодаря т.н. иезуитской морали, по которой разрешают пользоваться и аморальными средствами для священной цели, более того, если этого требует более высокая цель, может человек и клянуться ложно, то есть, поклясться тем о чем он думает, а не тем что он говорит. Работа и их влияние всегда невидимы. Из-за тяжелых боев с ними гнали их из государств и орден был запрещен в конце XVIII в. и восстановлен лишь в начале XIX в.

Во всех областях науки есть много иезуитских работников, особенно в политических и естественных науках (биолог Васман, антрополог Мукерман, социолог и моралист Катрайн и т.д.).

Следует отметить, что против них боролся великий французский мыслитель Паскаль. <Четвёртое В мировоззрении к ним с недоверием главным образом благодаря т. н. Иезуитской морали, по которым они имеют право и аморальными средствами священной целью, более того, если этого требуют более высокой цели, может быть человеком и клянутся ложно, то есть. приведен к присяге, что он думает, а не что он говорит. Работа и их влияние всегда невидимым. Из-за тяжелых боев с ними были изгнаны из государственных и порядке они были прекращены в конце XVIII века и восстановлен в начале девятнадцатого v.

Во всех областях науки имеет большое иезуитский рабочих, особенно в политической и естественные науки (биология Vasman, Mukerman антрополог, социолог и моралист Katrajn и т.д.) ..

Следует отметить, что они боролись против великого мыслителя французского языка Паскаль.>
[4. У свету их гледају са неповерењем поглавито због тзв. језуитског морала по коме су дозвољена и неморална средства за неку свету сврху; даље, ако то тражи виша сврха, може се човек и криво заклети, тј. заклети се на оно што мисли, а не на оно што говори. Рад и утицај им је увек невидљив. Због тешке борбе са њима гоњени су из држава и ред им је укинут крајем XVIII в., а обновљен је почетком XIX в.

На свим пољима науке има језуита великих радника, особито у политичким и природним наукама (биолог Васман, антрополог Мукерман, социолог и моралист Катрајн итд.).

Ваља поменути да се против њих борио велики мислилац француски Паскал.]

[ЕБТ, 13дек2011]
5. В борьбе против протестантов и других своих противников Римская церковь использовала и инквизицию. Это был суд для найденных "еретиков" и преследование их. Инквизиторы при расследованиях посылали людей на пытки. Смертный приговор, вынесенный инквизицией исполняла государственная власть. Для борьбы с книгами, написанными против учения и ордена Западной церкви Тридентский собор создал индекс (список) запрещенных книг. Индекс существует и сегодня. <Пятый В борьбе с протестующими и других своих противников использовались Римской Церкви и Инквизиции. Это нахождения суда и судебного преследования "еретиков". Инквизиторы бросают людей в расследовании случаев пыток. Смертный приговор, вынесенный инквизиции только государственной власти упражнения. Для борьбы с книг, написанных против учения церкви и среди западных Тридентского собора создан индекс (список) запрещенных книг. индекса продолжается и сегодня.>
[5. У борби против протестаната и других својих противника служила се Римска црква и инквизицијом. То је суд за изналажење и прогањање „јеретика". Инквизитори су у истрагама бацали људе на муке. Смртне казне које је инквизиција изрицала извршавала је државна власт. За сузбијање књига које пишу против учења и реда Западне цркве установио је Тридентски сабор индекс (списак) забрањених књига. Индекс постоји и данас.]

в) Ватиканcкий собор - новые догматы - старокатолики - борьба с Западной церковью.
[в) Ватикански сабор - Нове догме - Старокатолици - Борбе Западне цркве]

[ЕБТ, 13дек2011]
1. В новейшей истории Западной церкви очень важен Ватиканский Собор [XX "Вселкеский собор, Vatican I], состоявшийся в 1869-70 гг., во время папы Пия IX. Этот собор объявил папскую непогрешимость, т.е., что папа непогрешим, когда официально - ех сагкеЛга - говорит о вопросах веры и морали. Оппозиция против этой "догмы" сначала была на соборе большая, но в конце концов прекратилась (Штросмајер). "Догма" о папской непогрешимости большоё нарушение порядка церкви и ее учения. Так же и "догма", что Божия Матерь сверхъестественно родилась как и Спаситель. Ни для одной ни для другой догмы нет никакого основания ни в Священном писании ни в Предании. Обе эти догмы дело иезуитов. Догма о Богородице была провозглашена в 1854 г. <Первый В новейшей истории Западной церкви очень важно Ватиканского Собора, состоявшегося 1869-70. g. времени Папы Пия IX. Парламент объявил папской непогрешимости, то есть. что папа непогрешим, когда официально - да sagkeLga - 2ovori в вопросах веры и морали. Оппозиция против "догма" была большая царапина на совет, но в конце концов отступил (S(trosmajer). "Догма" папской непогрешимости размера, чтобы нарушение порядка Церкви и ее учения. Это же такое "догма", что Божия Матерь сверхъестественным родился и Спаситель. Никто не имеет никакого основания в Писании или в Предании. Обе эти догмы работы чилл-. Догма Девы Марии был провозглашен в 1854 году.>
[1. У новијој историји Западне цркве врло је важан Ватикански сабор, који је одржан 1869-70. г. за време папе Пија IX. Тај сабор је прогласио папску непогрешивост, тј. да је папа непогрешив када званично - ех сагкеЛга - 2овори о питањима вере и морала. Опозиција против те „догме" била је на сабору испочетка велика, но напослетку је попустила (Штросмајер). „Догма" о папској непогрешивости вели-ка је повреда реда црквеног и њеног учења. Иста је таква „догма", да је Богородица натприродно рођена као и Спаситељ. Ни за једну нема основе ни у Светом писму ни у Предању. Обе те догме су дело језуи-та. Догма о Богородици проглашена је 1854 године.]

[ЕБТ, 13дек2011]
2. С догматом папской непогрешимости не вся Западной церковь согласилась. В частности, особенно резко восстали против неё профессора теологии и философии в Мюнхене с профессором Делингером во главе. Из этого протеста развилось более сильное движение протеста, и многие ушли из Римской церкви. Это старокатолическое движение, которое ушло в отдельную церковь. Старокатолическая церковь имеет своих последователей в Германии, Австрии, Швейцарии, Нидерландах, Франции и других странах, и в последнее время и между Хорватами. Старокатолики принимают как должное в своей вере, только то, что было решено на VII вселенских соборах. Это приравнивает их к догматам в нашей церкви. Они оставили обряды Римской церкви. С православной церковью поддерживают связь. Известен старокатолический Богословский факультет в Берне. <Второй С догмат папской непогрешимости было не согласился на все Западной Церкви. В частности, резко возросли против ее профессоров теологии и философии в Мюнхене с профессором. Delingerom во главе. С этого разработана сильнее движение протеста, и многие левые Римской Церкви. Это старое католическое движение, которое получило в конкретной церкви. Старый католической церкви есть свои последователи в Германии, Австрии, Швейцарии, Нидерландах, Франции и других странах, и в последнее время и хорваты. Старый католиков в вере, чтобы получать только то, что исправление Семи Вселенских Соборов. Это приравнивает их к догматическим в нашей церкви. Они держали обряд Римской Церкви. В Православной Церкви состоялось связей. Он славится старое католическое богословского факультета в Берне.>
[2. Са догмом о папској непогрешивости није се сложила сва Западна црква. Особито оштро су устали против ње професори богословије и филозофије у Минхену са проф. Делингером на челу. Из тога протеста развио се јачи покрет, те су многи иступили из Римске цркве. То је старокатолички покрет који се стекао у посебну цркву. Старокатоличка црква има својих следбеника у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Низоземској, Француској и другде, а у новије доба и међу Хрватима. Старокатолици примају у веру за обавезно само оно што је решило седам васељенских сабора. То их у догматици изједначује са нашом црквом. Задржали су обред Римске цркве. Са православном црквом одржавају везе. Познат је старокатолички Богословски факултет у Берну.]

[ЕБТ, 13дек2011]
3. В XIX и XX веке. Западная церковь пережила еще больше боев с различными странами. С Италией политическая борьба, потому что при объединении Италии отменили Папскую державу (1870), которая была возобленна в 1929 г.; с Германией так называемую культурную борьбу, в которой князь Бисмарк намеревался ограничить культурное и политическое влияние римокатоликов и с Францией политическую и культурную борьбу, которая закончилась в 1905 г. отделением церкви от государства. Церковные школы были закрыты, все церковное имущество (храмы, вещи, здания и т.д.) перешло в государственную собственность. Ни из одной из этих тяжелых боев Западной церковь не стала ослаблена. <Треть В девятнадцатом и двадцатом-V. Западная церковь пережила еще борется с различными странами. С политической борьбой Италии, потому что это для объединения Италии отменили Папской области (1870), который был перестроен в 1929 году. г.; с Германией так. культурная борьба, в которой князь Бисмарк предназначены для ограничения культурного и политического влияния католиков и французской политической и культурной борьбы, которая закончилась 1905th g. отделение церкви от государства. Церковные школы были закрыты, все церковное имущество (храмы, объектов, зданий и т.д..) Перешла в государственную собственность. С любым из тяжелых боев в западной церкви стала ослаблены.>
[3. У XIX и XX в. издржала је Западна црква више борби са разним државама. Са Италијом политичку борбу због тога што је приликом уједињења Италије укинута Папска држава (1870) која је обновљена 1929. г.; са Немачком тзв. културну борбу у којој је кнез Бизмарк намеравао да ограничи културни и политички уплив римокатолика и са Француском политичку и културну борбу, која је завршена 1905. г. раздвајањем државе и цркве. Црквене школе су затворене, све црквено имање (храмови, ствари, зграде, итд.) прешло је у државно власништво. Ни из једне од тих тешких борби није Западна црква изашла ослабљена.]

[ЕБТ, 13дек2011]
4. Западная церковь участвует во всех странах, где она есть, в политической, культурной и социальной жизни (нунциатуры, клерикальные партии, христианский социализм, католическая пресса, школы, культурные и экономические объединения). <Четвёртое Западная церковь участвует во всех странах, где есть, в политической, культурной и социальной жизни (нунциатура, клерикальной партии, христианский социализм, сообщает пресс-католической, школ, культурных и экономических объединений).>
[4. Западна црква учествује у свим државама, где је има, у политичком, културном и друштвеном животу (нунцијатуре, клерикалне странке, хришћански социјализам, католичка штампа, школе, културна и економска удружења).]
ЕБТ XXXXXX 14th December

г) Римская пропаганда на Востоке.
[г) Римска пропаганда на Истоку]

[АН, 15дек2011]
1. Обе попытки Западной церкви чтобы одним ударом завладеть Востоком - унии: Лионская и Фирентинская - остались без успеха. Но она эти попытки продолжила мелкой и долгой работой - пропагандой, которой по-одному овладевала членами восточных церквей. Пропаганду в области восточных патриархатов выполняют многие западные мужские и женские монашеские ордена, в особенности иезуитские. Пока восточные патриархаты были все под турками, защищали эту пропаганду западные европейские государства через своих посольства и консульства, и договоры. В особенности это делала Франция. Она в 1901 г. склопила с Турцией договор по которому пропаганда на восток получила большую свободу. [Наверно Турция была заинтересована ослаблением Православной Церкви]. Так осталось до сих пор, в основном тоже самое. Пропаганда распространилась на Грецию, Болгарию, Румынию и между карпатских славян. Средства этой работы были и остаются: бесплатная больница, детский приют, убежище, которыми привлекается бедный народ. Дальше, детские сады, основные и средние школы в которых также работали мужские и женские ордена, монастыри с экономским направлением, основание епископий и приходов где что можно. Вместе с этим проводится пропагандистская печать книгами и газетами. Ради пропаганды основал в XVI в. папа Григорий XIII в Риме Collegium Atanasianum - большую школу для воспитании юношей с Востока. Они несут на свою родину идеи Западной церкви. Для других народов имеются в Риме тоже-самые школы, нпр. для югославов Институт [Завод] св. Иеронима.
[1. Оба покушаја Западне цркве да једним замахом завлада Истоком - уније: Лионска и Фирентинска - остала су без успеха. Но она је те покушаје наставила ситним и дугим радом - пропагандом, којом појединачно осваја чланове источних цркава. Пропаганду у области источних патријархата обављају многобројни западни мушки и женски калуђерски редови, особито језуитски. Док су источни патријархати били сви под Турцима, штитиле су ту пропаганду западне европске државе преко својих посланстава и конзулата и уговорима. Особито је то чинила Француска. Она је 1901. склопила са Турском уговор којим је пропаганда на истоку добила велику слободу. Тако је остало до данас углавном исто. Пропаганда се протегла на Грчку, Бугарску, Румунију и међу карпатске Словене. Средства тога рада била су и јесу: бесплатна болница, сиротиште, азил, чиме се задобија сиромашан народ. Даље, дечја забавишта, основне и средње школе у којима такође раде мушки и женски редови, манастири са економским правцем, оснивање епископија и парохија где се год може. Уз то, делује пропагандистичка штампа књигом и листовима. Ради пропаганде основао је у XVI в. папа Гргур XIII у Риму Collegium Atanasianum - велику школу за васпитавање младића са Истока. Они носе у своју домовину идеје Западне цркве. За друге народе постоје у Риму исте такве школе, нпр. за Југословене Завод св. Јеронима. ]

[АН, 15дек2011]
2. Полученные пропагандой должны признать папскую власть и исхождение Св. Духа и из Сына, что у них не входит в символ веры [VIII член Символа веры]. Церковный обряд и язык оставляют им нетронутым, их священникии живут в браке итд. Этим расчитывается, на народ который не видит и не понимает догматические и канонические различия, а доволен, тем, что внешние формы веры остались нетронутыми.
[2. Пропагандом задобијени имају да признају папску власт и исхођење Св. Духа и од Сина, што им се не уноси у симбол вере. Црквени обред и језик им се остављају нетакнути, свештеници им живе у браку итд. Тиме се рачуна на народ који не види и не разуме догматске и канонске разлике, а задовољан је што су спољашње форме вере остале нетакнуте.]

[АН, 15дек2011]
3. Успехи пропаганды на Востоке не стоят по размеру с трудом и затратой вложенных в них. До I мировой войны не было в Турции число присоединенных больше чем 600.000. Большинство из них вообще и не были православными.
[3. Успеси пропаганде на Истоку не стоје у сразмери са трудом и трошком који је у њих уложен. Пре I светског рата није у Турској број присаједињених износио више од 600.000. Већи део њих уопште и није био православан.]

[АН, 15дек2011]
4. Православные восточные церкви защищались от этого посягательства как могли. Оперлись на Россия, а в ранние времена и на дипломатию протестантских держав. В XVII в. был великий борец против пропаганды, в особенности против иезуитов, константинопольский патриарх Кирилл Лукарис.
[4. Православне источне цркве су се браниле од тога надирања колико су могле. Ослањале су се на Русију, а у старије време и на дипломатију протестантских држава. У XVII в. био је велики борац против пропаганде, нарочито против језуита, цариградски патријарх Кирило Лукарис.]

[АН, 15дек2011]
Пропаганда = сознательноt распространение веры и церковной власти, или любых других идей, нпр. национальных.
[Пропаганда = смишљено ширење вере и црквене власти, или неке друге идеје, нпр. Националне.]

ИЛЛЮСТРАЦИИ

б) Западной церкви от 1054th g. (Церковного искусства западного мира)

Кафедральный собор и башня в Пизе, римского стиля

Нотр-Дам в Париже, готическом стиле

Церковь Святого. Петра в Риме, Ренессанс Барокко куполом с колоннадой

Снятие с Креста, в мраморный барельеф, Парма, собор

Церковь Санта-Мария делла Салюте, Венеция, Западной барокко

 

 

 

ИЛУСТРАЦИЈЕ

б) Западна црква од 1054. г. (Црквена уметност западног света)

Катедрала и торањ у Пизи, романски стил

Нотр Дам у Паризу, готски стил

Црква Св. Петра у Риму, ренесансна купола са барокном колонадом

 

Скидање са крста, барељеф у мермеру, Парма, катедрала

Црква Santa Maria della Salute, Венеција, западни барок

VI. Восточные патриархаты.
[VI. Источни патријархати]

1. Александрийский патриархат, который соревновался за первенство с константинопольским, сведен на узкие границы когда от него отделились копты. Еще больше пострадал когда Омар (640 г.) завоевал Египет и отторгнул Александрийскую церковь от византийской защиты. Под турецкой властью было еще хуже. В течении веков сокращалось число православных, в этом патриархате, иногда на одну до двух тысяч душ. Из-за тяжелых политических обстоятельств жили александрийски патриархи целые два века в Константинополе, который их до начала XIX в. и назначал. Резиденция патриарха в Каире; имеет две епархии, несколько церквей и около 40 священниеков очень низкого образования. До I мировой войны Россия заботилась о содержании этой церкви.
[1. Александријски патријархат, који се такмичио за првенство са цариградским, сведен је на уске границе када су се од њега оделили Копти. Још је јаче пострадао када је Омар (640. г.) освојио Египат и отргао Александријску цркву испод византијске заштите. Под турском влашћу било је још и горе. У току векова опадао је број православних у томе патријархату каткад на једну до две хиљаде душа. Због тешких политичких прилика живели су александријски патријарси читава два века у Цариграду, који их је до почетка XIX в. и именовао. Седиште патријарха је у Каиру; има две епархије, неколико цркава и око 40 свештеника врло ниског образовања. До I светског рата се бринула Русија за издржавање те цркве.]

2. Не лучше стоит ни Антиохийский патриархат. От средего века в нем был постоянный раскол: борьба между арабами, которых большинство, и греков. Константинопольская патриархия поступала с этой церковью как со своей епархией и слала ей греческое духовенство почти до XX в. когда был избран патриарх Арапин.
[2. Ништа боље не стоји ни Антиохијски патријархат. Од средњег века је у њему био сталан раскол: борба између Арапа, који су у већини, и Грка. Цариградска патријаршија је поступала са том црквом као са својом епархијом и слала јој грчку јерархију скоро до XX в. када је изабран за патријарха Арапин.]

3. И в Иерусалимском патриархате большинство составляет арабский елемент. Из всех зол турецкого управления было и то, что Константинопольская церковь назначала патриарха по-своему усмотрению. Эти патриархи вообще не жили в Иерусалиме, по крайней мере не до XIX в. Епископы (15) в большинстве живут у патриарха который их содержит. Патриаршия имеет большие имения в Палестине, Греции и в Бесарабии. Управление плохое, просвещение ниское.
[3. И у Јерусалимском патријархату сачињава већину арапски елеменат. Уз сва зла турске управе било је и то што је и овде Цариградска црква намештала патријарха по својој вољи. Ти патријарси уопште нису живели у Јерусалиму, бар не до XIX в. Епископи (15) живе већином код патријарха који их издржава. Патријаршија има велика имања у Палестини, Грчкој и у Бесарабији. Управа је рђава, просвета ниска.]

4. Самостоятельную Синайскую церковь составляет Синайский монастырь.
[4. Самосталну Синајску цркву сачињава синајски манастир.]

5. Церковь на Кипре самостоятельная от V в.
[5. Црква на Кипру је самостална од петог века. ]

VII. Обзор истории остальных православных церквей.
[VII. Преглед историје осталих православних цркава]

а) Церковь в России.
[а) Црква у Русији]

[АН, 08дек2011]
1. Русская легенда говорит, что в Россию принес христианство апостол Андрей Первозванный. Но на самом деле христианство пустило корень среди русских только тогда, когда они пришли в более глубокий контакт Восточной римской империей. Это был X в. В половине того века крестилась в Константинополе русская великая княгиня Ольга и ее многочисленная свита. После нее, которая "первая из России вошла в царство небесное", распространяется христианство глубже в сам народ во время ее внука, князя Владимира (X и XI в.). Когда Владимир после войны с Византией заключил мир, крестился и взял в жены сестру царя Василия. По его приказу были крещены на берегах Днепра его поданные (недавний памятник того крещения величественный храм Владимира в Киеве с большой картиной крещения русских художника Васнецова). Его наследники утверждали христианство в особенности при помощи монахов, которые с того времени играют важную роль в русской духовной жизни и культуре. Русская церковная жизнь зависила во всем от константинопольской церкви, как своей матери. Все порядки константинопольской церкви были перенесены в Россию. Митрополита назначал патриарх и митрополиты долгое время были в основном греки. Церковным центром был город Киев.
[1. Руска легенда каже да је у Русију донео хришћанство апостол Андрија Првозвани. Но заправо хришћанство хвата међу Русима корена тек онда, када су дошли у јачи додир са Источним римским царством. То доба је X век. Половином тога века крстили су се у Цариграду руска велика кнегиња Олга и многобројна њена пратња. После ње, која је „прва из Русије ушла у царство небеско", шири се хришћанство јаче у сам народ за време њеног унука, кнеза Владимира (X и XI в.). Када је Владимир после ратовања са Византијом закључио мир, крстио се и узео је за жену сестру цара Василија. По његовој наредби крштени су на обалама Дњепра његови поданици (новији споменик тога крштења је величанствени храм Владимиров у Кијеву са великом сликом крштења Руса од уметника Вазнецова). Његови наследници утврђивали су хришћанство нарочито помоћу калуђера, који већ од тога доба играју важну улогу у руском верском животу и култури. Руски црквени живот је зависио у свему од цариградске цркве, као матере своје. Све уредбе цариградске цркве су пренесене у Русију. Митрополита је именовао патријарх и митрополити су за дуго време били махом Грци. Црквено средиште је био град Кијев.]

[АН, 08дек2011]
2. В начале XIII века монголы ворвались в Россию. Тогда начинается для русской церкви время страдания и борьбы. Страдала от захватчиков, а имела борьбу и с римской церковью, которая хотела в те тяжелые времена расширить свою власть на Россию. Это время крестовых походов и Латинского царства в Константинополе. Россия, значит, не далеко от папы. Папа думал чтобы свою власть внести в Россию крестовым походом против монгол. И действительно уже вторглись в Россию с севера шведы, а с запада немцы неся [уносећи?] унию. В этих тяжелых временах между русскими князьями отличился Александр Невский которой силой отбил вторжения иноземцев и предложения папы. Русская церковь из-за этого славит его как своего святого и хранит его тело в Петрограде [Санкт-Петербурге].
[2. На почетку XIII века упали су у Русију Монголи. Џингис-кан је савладао несложне руске кнежеве и учинио их својим вазалима (1223). Тада почиње за руску цркву доба страдања и борбе. Страдала је од освајача, а имала је борбу и са римском црквом, која је хтела да у тим тешким временима прошири своју власт на Русију. То је доба крсташких ратова и Латинског царства у Цариграду. Русија је, дакле, на домаку папи. Папа је мислио да своју власт унесе у Русију крсташким ратом против Монгола. И заиста су већ упадали у Русију са севера Швеђани, а са запада Немци уносећи унију. У тим тешким временима истакао се међу руским кнежевима Александар Невски који је силом одбио упаде странаца и папске предлоге. Руска црква га због тога слави као свога светитеља и чува му тело у Петрограду.]

[АН, 08дек2011]
Монголы наконец, после долгой борьбы, признали русскую церковь свободную жизнь, право судить, кроме того освободили священство от дани [налогов]. В то время для духовной жизни русских много сделали ученики св. Сергия основателя Троицко-Сергиевского монастыря под Москвой (1338).
[Монголи су најзад, после дуге борбе, признали руској цркви слободан живот, право суђења, штавише ослободили су свештенство од дажбина. У то доба су за духовни живот руски врло много учинили ученици св. Сергија, оснивача Троицко-Сергијевског манастира код Москве (1338).]

[АН, 08дек2011]
3. Россия освободилась от монголов почти в тоже самое время когда и пал Константинополь. С того времени русская церковь стоит на том месте, в жизни целой Восточной церкви, на котором веками был Константинополь. Константинопольский двуглавый орел перешел в герб России, а Иван III венчался с Софией, последний потомак последнего византийского правящаго дома. Материальная помощь которую Россия, с того времени давала восточным церквам, вообще невозможно подсчитать. Ее помощь православным славянам в их тяжелой политической жизни, нпр. при освобождении балканских народов от турок, доходила до самопожертвования. Помагала им до I мировой войны. Вместе с исторической и политической помощью, русская церковь защищает чистоту православия с времен освобождения от монгол.
[3. Русија се ослободила Монгола скоро у исто време када је пао Цариград. Од тога времена стаје руска црква на оно место у животу целе Источне цркве, на коме је вековима био Цариград. Цариградски двоглави орао прешао је у грб Русије, а Иван III се венчао са Софијом, последњим изданком последње византијске владарске куће. Материјална помоћ коју је Русија од тога доба давала источним црквама не може се уопште израчунати. Њена помоћ православним Словенима у њиховом тешком политичком животу, нпр. при ослобођењу балканских народа од Турака, ишла је до самопрегора. Помагала их је до I светског рата. Уз ту историјску материјалну и политичку помоћ, руска црква брани чистоту православља већ од времена када се ослободила од Монгола.]

[АН, 09дек2011] 4. После освобождения от монгол самое важное происшествие в истории русской церкви ее самостоятельность, потому-что она все еще была в зависимости от константинопольского патриарха, который был под турками. Так-как такие связи не хороши для политической жизни одной державы, Русская церковь в согласии с константинопольской и из-за неприятностей в которых нажодилась константинопольская, получила право на самостоятельную митрополию, а в 1589 г. и свою патрапшию.
[4. После ослобођења од Монгола најважнији догађај у историји руске цркве је њена самосталност, јер она је још увек била у зависности од цариградског патријарха, који је био под Турцима. Како такве везе нису добре за политички живот једне државе, Руска црква је, у сагласности са цариградском и због неприлика у којима је цариградска била, добила прво своју самосталну митрополију, а 1589. године и своју патријаршију.]

[АН, 09дек2011] 5. В следующем столетии в Росии владели политические мятежи. Пляки врывались в нее и приносили с политической опасностью и верскую. За все это время патриаршия и православная церковь хранили народное и государственное единство. Церковь собирала народ против унии, одушевляла его и на политическое сопротивление и этим поддерживала в нем чувство о народном и державном единстве и свободе.
[5. У столећу које затим следи владали су у Русији политички метежи. Пољаци су упадали у њу и доносили са политичком опасношћу и верску. За све то време одржавали су патријаршија и православна црква народно и државно јединство. Црква је окупљала народ против уније, одушевљавала га и за политички отпор и тиме неговала у њему свест о народном и државном јединству и слободи.]

[АН, 09дек2011] 6. Из-за всех этих заслуг русской церкви, авторитет и влияние патриархов был равен авторитет царя. Но с патриархом Никоном дошло до ограничения патриярхшей[?] власти в государственных делах (1658), но его авторитет в народе остался и дальше жить. Окончательно он ограничен и сломлен во время царя Петра Великого. Петр вводил реформы в государственной и общественной жизни своего народа, чтобы в нем насадить западную культуру. В страну привез много иностранцев как носители культуры, в особенности немцы протестанты. Русская церковь в этом большем правительском деле[?] видела опасность и для православной веры и для духа русского народа. Петру церковь как как хранительнице всего наследия мешала в его культурной политике. Возле сильного патриарха с большим авторитетом могли бы собраться все недовольные, которых было много. Из-за этого Петр не дал чтобы пополнить незанятый патриарший престол [после кончины патриарха Никона]. Он в 1721 г. поставил во главе русской церкви "Святейший правительствующий синод". Это было орган которому правитель назначал членов, и которые работали под надзором государственного представителя (оберпрокурора). С того времени, вся жизнь русской церкви находится в государственной руке. Русская церковь все время чувствовала свое неестественное и тяжелое положение под государственным тьюторством и требовала время от времени выбор патриарха. Надеялась, что тогда ей будет лучше. Ее желание было исполнено в 1917 г., когда был избран патриарх Тихон.
[6. Због свих тих заслуга руске цркве био је углед и уплив патријархов раван царском угледу. Но за патријарха Никона дошло је до ограничавања патријархове власти у државним пословима (1658), али углед му је у народу остао и надаље жив. Коначно је ограничен и скрхан за време цара Петра Великог. Петар је уводио реформе у државни и друштвени живот свога народа, да би у њему одомаћио западну културу. У земљу су доведени многи странци као носиоци културе, нарочито Немци протестанти. Руска црква је у том великом владарском потхвату назирала опасност и за православну веру и за дух руског народа. Петру је црква као чуварица свега наслеђеног сметала у његовој културној политици. Око јаког патријарха са великим угледом могли би се скупити сви незадовољни, којих је било много. Због тога Петар није дао да се попуни упражњени патријаршијски престо. Он је 1721. године ставио руској цркви на чело „Свјатјејши правителствујушчи синод". То је било управо тело коме владар именује чланове, а које ради под надзором државног представника (оберпрокурор). Од тога доба, стоји сав живот руске цркве у државној руци. Руска црква је стално осећала свој неприродни и тешки положај под државним туторством и тражила је с времена на време избор патријарха. Надала се да ће онда бити боље. Жеља јој је испуњена 1917. године када је изабран патријарх Тихон.]

[АН, 09дек2011] 7. В великом русском перевороте, и под властью которая после революции 1917 г. в России, церковь проходит через свою Голгофу. Но и в этих труднейших днях в ней не замер духовная жизнь, но судя по всему, получил новый полет.
[7. У великом руском преврату и под владом која је после Револуције 1917. у Русији прелази руска црква преко своје Голготе. Но и у тим најтежим данима није у њој замро верски живот, него је, судећи по свему, добио новога полета.]

[АН, 09дек2011] 8. Русская церковь в прежние времена [когда?] работала на народном просвещении так же мало как и государство. В более новое время в просвещении была необыкновенно деятельна. Со всех сторон проводились духовные и нравственные курсы и лекции для просвещения народа. Синод перед I мировой войной содержал около 50.000 начальных школ, 57 богословских семинарий, до 190 других средних школ и 73 женских школ [институтов?]. Церковь заботилась о трезвости, больных, бедных итд. Высшая богословская образованость цвела в духовных академиях в Петрограде, Москве, Киеве и в Казани. Для просвещения [и за пук?] существовало множество газет духовно-нравственного и духовно-философского содержания. В высших богословских школах в России получали образование многие сыновья меньших православных народов, ну и нашего.
[8. Руска црква је у пређашњим временима радила на народном просвећивању исто тако мало као и држава. У новије доба је била у просвети необично делатна. На све стране су држани верски и морални курсеви и предавања за просвећене и за народ. Синод је у време пред I светски рат издржавао око 50.000 основних школа, 57 богословских семинара, до 190 других средњих школа и 73 девојачке школе. Црква је неговала трезвеност, болеснике, сиротињу итд. Виша богословска образованост је цветала на духовним академијама у Петрограду, Москви, Кијеву и у Казану. И за просвећене и за пук постојали су многобројни листови верско-моралне и верско-филозофске садржине. На високим богословским школама у Русији образовани су многи синови мањих православних народа, па и нашега.]

[АН, 09дек2011] 9. Основная черта русской народной души это глубокая религиозность, преданность Богу и его воли. Только из-за этого у русских имела успех иностранная пропаганда.[?] Появлялись секты, отдельные меньшие религиозные общества которые, помимо церкви, живут своей верской жизнью. Самые известные секты это: староверы, которые появились во время исправления ошибочно написанных церковных книгах под патриархом Никоном. Сохраняя и неразумно все что старое, они не давали менять ни одного слова в книгах и отделились от церкви; духоборы, которые появились под протестантским влиянием, ругают церковь и иерархию, веруют, что дух воскресшего Спасителя находится в них. Власти их населяли отдељно, наконец большая их часть переселилась в Канаду. Существуют еще баптисты, штундисты, методисты и многие схожие, которые появились под влиянием со стороны.
[9. Основна црта руске народне душе јесте дубока религиозност, преданост Богу и његовој вољи. Само зато је код Руса имала успеха страна пропаганда. Јављале су се секте, посебна мања верска друштва која, мимо цркве, живе својим верским животом. Најважније секте су: староверци, који су се јавили за време исправљања погрешно писаних црквених књига под патријархом Никоном. Чувајући и неразумно све што је старо, они нису дали да се ма и једно слово у књигама мења и оделили су се од цркве; духоборци, који су настали под протестантским утицајем, поричу цркву и јерархију, верују да се дух васкрслог Спаситеља настанио у њих. Власти су их насељавале одељено, најзад се већи њихов део иселио у Канаду. Постоје још баптисти, штундисти, методисти и многи слични, који су се појавили под утицајем са стране.]


Рис. 14. Русский стиль (церковь Василия Блаженного в Москве)
[Сл. 14. Руски стил (Црква Василија Блаженог у Москви)]

[АН, 09дек2011] 10. Религиозый дух русского народа выражается особенно красиво в русской литературе и философии. Мало кого из больших русских писателей не интересуют духовные и нравственные вопросаы, который чувствует от имени всего народа. Впереди всех, не только в России но и во всем мире, стоит Федор Достоевский со своим Преступлением и наказанием, Братьями Карамазовыми, Идиотом итд. Отдельно от церкви, но стоящие на почве веры, писали в духовном духе Л. Н. Толстой, Г. С. Петров и др. Великий христианский философ Вл. Соловьев. В духовном искусстве, особенно в музыке, выдаются русские с мировой известностью. Это великие имена: Бортнянский, Архангелский, Глинка, Чайковский. В Росии нету известного композитора который бы не создал великую композицию в церковной музыке. Тоже самое и с живописью.
[10. Религиозни дух руског народа изражава се особито лепо у руској књижевности и филозофији. Мало кога већег руског књижевника не занимају верска и морална питања, која осећа у име целог народа. На челу свих, не само у Русији него и у целом свету, стоји Фјодор Достојевски са својим Злочином и казном, Браћом Карамазовима, Идиотом итд. Одељени од цркве, али стојећи на тлу вере, писали су у верском духу Л. Н. Толстој, Г. С. Петров и др. Велики хришћански филозоф је Вл. Соловјов. У верској уметности, нарочито у музици, истичу се Руси до светског гласа. То су велика имена: Бортњански, Архангелски, Глинка, Чајковски. У Русији нема већега музичара који није створио које велико дело у црквеној музици. Исто је тако и са сликарством.]

[АН, 09дек2011]
11. Церковное строительство наследили из Византии. Самые старинные храмы почти чисто византийские. В поздние времена развился под влиянием Азии так называемый русский стиль с меньшей строительной красотой, а больше богатства и блеска. Самые известные постройки этого стиля есть: церковь Василия Блаженного в Москве (Иван Грозный) и церковь Васкресения в Петрограде на месту гибели Александра II. Кроме того, на русское строительство влияло итальянское искусство. Казанский сабор у Петрограду был построен по образцу на Петровой церкви в Риме.
[11. Црквено неимарство су Руси наследили од Византије. Најстарији њихови храмови су скоро чисто византијски. У позније време развио се под утицајем Азије тзв. руски стил са мање неимарске лепоте, а више богатства и сјаја. Најважније грађевине тога стила су: црква Василија Блаженог у Москви (Иван Грозни) и црква Васкресења у Петрограду на месту погибије Александра II. Осим тога, на руско неимарство је утицала и италијанска уметност. Казански сабор у Петрограду зидан је по угледу на Петрову цркву у Риму.]

б) Церковь у болгар.
[б) Црква код Бугара]

[АН, 12дек2011]
1. Неславянское племя болгар слиялось с славянами которых покорило при своем приходе на Балкан. Приняло христианство в IX в. Веру болгары получили от Византии которая была по соседству, а с верой и иерархию и политическое греческое влияние. Хотя их церковь устроил такой великий человек как Фотий, патриарх константинопольский, им было тяжела греческое управление. Из-за этого, во время первых споров между Востоком и Западом, пытается болгарский правитель Борис стать под власть римской столицы. Хотел спастись от политической зависимости от Константинополя. Греки тогда были сильнее Рима и вещи остались по старому.
[1. Несловенско племе Бугара претопило се у Словене које је покорило при своме доласку на Балкан. Примило је хришћанство у IX веку. Веру су Бугари добили из Византије којој су били у суседству, а са вером и јерархију и политички уплив грчки. Мада је њихову цркву уредио тако велики човек као што је био Фотије, патријарх цариградски, њима је била тешка грчка управа. Због тога, у доба прве распре између Истока и Запада, покушава бугарски владар Борис да се стави под власт Римске столице. Хтео је да се спасе политичке зависности од Цариграда. Грци су били тада јачи од Рима и ствар је остала по старом.]

[АН, 12дек2011]
2. Вера, а с нею и письменость, начала среди болгар сильнее утверждаться только когда на Балканы пришли изгнанные ученики Кирилл и Мефодий. Они серьезно работали на народном просвещении и в самой Болгарии и около Охрида [озеро] между неболгарскими славянами. Святых братьев и их учеников уважает и Болгарская церковь как святых «семичисленных» (Кирилл, Мефодий, Климент, Савва, Наум, Горазд, Анжелар).
[2. Вера, а са њоме и писменост, почела је међу Бугарима јаче да се утврђује тек кад су дошли на Балкан прогнани ученици Ћирила и Методија. Они су озбиљно радили око народне просвете и у самој Бугарској и у околини Охрида међу небугарским Словенима. Св. браћу и њихове ученике поштује и Бугарска црква као свете „седмочисленике" (Ћирил, Методије, Климент, Сава, Наум, Горазд, Анђелар).]

[АН, 12дек2011]
3. У XI в. Болгария подпала под Константинополь, а с ней и церковь. Тогда греки начинают насаждать свою культуру болгарам. Но во время св. Саве (XIII в.) поднимается Болгария под Асением[?] до самостоятельности и греки признают и самостоятельную патриаршию. К несчастью все пропало в 1393 г. когда болгары подпали под турок. Константинопольская патријаршия знал как использовать свое положение под турецким управлением и упразднила болгарскую церковную независимость. Фанариоты[?] надоели народу, и в 1857 г. народ восстал против них. Раздор между греческими епископами и болгарским народом продолжался до 1870 г. Тогда турецкая власть основала в Константинополе для болгар отдельное церковное управление - эгзархат. Болгары это приветствовали, но греки заявили, что болгарская церковь раскольническая, потому-что отклонилась от своей законной власти. Эгзархат сделал болгарам большие услуги в национальной пропаганде под турками.
[3. У XI веку потпала је Бугарска под Цариград, а с њоме и црква. Тада Грци почињу да натурају Бугарима своју културу. Но у доба св. Саве (XIII в.) диже се Бугарска под Асенима до самосталности и Грци јој признају и самосталну патријаршију. На несрећу све је пропало 1393. године кад су Бугари потпали под Турке. Цариградска патријаршија је знала искористити свој положај код турске управе и укинула је бугарску црквену самосталност. Фанариоти су били досадили народу, те се 1857. године народ дигао против њих. Раздор међу Грцима епископима и бугарским народом трајао је до 1870. године. Тада је турска власт основала у Цариграду за Бугаре посебну црквену управу - егзархат. Бугари су то поздравили, но Грци су прогласили бугарску цркву за расколничку, будући да се одметнула од своје законите власти. Егзархат је учинио Бугарима великих услуга у националној пропаганди под Турцима.]

[АН, 12дек2011]
Фанаром называется константинопольский патриарший двор.
[Фанар се зове цариградски патријаршијски двор.]

[АН, 12дек2011]
Фанариоты = епископы которых Константинопольская патриаршия слала в народные церкви на Балканах и в других местах.
[Фанариоти = епископи које је Цариградска патријаршија слала у народне Цркве на Балкану и другде.]

[АН, 12дек2011]
4. После освобождение от турок, жертвой и заслугами России, положение настрадавшейся церкви стало тяжелым. Болгары управление своей земли передали чужим, немецким князьям, которые смотрели чтобы свою державу держать подальше от России. Так как естественные связи с Россией поддерживались при помощи церкви, она из-за политических причин была все больше запущена, и даже преследована. Из-за этого ее роль в общественной жизни маленькая, а священство довольно непросвещенное, так-что разные миссии с Запада были достаточно успешны.
[4. После ослобођења од Турака, жртвом и заслугама Русије, постао је положај напаћене цркве тежак. Бугари су управу своје земље предали туђим, немачким кнежевима, који су гледали да своју нову државу држе подаље од Русије. Како су природне везе са Русијом одржаване преко цркве, она је из политичких разлога била све више занемаривана, па и прогоњена. Због тога је њена улога у јавном животу мала, а свештенство доста непросвећено, те разне мисије са Запада имале су тамо доста успеха.]

в) Церковь в Греции.
[в) Црква у Грчкој]

[АН, 12дек2011]
1. Когда теперешняя Греческая держава освободилась от Турок тогда была провозглашена и самостоятельность Греческой православной церкви (1833. г.). Она до этого была естественной составной частью Константинопольского патриархата. Греческая церковь не выделилась из своей матери церкви по канонам, т.е. по церковным законам и с ее согласием. Из-зп этого она пала под анафему Константинопольской патриархии и была некоторое время отдельно от общины православных церквей.
[1. Када се данашња Грчка држава ослободила од Турака тада је проглашена и самосталност Грчке православне цркве (1833. г.). Она је дотле била природан саставни део Цариградског патријархата. Грчка црква се није изделила из крила своје матере цркве канонским начином, тј. по црквеним законима и са њеним пристанком. Због тога је пала под анатему Цариградске патријаршије и била је неко време издвојена из заједнице православних цркава.]

[АН, 12дек2011]
2. Когда в Греции устраивалась новая церковь, государство не заботилась о ней сколько она этого заслужвала. Потому-что во время рабства под турками, церковь хранила национальное самосознание, несмотря на то как нико стояла иерархия и духовная жизнь. Церковное управление разработал протестантский воспитанник монах Теоклид Фармакидес и по этим правилам церковное управление во всем зависело от государственной власти. Греческой церковью управлял архиерейский синод с комиссаром правмителя, по русскому примеру. Из 524 монастырей в Греции закрыто 400. Кроме того светский раздор перешел из политической жизни в церковную. - Государство не беспокоилось о церкви, а еще меньше о духовном просвещении, поэтому низшее священство до недавнего времени было очень мало образовано. Высшее священство училось в основном в протестантских университетах в Германии. - Глава церкви митрополит афинский, и пооделена она на 40 епископий.
[2. Када је у Грчкој устројавана нова црква, није држава била према њој толико пажљива колико је то црква заслуживала. Јер за време робовања Турцима, црква је чувала националну свест, ма како ниско да су стајали јерархија и верски живот. Црквене уредбе је израдио протестантски васпитаник калуђер Теоклид Фармакидес и по тим уредбама је црквена управа у свему зависна од државних власти. Грчком црквом управља архијерејски синод са владаревим комесаром, по руском примеру. Од 524 манастира у Грчкој затворено је 400. Уз то је страначки раздор прешао из политичког живота у црквени. - Држава се није старала за цркву, а најмање за верску просвету, те је ниже свештенство до скора било врло слабо образовано. Више свештенство учи махом на протестантским универзитетима у Немачкој. - Старешина цркве је митрополит атински, а подељена је на четрдесет епископија.]

г) Церковь у румын.
[г) Црква код Румуна]

[АН, 12дек2011]
1. Единственный романский народ православной веры это румыны. В их края христианство принесли римские коонисты, может быть еще до Константина Великого. В IV в. существует на их черноморском берегу епископия (Томи). Позже они подпали в церковной жизни под влияние соседних славян, поэтому их церковный и литературный язык был долго старославянский. Когда турки владели Балканами были румыны со своими князьями, воеводами, турецкими вассалами. Тогда в церковной жизни подпадали под Константинополь (XVI в.). Турки продавали румынскую воеводскую власть константинополским грекам, которые вместе с геческими епископами - фанариотами - использовали народ. Пытались, как и другие на Балканах, между румынами продвигать свою культуру. Святогорские и синайские монахи наводнили землю, а имели в ней свои большие поместья завещенные румынскими вельможами. Но вера и просвещении все таки увеличивались. Некоторые развивалась в монастырях которые были основаны в XIV в., и основал их сербский монах Никодим. Постройки монастыря типа сербских "задужбина" [Задужбина — здание или учреждение в Сербии, построенное на основе добровольных взносов одного или более влиятельных лиц и является одной из форм благотворительности и попечительства. Каждая задужбина имеет свои конкретные цели и задачи, которые определяются волей задужбинара, то есть мецената. Задужбины чаще всего основывают для защиты отдельных категорий людей, а также для развития культуры и образования. (Википедия)]
[1. Једини романски народ православне вере су Румуни. У њихове крајеве су донели хришћанство римски колонисти, можда још пре Константина Великог. У IV в. постоји на њиховој црноморској обали епископија (Томи). Доцније су потпали у црквеном животу под утицај околних Словена, те им је и црквени и књижевни језик био дуго времена старословенски. Док су Турци владали Балканом били су Румуни са својим кнежевима, војводама, турски вазали. Тада су у црквеном животу потпали под Цариград (XVI в.). Турци су продавали румунску војводску власт цариградским Грцима, који су заједно са грчким епископима - фанариотима - искоришћавали народ. Покушавали су, као и другде по Балкану, да међу Румунима одомаће своју културу. Светогорски и синајски калуђери су били преплавили земљу, а имали су у њој своје велике поседе завештане од румунских великаша. И вера и просвета су ипак напредовале. Нешто је негована у манастирима који су основани у XIV в., а уредио их је српски калуђер Никодим. Грађевине манастира типа су српских задужбина.]

[АН, 12дек2011]
2. В начале XIX в. румыны сами выбирают своих воевод и этим перествет греческая власть в церкви. Князь Александр Куза провозгласил самостятельность румынской церкви, но отобрал от нее почти все ее имущество. Это было в основном направлено против святогорских манастырей и восточных патриархатов. Самостоятельность в церковном управлениибыла призната в 1885 г.
[2. У почетку XIX в. бирају Румуни сами своје војводе и тиме престаје грчка власт и у цркви. Кнез Александар Куза прогласио је самосталност Румунске цркве, али јој је одузео скоро све имање. То је било углавном уперено против светогорских манастира и источних патријаршија. Самосталност је цркви призната 1885. године.]

[АН, 12дек2011]
3. Другие поселения румын, которые сейчас составляют расширенное королевство, били до I мировой войны под венграми и Австрией (Ердель с частьями Баната [Сербия] и Буковина). Эти румыны в церковной жизни были некоторое время подчинены Карловачкой митрополии (от 1783. г.). Но в конце 1864. г. получили венгерские румуны - ердельские и банатские - свою церковную самоуправление и создали митрополию в Сибине. В 1870 г. державная власть отделила и Буковинскую церковь, которую подняла на степень митрополии с сиденьем в Черновицах. В ее состав вошли все православные граждане в Австрии, а также и две сербские епископии а Далмации - задарска и которска (1873).
[3. Друга насеља Румуна, која сада сачињавају проширену краљевину, била су до I светског рата под Мађарима и Аустријом (Ердељ са деловима Баната и Буковина). Ти Румуни су у црквеном животу били неко време потчињени Карловачкој митрополији (од 1783. г.). Но концем 1864. г. добили су угарски Румуни - ердељски и банатски - своју црквену самоуправу и уредили су митрополију у Сибињу. Године 1870. издвојила је државна власт и Буковинску цркву, коју је дигла на степен митрополије са седиштем у Черновцима. У њен састав су ушли сви православни грађани у Аустрији, па и две српске епископије у Далмацији - задарска и которска (1873).]

[АН, 12дек2011]
4. Духовная жизнь и просвещение были до I мировой войны в этих двух метрополиях лучше чем в Королевстве Румунии. Обе имали свое устроенное имущество, поэтому могли содержать свои школы и священство. Православный богословский факультет при университете в Черновицах васпитывал и для нас отличных церковных труженников.
[4. Верски живот и просвета стајали су пре I светског рата у ове две митрополије боље него у Краљевини Румунији. Обе су имале своје сређено имање, те су могле да издржавају своје школе и свештенство. Православни богословски факултет при универзитету у Черновцима васпитавао је и за нас одличне црквене раднике.]

Выдержки из исторических источников.
[ ]

Первый Тацит о преследованиях христиан во времена правления Нерона. Ни один человек не поможет, ни правителя подарков, ни скорбном молчании жертвы не мог сомневаться, что пожар возник в Риме свое слово. Для того, чтобы в конце этих голосов, Нерон обвинил христиан и приказал им специально отобранные предложения, поэтому они называют людей и ненавидел их за позорную жизнь. Христа, от которого происходит название, был казнен за правительством Тиберия прокурором Понтийского Пилата. Это злой суеверие было подавлено в течение короткого времени, но, опять разразился не только в Иудее, которая является родиной зла, но и в столице, где он обычно приобретается со всех сторон и сторонник каждый злодеяниях и беззакониях. Сначала они собрали тех, кто связан с ним (христианство) согласен, то очень многие из которых они осудили. Но это было не для них, будь то посадил огонь, но ненависть к людям вообще. С этой несчастной Теран и более жестокая игра: umotavani в звериные шкуры, им бойни собак, и многие были повешены на кресте на сожжение, к горящему освещенной ночью, когда темнота. Нерон дал для развлечения своих набережной и подготовленные циркулирующих игра, в которой ... смешиваются в толпе ... По этой причине (жестокости), люди начали жаловаться и обвинять ... потому что она, казалось, принес в жертву жажде крови человека, а не общего блага (Анналы XV, 44).

Второй Письмо Плиния Младшего, императора Траяна о христианах в Вифинии. Я привык, господин мой, что из всех вещей, которые вы сообщать о подозрительных ... Я никогда не был в расследовании, проводимом против христиан. Таким образом, неясно, что именно находится в стадии расследования или наказания. Неясно, насколько мы должны провести различие по возрасту ... ли простить, если человек покается, или они не должны упускать из виду, если кто-то когда-то была христианской, будет запрещен. Наконец, будете ли вы быть оштрафован из-за названия, впрочем, и с ним не было преступления, или преступления, должны быть наказаны, чтобы пойти с именем.

До сих пор я так поступил с теми, кто подал иск, чтобы быть христианами: Я спросил их, если они христиане, если признать, я их, угрожая им, что Я истреблю их, и попросил второй и третий раз, когда другие стабильная, дал им, чтобы убить ... Послал меня жалобу без подписи со списком много имен. Но они отрицали, что они христиане, или когда-либо был. Говоря со мной, вызывается богов, и заплатил свою честь с ладаном и вином для твоего характера, которые я приказал привести наряду с изображениями богов. Другой говорил, чтобы поносить Христа. Так как истинные христиане, быть услышанными не может сделать на этом, я подумал, что они должны отпустить. Другие, которые были в списке, они сказали, что они христиане, но сразу же и porekos(e говоря, что было раньше, а теперь их нет, некоторые в течение трех лет, некоторые больше, некоторые уже более двадцати лет. Все они воздают должное твоим характером и характеры богов. Они поднялись Христа.

Они утверждали, что все их вина или ошибка в том, что они привыкли собираться за несколько дней до рождения солнца и общие альтернативные песни петь хвалы Христу как Богу. Если они, тем не менее, присягу оценка не на любое преступление, но не красть, похищать, прелюбодействовать, не нарушать данное слово и не отрицаю, хорошие люди, возложенные на них. Потом был обычай, чтобы разогнать, а затем вновь встретились на еду, которую они ели в общем, безвредны еды. Но они говорят, что оба okanuli, что, когда я издал приказ, в соответствии с вашими команда, которую я запретил тайные общества. По всем этим причинам я счел необходимым, чтобы бросить стычка двух девушек, которых называют горничных (диаконисой), ко мне, чтобы узнать от них то, что истина заключается в том. Но я нашел только чрезмерным и глупых суеверий. Так что я закончил расследование, пока не получу от вас совет.

Мне кажется, об этой вещи действительно нужен совет, тем более что многие из них могут умереть. Из-за многих, молодых и старых из всех классов и обоих полов, но опасность витает или недалеко от них. Для заражения это суеверие распространилось не только в городах, но и в небольших городах и селах. Но я бы сказал, что она все еще может мешать и неправильно помощь. Это, конечно, ясно, что мир стал посещать храмы, но пустынной снова уступить долго жертв izobic(ajene и что она продается за пищу мясо от жертвы, которые до сих пор мало кто покупал. Отсюда легко видеть, как много людей все еще может выступить на лучшего времени, если вы дадите им шанс раскаяться.

Треть Плиний Младший Траяна ответ. - Вы, мои секунды, ведущих исследования христиане действовали как надо. Если на то пошло, потому что он не может быть установлено, что ничто не должно рассматриваться как постоянное правило. Мы не должны искать их, но когда обвиняемый и признал, что они должны быть наказаны. Ни в коем случае простить его к покаянию, который отрицает свою христианство, и подтвердить, в частности, что есть. вызов нашим богам, и если в прошлом, и подозрительно. Претензии без подписи не должно быть позволено любые преступления. Потому что это было бы очень плохой пример, а не был бы достоин нашего времени.

Четвёртое Записи из Decije судебного преследования. - Комитет по жертвам в деревне острове Александр (Египет). - От Аврелия Диогена, сына Satabova из деревни Александр острова, около 72 лет, со шрамом на правой брови. "Всегда я пожертвовал богов, и даже сейчас я здесь перед вами, чтобы подтвердить. - Вы живете долго и счастливо! Я представил это я, Аврелия Диогена "-. Подтверждаем, что мы видели жертву Аврелия (неразборчивая подпись) 2 слезотечение (26 junija) первый год неограниченное Gaia Мессии Квинт Траяна Деция, благочестивого Августа..

Пятый Из акта мученичества Иустина Философа и его спутников. - Префект (Роман) Rustikus Джастин сказал: "Прежде всего точка честь богов и королей повиноваться". Джастин сказал: "Мы не должны никого критиковать, ни кто-либо Koreta которая следует учению нашей Г. И. Христа». Префект: «В том, что наука (философский) согласился с вами?" Джастин: «Я пытался узнать все науки, но я остановила свой выбор на реальной христианской доктрины, хотя это и не нравится тем, кто вводит в заблуждение." Префект: "Так вот, это, как наука для вас, бедняжка!" Джастин: "Да, потому что я следую за ней с правой веры". Префект: "Что такое вера?" Джастин: "Мы уважаем христианского Бога из которых считают, что единственным творцом и создателем всего творения, можно увидеть и не видел, в отношении Г. И. Христа Сына Божия, о котором пророки и сказали заранее, что будет человечество в газете спасения и истинный учитель науки ". ... Префект: «Где вы собираете?" Джастин:.? "Где наш удобным и возможным Или вы думаете, что мы все пришли к одному месту Нет, потому что христианский Бог не ограничен в одно место ... верных поклоняться ему везде, и везде он моль. " Префект: «Говорите, которые добавляются, или место, где skupljas( Его учениками?" Джастин: ".. Я живу в маленькой комнате в мансарде с близким Тимоти ванные комнаты Мартина Тот, кто хотел приехать ко мне, я научил его истинной науки" Префект: «Короче говоря, таким образом, вы не христианин?" Джастин: "Да, я христианин"

[Она продолжает говорить о прослушивании шесть других христиан]. Префект продолжал:

"Теперь слушай, Жюстин! Вы позвонили ученому, и вы думаете, вы знаете, настоящая наука. Когда ты далеко избит, и когда вы отрезали голову, вы уверены, что Вы попасть в рай? "Я надеюсь, сказал Джастин, я приму даром Христа терпеть, когда ."... Префект: «Ты, значит, действительно думаете, что взойдет на небо и там вы получите Mazda?" Джастин: ". Я не думаю, но я знаю, что я усердно, что уверен" Тогда префект сказал: «Для того, чтобы сократить вопросом, стоят бок о бок в гармонии и жертву богам". Джастин: "Никто не разумно не уклонится от падения благочестия и нечестия". Префект: «Если вы не слушайте вы будете наказаны без пощады." Джастин: "Мы живем в надежде, что мы будем поставлять наши Г. И. Христа, когда мы были наказаны" ... Кроме того, сказал другому: «Делай, что хочешь, мы христиане, а не жертву идолам". - А если говорить Rustikus фразу: "Потому что я не хотел, чтобы принести жертву богам и соблюдать высочайшее повеление, пусть они будут, избили и выполняется книге закона".

Шестой С мученический подвиг епископа Киприана ... Во второй день собрать много людей вокруг дома Sekstusa (с которым он поселился проконсула). Проконсул сел и сказал, чтобы принести Киприана. Тогда она сказала: "Вы Tascije Киприан?" - Киприан сказал: "Да". Проконсул спросил его: "Правда ли, что вы публично istupas(, что атеизм, как отец?" Киприан сказал: "Да". Галерея сказал: "Святой императоров просим вас жертву." - "Я не буду делать". - "Подумайте, что вы говорите и делайте то, что команда". "На самом деле нет никакого соображения справедливости". - После краткой консультации с Галерея опубликовал набор перетряски приговор в следующих словах: "Пусть Tascije Киприан с мечом». Киприан сказал: "Слава Богу!"

Когда приговор было вынесено куча братьев закричал: "Мы хотим, чтобы и мы отрезали голову с этим!" И встал между братьями и большая куча беспорядке, prac'as(e Он был доставлен в поле Sekstusovu Существует с себя верхнюю одежду, вплоть до.. на одно колено и упал в молитве перед Господом. Когда он снял с себя одежду и нижнюю, и вручил его диаконов, он выпрямился и ожидают палача. Когда палач пришел, предписано (Киприан), чтобы дать ему свою двадцать пять золотых. Тогда закройте глаза рукой и так благословил Киприан встретил удар, который убил его тело осталось там, в окрестностях, чтобы удовлетворить любопытство языческих Оттуда он был пойман в ночь с молитвами и большой праздник на поле прокурора Makrobija Kandidijana, Карпатские дороги, недалеко от пруда.... - В течение нескольких дней он умер проконсула Максима Галерея.

Седьмой С первых Извинения Иустина Мученика. Кто будет веровать и двигаться нам, что после крещения мы братья (так называемые), где они были вместе. Это сердце и молил Бога для себя и для всех крещеных, а другой в мире, что мы ... и их произведения были хорошими гражданами и людей и хранителей закона ... Когда молитва диплом целуют друг друга во имя приветствие. Затем довести hlebac офицер и суд с водой и вином. Он берет ее и говорит, хвалу и славу Отцу всего мира во имя Сына и Святого Духа ... Когда молитва закончилась, люди говорили, всем присутствующим: "Аминь". И "Аминь" означает еврейское: пусть будет так. Затем дайте диаконов - что мы называем - Освященный хлеб и вино, смешанное с водой, чтобы все, кто были там и те, кто не носил дома.

Эта пища называется у нас Евхаристией, и он не может поделиться одним с нами, кроме того, кто пришел к считаю, что наша наука верно и промывают стиральных для прощения грехов и возрождение, и живые, как и Христос повелел. Потому что мы не принимаем его как обычный hlebac обычным напитком ... но мы знаем, что пища, которая освящен, чтобы его ... Тело и Кровь Иисуса, которые принимали тело ...

День называется солнечный день (умирает Солис - воскресенье), чтобы собрать все, город и деревня, в одном месте, так что мы читаем воспоминания апостольских (Евангелие), или пророческие книги до тех пор, как у нас. Когда читатель отделки, то глава речью, в которой мы живем, и напоминает вам, не забывать красивых уроков. Затем все встают и молиться Богу, и после молитвы, как я уже сказал, в результате чего хлеб и вино с водой ... Богатый, и те, кто хотел, так как он даст, чего они хотят. Что такое дорогое остаться со старейшинами и на время помогает сиротам и вдовам, и те, кто нуждается в связи с болезнью или другими которая, (помогает), а также заключенных, которые находятся в тюрьме, и иностранцы, которые были с нами в течение короткого промежутка времени. И в тот день мы встречаемся с так ... Иисуса Христа как нашего Спасителя в этот день воскрес из мертвых ...

Если вы думаете, это естественно, что мы делаем, и что есть истина, и вам подчиняться. Если вы включите кажется, что это мелочи, вы презираете их ... но не осуждают на смерть как с преступниками, когда Есть не по вине. Потому что вы заранее сказать, что будущий суд не избежать Бога, если вы упорно несправедливости.

Восьмой Галерий указ о религиозной терпимости. Среди других правил, обеспечивающих благо день и хорошем состоянии, мы решили переехать римляне урегулировать все случаи жизни в соответствии с древними обычаями и государственной структуры и, в частности, следить за христиан, которые уходят от веры своих отцов, чтобы вернуть их лучше рассмотрения. Для них, кто знает, откуда, сраженный такой большой смелости и глупости, которые перестали жить по старым правилам, которые (Положение), возможно, нашел своих предков и их знания и сделали свои законы, по которым они живут и который (законы) в различных провинциях объединить разные народы в одном муниципалитете. И когда мы, наконец, выпустила такие, чтобы вернуть регулирование предков, многие из них преодолеть опасность, но многие борются во всех отношениях, умер по-разному. Как еще мы видим, что большинство из них остаются в этом безумии ... Мы решили, за его любовь к людям и постоянное привычку делать каждый благодати, что эта благодать и расширять их. Май снова быть христианами и ремонт дома, которые они проводят свои заседания, но ничего не делает против правил в стране. Мы сделаем специальный рескрипт судить, как действовать дальше. Из-за милость, что они одни из самых горячих теперь умолить Бога моего за наши хорошие, на благо государства и для его же блага, чтобы помочь нам во всех других государств и невредимыми, чтобы они могли жить в мире в своих домах.

Девятый Из Милана указов. Потому что свобода религии не должно быть отказано, но ум каждому, и будет давать право на уважение божественное существо по их собственному выбору, что мы уже приказал христианам иметь возможность держать их поклонения и свою веру. Однако, как и в том, что Хартия, которая дает им это право, добавлять различные условия, они, возможно, некоторые из них боятся жить по своей вере. Когда мы были королями, Константина и Лициния, прибыл в Милан (Milan), и когда мы советовали на то, что было бы хорошо и выгодно для страны, мы решили много других ... устроить в первую очередь, это показывает, что страх и уважение к божеству, то есть. Мы дали христиане, как и все другие, право и свободу поклоняться Богу таким образом, что наиболее склонны к Божеству был милостив к нам и все, кто живет в нашем государстве.

Десятый 11 12

Четырнадцатый

Девятый Из Милана указов. Потому что свобода религии не должно быть отказано, но ум каждому, и будет давать право на уважение божественное существо по их собственному выбору, что мы уже приказал христианам иметь возможность держать их поклонения и свою веру. Однако, как и в том, что Хартия, которая дает им это право, добавлять различные условия, они, возможно, некоторые из них боятся жить по своей вере. Когда мы были королями, Константина и Лициния, прибыл в Милан (Milan), и когда мы советовали на то, что было бы хорошо и выгодно для страны, мы решили много других ... устроить в первую очередь, это показывает, что страх и уважение к божеству, то есть. Мы дали христиане, как и все другие, право и свободу поклоняться Богу таким образом, что наиболее склонны к Божеству был милостив к нам и все, кто живет в нашем государстве. Кроме того, насколько христиане, чтобы определить их немедленного возвращения, бесплатно и компенсации, места, где они ранее встречались, он был приобретен нашим правительством или от кого ему вздумается. И если трудно найти это место был подарок, пусть возвращаются с христианами. И если клиенты или те, кто получает их, чего они хотят в подарок от нашего добра, они должны обратиться к губернатору решить, кто принадлежит места они занимают. И если эти христиане в других местах, за исключением тех, в которых они собрались, не было имущества физических лиц, но принадлежал к ассоциации, чтобы все, что закон наверх христиан, то есть. их ассоциации и муниципалитета ... Что все это значит уважением, ваш долг состоит в Ассоциации христианских готовы идти рука для того, чтобы быстро удовлетворить наши команды ... Для поэтому мы всегда поможет в благости Божией, о которой мы уже пережили. Чтобы узнать все содержание этого закона, что вопрос о милосердии, это акт нашей все публично отметить, что это не было бы нашего милосердного предоставление оставались скрытыми даже перед кем.

Десятый Джулиан для христиан. Почему бы не рассмотреть более тщательно, причины, по которым нечестивые распространению христианской веры, то есть. их доброту к чужим, на их попечении захоронения мертвых, возвышенные святости их жизни? Odvrac'aj каждый из священников посещать театр в салонах выпивка, нечестными и несправедливыми навыки торговли! Получить во всех городах много дворов, а не только для наших сторонников, но и для других людей, если нужно! Это действительно позор, когда мы видим, что никто из евреев не прошло, и что безбожные галилеяне заботятся не только для нее, но и для нашего народа.

11 С указом императора Феодосия жертв (триста девяносто втором г) .. Никто, независимо от пола, независимо от вида репутацию среди людей и степень достоинства, он был государственным служащим или у вас есть почетной службе, он был уважаемым по рождению или низким в зависимости от происхождения, статуса и состояния, не должны бойню невинной жертвой глупых идолов, ни bogovskim в каком месте и ни в коем городе или пожар тайно указывают на их честь Лары (местный бог) за его грехи или его гения (защитник индивидуального) вина, или его пеной (семейного божества) жертвенный дым, или записать их свечей, ладана к ним и украсить их диапазонов. - Если вы, кто осмеливается посыпать мукой жертвенное животное в жертву, или, если пирса еще горячий от чрева животного, может взиматься плата, а также тех, кто оскорбление императорского величества. - Но если ванная указывает честь фимиам идолам, сделанным рукой человека и съедает время - может быть виновным в оскорблении религии захватом или владение домом, где они (идолы) служил языческие суеверия. Потому что мы находим, что для блага всех местах, которые доказали свою дымный фимиам на них, относятся к государственной казне.

12 Василия Великого из книги "Дети" ... Прежде всего, нужно просто убедиться, что все труды поэтов, потому что у них все. Когда вы говорите о словах и поступках благородных мужчин, эти люди должны любить и силы, чтобы напряжение они становятся похожи. Когда вы начинаете говорить о непослушных, повернуть голову и подключить ваши уши, как они говорят, что Одиссей сделал, когда он услышал сирену. Ведь зло чтения книги открывает путь для злых дел. Поэтому мы должны быть бдительными, чтобы не красивый язык и слова, и случайно получил, а что нет, например, с медом яд глотать. То же самое верно и для рассказчика ... Я не подражателей ни в риторическую умение лгать, но помните, что это хорошее место, где хвалить и критиковать силу Вице-Вы должны видеть пчелу. людей просто наслаждаться цвет и аромат цветов, и она знает, как его найти, мед Так может извлечь выгоду из своей души и тем, кто ищет в этих документах, так же, как приятно и удобно мне нравится.. который мы проводим, чтобы не быть уколоться шипом, когда вы выбираете цветы, так что мы должны держать вредно, когда мы получаем от этих писаний, что полезно. Поэтому мы рекомендуем, прежде чем читать книги проверять, как она осуществляется в соответствии с вашей целью, другими словами, побережье Дор камень пословица весил ленты (например, от kamenorezac(kog ремесла). Мы должны быть добродетель, потому что мы хотим, чтобы прийти к этому (вечной) жизни. добродетели, однако, многие поэты, темы и значительная их часть написана история кассиры, и даже больше Философы-л. вида документов должны быть в первую очередь адреса. Ибо никто небольшую прибыль, но когда молодой человек познакомился с достоинствами и любить их. В те годы, уроки эти люди цепляются за душу непримиримыми, потому что это нежное, так глубоко врезались в нее ... Он сказал мне, человеку, который может войти в дух поэта, что все песни хвалить добродетель Гомера, и все в них не имеет значения служит этой цели (похвала добродетели).

13 В "Исповеди" блаженного Августина ... Потом я пришел в школу, где я преподаю много полезного для науки, и я, бедный мальчик, я не понимаю, что те, в пользу меня ... Господи, Боже мой, я согрешил я преступил команду их родителей и учителей, потому что я науки, которая должна была преподавать, он вполне может быть использовано в дальнейшем. Но я не был непослушным, потому что я хотел что-то лучше, чем я наслаждался игрой. Я наслаждался гордится победой в матче и сплетням. Поэтому, если мы Valjalo я вспомнил блуждающих Эней себе представить, и забыл их странствий, я плакала над Dido кто убил себя для любви, и я позволяю слезы над его смерти, когда я расстаться с тобой Odelia Ибо кто несчастен бедняк? не чувствует его несчастье, и он может плакать над Дидоны погибших, потому что она любила Энея, не плачет о его смерти? мне понравился даже им, что я видел, потому что я много раз обманутым, даже своих учителей, преподавателей и родителей. соврала я часто в игре. Чрезмерное стремится быть первым, и я выигрывал обманным путем. Но так как я не выдержал и я бушевала в дикой ярости, когда я поймал других обманывать. Если поймали меня обманываете, я действовал как сумасшедшие, но не уступить. "Разве это невинность?" Нет, Господи, не всерьез! Все это находится за пределами мальчишеский возраст в возрасте мужчины. Но тогда займет не более воспитателям и учителям руки », но императоры и менеджер, но тогда не о орехи, kamic(ci и воробьи, но золото, имущество и рабов, и вместо выключателя, Облачно, возможны, то штраф в противном случае ...

Четырнадцатый С ". Житие святого Константина" Ростислав, моравский князь, Бог научил, так что мой совет князей и послал Moravljanima (депутатов) с императором Майкл сказал: "Люди отказались от наших языческих и христианских законов сохранены, но мы не учителя, который бы Мы читали истинной христианской веры в нашем языке, что, видя, что другие страны пришли к нам. Оставь нас, господин мой, епископа и учителя такого, как вы ко всем хороший закон выходит. " Сабра сборки автомобилей, и призвал Константина, и сделал, пожелал услышать слово и сказал: "Я знаю, ты устал философы, но нужно идти туда, потому что слово никто больше не может выполнять, как ты." Философ сказал: " Я устала и болит тело, с радостью пойду туда, если у них есть буквы для языка ". Император сказал ему: "Дед мой отец, и многие другие пытались, и не нашли. Так как я могу его найти? "Философ сказал:" Кто может писать проповеди на воде? Имени себя и еретические, чтобы получить! " Снова сказал ему царь, Варда, дядя: "Если хотите, вы можете дать этой Бога, дающего всем, кто прошу, не сомневаясь, и открывает ум к тем, кто его интерпретировать."

Философ и пошел, первый обычаю, он предался молитве с другими satrudnicima. Вскоре, Бог явился ему, кто слышит молитвы своего народа. Я сразу же согласился в письменной форме, речи и начал писать Евангелия: "Вначале было письмо, письмо было с Богом. Письмо было Бог ". И многое другое Радуйтесь автомобиль, и прославил Бога со своими советниками, и послал его с многими дарами, Растислав написать это письмо:« Бог, повелевший чтобы все пришли к истинному пониманию и лучше подготовиться к действию, Videv вашей веры и силы, так что теперь и в наши дни, и отдал письмо на вашем языке, который не был раньше, но только в первый раз, что вы находитесь среди великих народов, которые поклоняются Богу на вашем языке. И время после него, которые Бог оказалось, человек почтенный, и благочестивых, и очень литературный, философов. Я получил этот подарок лучше и почетнее, чем золото, и серебро, и драгоценные камни, и огромное богатство ...

Когда он пришел в Морава, большая честь получить его Растислав, sabrav и студентов, дали им возможность учиться. Вскоре primiv все церковный акт, узнать утрени и часов, и вечером, и povec(ernji и секретной службы. Я открыл пророческие слова были услышаны, и слышал письменного слова, и ясным языком заикания. Бог есть радость, и дьявол будет стыдно. Я вырос слово Божие, а только худое, ревнивый с самого начала, дьявола trikleti trpljas(e не очень удобно, но us(av в сосудах, многие начали отходить, говоря им: "Бог так праздновали. Потому что, когда было бы неплохо, не будет он мог сделать, чтобы даже эти, с самого начала их материалы, в своих проповедях, хваля Бога? Но он выбрал только трех языков: еврейском, греческом и латыни, которая должна быть раскрыта во славу Божию "латинского языка сторонников:.. Епископов, священников и студентов, которых я borivs(i с ними, как Давид и inoplemenicima, литературные слова, они выигрывают, они nazvav trijezic(nicima, потому что это так Пилат же написал знак Господа.

Сорок месяцев, проведенных в реке Морава, и пошел к святому (rukopolaz(e), его учеников. Получить его так, как пассажиры Kocelj, Паннония князя, а любовь к славянской книги, чтобы научить их, и отдал ее до пятидесяти учеников, чтобы учить. И большая честь uc(iniv его, мыть его. Я не принимать какие-либо из Растислав, ни один из Kocelj, ни золота, ни серебра, ни других вещей, poloz(iv слово Евангелия и без пищи. Только девять из двухсот рабов прошу и отпустил их ...

Пятнадцатой От "Житие святого Мефодия" ... На Западе, и Паннонии и Моравии, а стороны ВС zasijas(e, греховной тьмы odagnavs(i, prosvetis(e грамотными, и студентов учили полностью церковной ранга. И вот они закончили задачу, и отправился в поездку в Рим .. . приносить вам духовный плод освящения. CUV apostolik Andrijan Он вышел навстречу их подальше от города Рима, и так получают их и Ангелов Божиих, и любовь к своему обучению, спросите благословил пресвитера Мефодием и их учениками.

Ближе к моменту смерти нашего святого отца, Константин Философ и преподаватель. Videv откровение от Бога о его смерти, одетый в черный рис (Monasenje), и отметил свой день pretstavljenja. Я жила для него до пятидесяти пяти дней, радуясь и благословляя Бога. И так умрет год 6377 (869), и присоединиться к их отцы и пророки и апостолы, и мученики и святые. Я положил его в церкви святого Климента, где они начали исцеление система многих его почетной могиле: слепые прозревают немедленно, невинных людей, чтобы лечиться, Беси выходить на улицу. Видя, к Римлянам, еще больше делал, что хотел святилище.

Osvetivs(i bogonosnoga преподобного Мефодия и arhiepiskopstvo ... они отправили его в славянских странах, чтобы узнать их людей ...

И когда моравский метод в страну, весь народ шел к нему навстречу. Так прими его, как Ангел Божий. Я открыл глаза слепых, и уши глухих слышали, и языки, которые возвращают славу Божию обращаюсь к тем, устами которого впервые были принесены в жертву нечестивый и проклял Бог всех местах ... Обуви, как солнце, свет и светом, из-за незнания bogorazumnosti просветил сердца всех, мягкость и slados(c'u, и привести все сама любовь. Выполнять свою задачу, и сохранить веру и церковь украшения и пением духовных песен. И так почил в Господе в 7324 и присоединиться к отцам, и patriarsima (14 и 15 из книги: Миливое М. Basic, из старой сербской литературы).

Шестандцатой Смерть Иоанна Гуса. Исполнение было на лугу среди садов на пути к крепости Констанс Gotliben. Когда Гус был там принес klekao поднял глаза к небу и говорили о псалмах. Несколько человек, которые стояли возле сказал: "Я не знаю, что этот человек, прежде чем говорить, или радио, но теперь мы видим и слышим благочестивые слова говорить." Потом снял с себя костюм и vezas(e его толстые колонки Он улыбнулся и сказал:. "Господь мой Иисус был привязан гораздо ближе и более тесные отношения, как я должен, бедный человек, против этих соединений, чтобы везти его? " Затем он положил две руки дерева под ногами и понес его и тело, совсем до подбородка, соломы и дерева. Существовали два раунда из дерева. При подключении, он был загружен на одной ноге, и он был даже более подходящим.

Перед тем, как будет зажигать огонь приблизился к нему, государство маршала предупредил его, что его жизнь будет прощен, если они откажутся от науки и снять ее. Он (ГУС), это посмотреть на небо и громко сказал: "Бог мне свидетель, что я никогда не проповедовал то, что я лежал свидетелей obedili. Что бы я ни говорил и делал я сделал, чтобы отвлечь людей от греха. С Евангелие истины, о которых я писал, учил и говорил, и в соответствии со словами святых отцов, я умру счастливым сейчас. "После этих слов pljesnus(e рук маршала пфальцграф и пошел назад.

Как только палачи зажгли огонь, и МА (Гус) ремни безопасности с громким голосом: «О Христе, Сыне Божий, помилуй нас!" И тогда некоторые из них: "Христе, Сыне Божий, помилуй мя!" Когда ма и третий начался ", родился от Девы Марии ..." привести его в лицо ветер и пламя, поэтому он отказался от Дух Господень шевелящиеся губы и перемещение головы. Палачи забрать автомобиль и его пепел и сажа от костра и бросают в реку Рейн , который работает именно так. (Из современных докладов осуждения и смерти Яна Гуса).

GRIGORIJE MIKIC>.

богослов, профессор katiheta GRIGORIJE MIKIC'

богослов, профессор katiheta

Родился 24 Февраль 1882nd В Martinci в Срем. Он учился в начальной школе в Martinci, Srem Jarak и Врбас. Окончил большой Сербская Православная гимназия 1902nd в Нови-Саде и Сербской Православной духовной семинарии (Карловац семинарии) 1906th Богословское образование поправками изучения философии в Загребе, Будапеште и в Женеве, заслушав также несколько летний семестр курсы французского языка для иностранцев в Дижоне.

Служба началась 1909th как suplent-религиозные учителя в средней школе в Сремска-Митровице. На основе конкурса гимназии большое покровительство сербских Karlowitz в 1912 году, назначен suplenta katihetu, а с 1914 года. по 1941 год. он был профессором в том же вузе. С 1918 года. кроме того, он преподавал религию и французского в качестве факультативного предмета. Он стал менеджером интерната средней школы Stefaneum (1919), который в конце 18-го века создан митрополит Стефан Stratimirovic'. Он преподавал нравственное богословие по приглашению Карловац семинарии, и пчеловодство.

Он был членом Церкви Объединения Mitropolitskog совета, член Сербской Православной Церкви комиссии по сотрудничеству с другими христианскими церквями, член Совета по образованию Министерства образования Королевства Югославии и член Совета литературных сербских Matica. В 1920-1921 гг. редактировал новый путь, список христианской культуры, и работал в журнале Сион, которая появилась под псевдонимом Буда. Он был главным редактором сербского пчеловода с 1925 года. по 1929 год. Он написал историю церкви сербский друг от друга и изучения истории христианской церкви.

В 1941 году. он был заложником в немецком и усташей правительства, то со всей своей семьей заключенного в Caprag, где большая группа православных священников и их семей, депортированных в Сербию, где беженцы были учителя средней школы в Arandjelovac. Вышел на пенсию в 1943 году. и решению Синода Сербской Православной Церкви назначен инспектором религиозного образования в средних школах. После Второй мировой войны он вернулся в Сремска Карловцах.

Во время их многочисленных мероприятий и долго изучали истории христианства и истории Сербской Православной Церкви.

Это виртуозное биографию создателя неизвестно. Она была опубликована в энциклопедии и Энциклопедии сербской историографии Нови-Сад. Тем не менее, опубликованной биографии Григория Mikic не является полным. Она должна быть дополнена следующую важную информацию.

Елизавета, мать Григория была внучкой Никанор Grujic, знаменитый епископ Пакрац, которые никогда не должны mimoilaziti, потому что это, пожалуй, был особый интерес к жизни Grigorijev ориентации.

Его хорошо известные интеллектуальные и размера и ширины, в том числе то, что он полиглот, может быть понято только в этом случае, если мы считаем, что он завершил большой Сербской православной гимназии в городе Нови-Сад, когда он привел директор Pus(ibrk Васа, в котором он был классный руководитель был знаменитый Остоич Тихомир.

Последние годы своей жизни жил в трудных условиях, но дух не сломлен, то есть прямо и прямо. В результате, его ученики и vaspitanici держать его в лучшие воспоминания, другие увековечили в своих мемуарах писаний, таких, как делать-Mihiz Борислав Михайлович, Деян Medakovic', Зика Sec(anski, Зиворад Стойкович и соавт.

Он умер 12 Июль 1957th В Karlowitz.

Профессор. Доктор Никола Gacesa Выдержки из исторических источников;
Григорий Микич, богослов, катихизист и профессор (Д-р Никола Гачеша);

Религиозное образование в Карловац гимназии.

В Карловац гимназии pridavan имеет большое значение не только религиозные учения, когда она была под покровительством православных епископов с момента ее создания в 1791-м так что до 1921 года. как Сербская Православная высокой Карловац гимназии, но после его национализации в Королевство сербов, хорватов и словенцев, 1921st когда она стала настоящей школой в штате Karlowitz. После распада Королевства Югославии в 1941 году. лет, православного религиозного образования никогда не учил среднюю школу в Карловац, как и в других школах Югославии, которая стала Федеративная Социалистическая Республика.

Первый учебный Сербской православной Великой средней школы в Карловаце была сделана 1796-м под руководством его основателя, архиепископа Стефана Stratimirovic'a, написан на старославянском, латинском и немецком языках. Поскольку главная цель этой программы показал, что он должен позволяют получить необходимые знания для тех, кто хочет считаться просвещенной и подготовить молодых людей для дальнейшего обучения в колледжах и университетах, а в том, что знания не перегружает память о молодости, но, чтобы просветить ее уме и воли. План должен перечислить все пункты, которые Вы должны знать, что каждый просвещенный человек, но что он будет хорошим христианином, вы должны быть во всех классах учащиеся гимназии учились в христианской науки. Эта программа реализуется во всех шести бывших старших классах школы, то, что в первом классе и учили библейские истории и пятый и шестой в истории христианской Церкви, moralka (долг перед Богом, для себя и друг друга), и этика. Религиозное образование преподается во всех классах и высшей школы, когда 1858-м osmorazredna и стал 1873-м имел право на государственную экспертизу и зрелости. Будучи относительно обязательного предмета введено в церковь и хоровое пение.

В начале учителей средних школ для религиозных классов инструкции были отобраны из числа приходского священника, учительской семинарии, священник и ученый монах pridvorskih, которые проводили занятия в спортзале со своим основным бизнесом. С конца девятнадцатого века они назывались katihetama (религиозных учителей). Среди них были особенно хороши в качестве учителей и воспитателей подчеркнул: Феофан Живкович, как епископ, архимандрит Иларион Ruvarac, профессор семинарии, Джордж Попович, пастор церкви и Нижнего Konstantinovic' Василия, который был первым постоянным средней школы с 1871-1884 katiheta. года, а затем профессор семинарии и директор сербского конфессиональных школ. Он один из первых историков Карловац, который писал о своих сайтах. Его книга полна ценной информации об исторических, образовательных и экономических возможностей в Карловцах. Потому что учителя не имеют обеспеченных выхода на пенсию в конце концов, он принял священник Верхней Церкви. Katihete меньше времени и Лукиан были Богданович, будущий Патриарх Ириней Чирич, как епископ. Занятия в младших классах средней школы состоялся богословов, которые были выбраны по их профессоров. В дополнение к религиозной педагогического образования, в то время существовали ekshortatori, которые специально отобраны и который должен был для всех классов вместе взятые имеют менее религиозное учение - ekshorte (или egzorte), чтобы подготовить студентов идти на поклонение. Наиболее распространенными тема была egzorti интерпретация Евангелия следует рассматривать в литургии. Позже они взяли на себя обязанность по поддержанию постоянной katihete egzorti. Среди них следует упомянуть katihetu Ивана Mas(irevic' который учил религиозного образования с 1892 года. к 1912 году. лет и который первым получил звание профессора katihete и составило во всех других преподавателей высшей школы. Katiheta Mas(irevic' много лет был главой общежитие студентов священнического Konvikt. Он был неутомим в работе в школе и в своих проповедях и egzortama на них опубликованы в двух книгах. Он был издателем и редактором списка друга студентов студентов. В семинарии он преподавал передовых пчеловодства и учителя средней школы Йован Zivanovic опубликовал список сербских пчеловода.

Отсутствие адекватных учебников трудности в обучении религии. Следует отметить 1876-м Иларион Ruvarac и для обучения в семинарии. Студенты теряют много времени ловли заметки на лекции своих профессоров. В конце прошлого века в семинарии были усилены уполномоченным рукописей лекций профессорами Иларион Zeremskog 1895th в год. Введение в Ветхий Завет и христианской церковной истории профессор Милютин Jaksic 1897-м в год. Вероятно, что эти рукописи когда-то служил для преподавания религии в средней школе. Тем не менее, первые печатные книги религиозного обучения, адаптированные к нуждам средней школы, писал профессор Григорий katiheta Mikic.

Четыре Львы Фонтан (1799) - символ Срем. Карловцах

Фото: Иван Живков

Профессор Грегори Mikic почти 30 лет (1912-1941) был katiheta Карловац гимназии, которая не только работала во время Первой мировой войны. Он также в период между двумя мировыми войнами было общежитие менеджер Stefaneum студентов. После окончания средней школы Нови-Саде и Карловац семинарии он изучал философию в Загребе, Будапеште и Женеве. Во время учебы он участвовал в литературном кружке поэтов Велько Петрович. Первая книга, он написал и Mikic профессора, который стал первым учебником религии в Карловац гимназии Просмотр истории христианской церкви, которая была напечатана в типографии сербском монастыре в Карловцах 1930-х в год. В этой книге, после определения христианской церкви и краткое описание жизни и страданий своего основателя, Иисуса Христа, представлены истории церкви делится на три периода. В первый период описывается его первая церковь на апостолов и гонения на христиан, чтобы декларация свободы христианской веры по указу императора Константина 313 в год. Во втором периоде жизни церкви описывается ее раскола на Восток и Запад 1054th в год. В третьем периоде показывает, Восточной церкви после 1054th лет, и ее состав на момент написания этой книги. Книга написана очень ясно, четко и красивый стиль, с редкими иллюстрациями. Другая книга, написанная профессором Mikic Сербской Церкви, в резюме истории христианской церкви, которая была напечатана в типографии сербский монастырь в Карловцах 1936th в год. Во введении книги описывается dohris(c'anska вера наших предков, а затем истории Сербской Церкви был представлен в шести частях. Первая часть охватывает период с Крещения до святого Саввы сербского. Вторая часть изложена период независимости Сербской Церкви в работе Патриархата после битвы на Косовом поле. В третьей части, религиозной жизни сербов в Габсбургской монархии, до и после Великого переселения сербов в жизнь после Temis(varskog Карловац городского совета 1790-м в год. В четвертом разделе представлены Церкви в Черногории, Далмации и Боснии и Герцеговине. Пятый раздел описывает Сербской Церкви в Королевстве Сербии, Старой Сербии и Македонии, а в шестой части объединения Сербской Церкви и восстановление Патриархата. Эта книга ясно написано, ясный и красивый стиль, как и предыдущий.

Mikic Katiheta профессор Грегори был известен своей эрудицией, блестящим умом, и прежде всего за его ораторского таланта. Его лекции по религии и egzorte в памяти многих поколений студентов Карловац. Мое поколение, профессор Mikic был katiheta в течение всех восьми лет гимназию, и из нашего класса были написаны о нем и публично представили свои воспоминания о нем Mihiz Борислав Михайлович, Деян Стойкович и Зиворад Medakovic'. Mihiz в своей книге Автобиография другим (1990) писал: "Я слышал в своей жизни много хороших ораторов, но я не слышал лучшего оратора, чем katihete Карловац". В той же книге, он процитировал ему Велько Петрович сказал, что профессор Mikic был самым умным своего поколения и лучших устных рассказчик, лучше, чем он. V Остается пожелать, чтобы книги профессора Mikic, как только в руки тех, кому они служат - в руках студентов религии.

Профессор. Доктор Коста Попович

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ ОПШТИ ДЕО 1930


Сербская Православная Церковь: краткий исторический экскурс (Андрей Шестаков. 07-06-2001) Pravoslavie.ru
http://www.pravoslavie.ru/orthodoxchurches/39483.htm

История Сербской Церкви. Григорий Микич. 1936
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/IstorijaSPC/Istorija.htm

Протојереј др Радомир Поповић. Кратак Преглед Српске Цркве кроз Историjу. 2000.
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/SPC.htm

НОВИ ЗАВЕТ
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/NoviZavet/NoviZavet.htm

Св. Иоанн Златоуст
http://www.ruskline.ru/monitoring_smi/2011/11/26/vselenskij_svyatitel/

 


• НА ГЛАВНУЮ СТРАНИЦУ    • НА ПЕРВУЮ СТРАНИЦУ КНИГИ    • НАВЕРХ    • ПО-СЕРБСКИ

(ДД-96р),  http://www.dorogadomoj.com/ dr96ihc.html,  (нач:14окт11), (I-й вып:14окт11),  15дек11